KEVO, DAJ NEKU KINTU! Dušan Prelević Prele za neke nove klince onaj namrgođeni lik s povezom preko oka, a za matorce neponovljiva beogradska faca! KO ŽELI DA ŽIVI VEČNO

Dušan Prelević Prele je možda za neke nove klince onaj namrgođeni lik s povezom preko oka sa crno-belih fotki, čije citate matorci šeruju kad hoće da ispadnu šmekeri. Za te matorce, Prele je neponovljiva beogradska faca, poslednji boem i pravi gradski mangup.

U njegovoj knjizi "Ko želi da živi večno" nalaze se tri poglavlja. U prvom ćete pronaći priče iz Književnih novina, knjige "Beograd za početnike" i tekstove iz TV Revije, Politike ekspres... Drugi, centralni deo, zauzimaju naučnofantastične priče iz Politikinog zabavnika, pisane osamdesetih godina prošlog veka. U trećem, poslednjem delu, knjige nalaze se kolumne iz dnevnog lista Kurir, koje su pisane 2006/2007. godine, pred sam kraj života.

-Kevo, daj neku kintu – Sava poče da muva matoru – dogovorilo se društvo da idemo u „20. oktobar”, daje se novi kaubojac…

– Odakle mi? – izbeči se Savina majka Zora udarajući obema rukama po kukovima kao da se predaje, da je švorc.

– Evo, ako nađeš dinar, uzmi – izvrnu džepove šlafroka.

– Jeste, a ti kao držiš lovu u šlafroku, daj nemoj da me zezaš. Daaaaj, bre, nemoj da si neka.

– Kakva sam? More, ako ti opalim jednu šamarčinu, ajde kol’ki je taj dinar? Evo ti za kartu i marš, tutanj!

– Koja si ti stipsa, daj bar za pljuge.

– Kakve pljuge? Ti pušiš? – Zora se šatro iznenadi. – Jesam ti rekla da ću da te ubijem ko štuku ako te vidim da pušiš! Još mi tražiš pare, kako te, bre, nije sramota!?

Ali, Sava je već bio na stepeništu zviždeći.

Na ulazu u mesnu organizaciju Sava se sudari s buljukom delegata, odbornika sa značkama, neki u šuškavcima s rupama od cigareta. Bilo je tu komšija, očeva dečaka sa kojim je Sava išao u školu. Više nije drlj’o klupu. Napustio je gimnaziju kada je ponavljao prvi razred!

Sava nije imao oca. Odnosno, imao ga je, ali ga nije viđao. Video ga je dva ili tri puta. Poslednji put, stoji tako njegova Zora s nekim dasom na trotoaru ispred kuće i nešto munđare. Ugleda Zora Savu i vikne mu: „Sine, dođi!” Sava prepozna ćaleta i prelazeći ulicu izvadi iz zadnjeg džepa rovinjsku „moravu” bez filtera. Stavi pljugu među suve usne.

Keva ništa ne kaže za cigaretu, a ćale se maši za upaljač, austrijski benzinac. Pripali Savi pljugu, poče da vrti onaj upaljač kao da ne zna šta bi s njim, pa ga tutnu u sinovljeve ruke:

– Evo, da imaš – reče Savin ćale.

Savi udari vatra između ušiju. Otpljunu pljugu pa zavrljači upaljač preko ulice. Tada je poslednji put video ćaleta. I to je bilo u redu, očuh Stanislav bio je dobar dasa, cirkaroš, zanatlija, krvav tip.

U „orgulji”, kako su zvali salu u kojoj su se održavali sastanci i glasanja, ali gde se po ceo dan igrao pingpong i šah, a stariji se u ćošku hvatali za munte, već su se okupili Mile Debeli, Bole Truli i Ceca.

Mile je imao neku preko dvadesete, odslužio je armiju u Titovom Velesu i završio šofersku obuku. Pošto je bio džimdžov, a ništa nije znao da šljaka, počeo je da tapka karte. Voleo je da se kočoperi i pravi sranja, ali kada bi zatrebalo, bio je požrtvovan i imao je čuku. Bio je i neka vrsta poverenika drugarice Rade, učiteljice, koja je valjda bila zadužena za taj kraj ili kako je već tada bivalo. To je značilo da je imao drugi svežanj svih ključeva od "orgulje": od ulaznih vrata, preko ormara u kojem su stajale zastave za državne proslave, šahovske garniture, maske za stoni tenis, te pet-šest tomova knjižurina u crvenom platnenom povezu. Tu je bio i ključ od televizora, koji su stavili u drveni sanduk na nogarima. Puštao se pred sam dnevnik ili, izuzetno, ranije, povodom nekog važnog sportskog događaja. Ispada da je Mile bio uzorni omladinac iako je već 'ladno mogao da se oženi.

Ali, to je momcima odgovaralo, jer su bili najvažniji u čitavom kraju, naročito kada su se održavale igranke. Svirali su "Orkani", momci iz kraja, s obzirom na to da je "orgulja" bila u samom centru Beograda, a u Đavoljoj kuhinji, takoreći, sve je ličilo na lagodno trošenje mladosti.

– Gde si,bre, zviždali smo ti pola sata?

– Čuo sam, pusti, Zora se stisla.

– Kad si frajer, treba da istrkeljišeš matorce dok kunjaju i gotova stvar.

Javi se Bole:

– Gde da džeparim Stanislava, sramota me, šta ti sereš! Što ti ne trkeljaš tvog matorca. Pet godina foliraš kako matori kupuje auto, ne seri, bre.

– Moj matori skuplja devize i drži pare u banci. A za auto nemoj da sereš ti!

Bole filozofski preseče diskusiju. Bio je pred punoletstvom, već je imao bradu koju je brijao dva puta nedeljno. Matori mu je bio kuvar u jednom beogradskom hotelu, ali Bole je više voleo da nas izveštava kako je, evo baš juče, Tile zvao njegovog matorog damu skuva neki specijalitet. Kada su bili klinci, folirao je celu ulicu da ima kliker staklenac, s likom Mikija Mausa unutra, koji svetli po noći! Nevolja je u tome što je stvar mnogo skupa i ćale mu ne dozvoljava da iznosi kliker iz kuće, daim ga baci sa četvrtog sprata da ga vide, bilo bi rizično.

Društvo napusti "orgulju", krenu ka Nušićevoj. Počela je prepirka na koga je red da plati tulumbe kod "Alhambre", Ceca je tvrdio da je on poslednji vodio na viršle.

– Ljudi, kakva se riba doselila kod Ljube Noge, strava! Evo, ovolike sise ima – Mile raširi ruke ko da je uprtio lubenicu od deset kila.

– Kosa joj je do bulje!

Ljuba Đorđević – Ljuba Noga svirao je organu u VIS "Siluete", a njegova keva je držala podstanarke – studentkinje u zgradi preko puta „orgulje”. Narednog dana Sava je prošao pored Ljubinog prozora. Mile nije ništa slagao: bila je to najlepša devojka koju je ikada video! Grudi su joj disale ispod bluze od crvenog buklea, dok su joj crne oči plivale kao na ulju! Crna kosa spuštala joj se poput bičeva preko ramena, tekla niz kičmu, baš kako je Mile pripovedao.

Sava zamucnu da nešto kaže, napabirčio je nešto engleskog preko ploča i filmova, kad se devojka oglasi: "Halo". Ćao, reče Sava i malo-pomalo shvati da je iz Edžipta, da nešto studira, čuo je “I love music…”, ostalo je propustio jer mu se zavrtelo u glavi. Žmarci su mu preplavili mlađana muda.

Sava se sabra i nekako objasni ribi da je sutra, tomorrow, igranka, dancing, u klubu preko puta i prevali preko labrnje da li bi ona volela "to go"? Yes, hoće da "go". Potom uroni u sobu mahnuvši, Sava zakorači da pređe ulicu, umalo ga ne udari trola marke "ansaldo". Čim je ušao u stan, Sava se baci da ga izdrka.

Još nije bio "skinuo mrak", ali je redovno "šamarao mačora", kako se govorilo.

Uglavnom su u društvu o drkanju pričali oni koji su već tucali, kao prošetaju kožicu pet-šest puta dnevno! Nejebičari su ćutali, mada im je sve to bilo malo sumnjivo. Čim bi kojim slučajem neko za koga se znalo da je nevin, pokušao da se uključi u stručnu diskusiju, pitanjem što toliko drkaju kad već jebu, iskusni bi ga poklopili pitanjem: "Jesi tuc’o? Pa šta onda kenjaš?" Kraj priče.

Čim je ušao u klub, Sava prijavi da je pozvao strankinju na tancovanje i prepriča im susret. Bole je imao devojku s kojom je furao i za koju je prijavio da se kara ko štuka. Otkrio je njihov tajni znak kada ima menzis: previje nožni članak zavojem i tih dana nema ribe!

Mile je govorio da su sve žene kurve i da tu Turkinju treba da cepaju svi na redaljku! Sava se pobuni, kakva redaljka, koja crna kurva, reče Miletu da sutra ne pravi sranje, da proba da skine mrak. Padne dogovor da u pogodnom trenutku Sava odvede ribu u kancelariju, od koje je Mile, naravno, imao ključ.

Kancelarija je bila prostrana, s telefonom, radio-aparatom i velikim hrastovim stolom u duborezu, nekoliko fotelja. Plan je bio idealan. Ceca se raspitao i čuo je da Turkinju (tako su je već krstili), rasturaju od kurca svi iz "Silueta", a Dejanu je čak pušila!

– Jeb’o te Dejan, ‘teli Dorćolci da ga ošišaju pre neki dan, pustio kosu ko peder!

Bole je preferirao fen-kare.

– Šta ti imaš protiv kose – iznenadi se Sava – a ovamo se guziš, slušaš "Stonse". Baš si džukac!

– Drugo su "Stonsi", brale, šta se on kurči…

Ubrzo napetost nestade i momci se raziđoše kućama. Pred klubom je već bilo dosta sveta, iznutra se čulo Ćuretovo štimovanje, Vule se baktao sa sklepanim kompletom bubnjeva, stigao je Okonja sa pevačem Nemanjom. Poslednji je došao Bane Ćora, gitarista, koji je odlično skidao "Šedouze". Sve je bilo pod kontrolom. Sava je obukao sive kasa pantalone, neboplavu košulju s dugmićima na kragni, navukao bele čarape i najzad obuo "brooks" cipele s velikom kapnom, izglancane do tačke zapaljivosti. Savu je očuh naučio da uvek vodi računa o cipelama: ništa izlizane pete, blokeji i ta sranja. Posuo se "old spiceom" i vezao teget kravatu sa belim prugama.

"To je to", pomisli Sava, "sada je sve u božijim rukama i među njenim nogama."

Tada je na trotoar iskočila Ona! Crne sandale, besprekoran šav po sredini čarape, satenska haljina pripijena uz telo ribe-devojke. Kosa joj je definitivno preplavila bulju. Izgledala je poput pokretne sfinge. Ličila je na caricu Soraju ili se to Savi pričinilo dok mu je krv udarala između ušiju.

Docnije se Sava samo prisećao igranke i delova večeri. Pamti da su sedeli u ćošku kada je krenula pesma "The house of the rising sun" i da su se našli u zagrljaju nasred sale, da su ih svi ždrakali i da ga je gricnula za uvo!

Zatim mu se pričinilo da mu je omirisala pazuh dok su se ljubili, činilo se da to radi sa željom da oboje izađu kao pobednici na kraju tog vlažnog sastajanja.

Mile u ćošku nije izdržao:

– Jebote, krljaju se ko za opkladu.

Onda krenu ka paru i u prolazu ubaci ključ od kancelarije u Savin džep. Zatim se vrati u društvo i sva trojica otvoriše po pivo. Za vreme pauze, Sava povede ribu ka kancelariji i sav važan izvuče ključ. Zajedno su šmugnuli neprimećeni od gomile u oznojenom kružoku zadovoljstva. Sava zaključa vrata za sobom. Nije palio svetlo. Sve se desilo odmah. Sava je kidisao na grudi, gnječio ih šakama, potom krenu ka butinama i najzad napipa meko i drhtavo meso o kome je sanjao. Ona je petljala nešto sa žabicama i u jednom trenutku ga blago odgurnu od sebe uz smešak. Zatim se odmače dva koraka i skide haljinu preko glave. Onda su se našli kod stola i Sava mahinalno uze jednu od poređanih zastava s kraja i prostre preko hrastovine, resto smače rukom na patos. Penis mu je pulsirao poput bumbara i odjednom oseti njenu šaku! Uvela ga je lagano i nežno, ljubeći mu rame. Sve vreme je bila tiha, prepuštajući njemu slatko stenjanje, milujući mu leđa rukom žene. Zatim ga obgrli snažnim nogama i pripi se uz njegovu karlicu. BUM, TRAAAAAS……..FRRRRRRR, TRAS, BUUUUUUUM!

Kod M ga je nežno ugrizla iznad sise. Dečak klonu glavom na Nefertitine lokne. Priviđale su mu se iskre mada je snažno žmurio već neko vreme. Potom mu se oteo dubok uzdah. Žena ga je pomilovala po kosi. Sava je razmisljao šta bi sad trebalo da učini? Da li da je poljubi? Još je bio u njoj sa ostatkom onoga što se maločas činilo tako jogunastim! Počeo je tek tada da oseća vlažnu vrelinu ženine utrobe. Potom se izmigoljio i seo u fotelju. Devojka lagano ustane sa stola i pokupi zastavu na kojoj je ležala. Zatim se malo raskreči stojeći ipočne da se briše između nogu. Činila je to laganim, temeljnim pokretima, istovremeno napućivši usne u poljubac. Savi je to bilo potrebno.

Pronađe nekako paklicu i zapali dve cigarete. Priđe devojci i sigurnom rukom stavi joj jednu između poluotvorenih usana. Ona povuče masivan dim i prilepi usne uz Savine. Obukli su se brzo i popravili jedno drugome kosu uz cerekanje. Kada su se vratili u salu, igranka je već bila pri kraju i devojka ubrzo izrazi želju da krene. Sava je isprati do izlaza i napolju su se ponovo dugo ljubili. Zatim je odštiklala niz ulicu. Oko ponoći Sava i njegovi drugovi spustiše se do Skadarlije i nađoše prazan astal pored klonje kod "Dva jelena". Kafana je bila puna nekih tipova s bradama koji su pili crno vino i nosili crvene vunene džempere. Sava ih je viđao u kafani kod Akademije na "štrafti", stalno su vukli neke hartijčine, blokove i purnjali jak duvan.

Ali, začudo, uvek su se oko takvih tipova vrtele zgodne i uredne ribe. Kao da su upravo pobegle iz boljestojećih porodica.

– Dobro, pričaj – poče Mile – kako je bilo?

– Ma idi, šta kako je bilo, ludnica – odgovori nehajno Sava.

– Šta ludnica? Kakva ludnica? Ma jesi jeb’o, pitamo te?

– Pa jesam, šta da pričam – Sava nije znao kako da počne i šta bi trebalo da kaže. Da li da nešto doda ili prećuti.

-Kol’ko puta – iscedi Ceca.

– Šta kol’ko puta?

– Kol’ko puta si jeb’o, čoveče!?

– Pa jednom… Kol’ko puta, kako sam mogao za kratko vreme – krene Sava da se pravda.

– Je l’ joj obrijana mindža – zainteresova se iznenada Bole.

– Otkud znam, jebi se ti i dlake.

Savi je išlo na živce ovo propitivanje, bila mu je potrebna samoća, da se sabere i ponovo preživi svoj film u svojoj glavi. Odjednom, nije želeo da baš sve podeli s drugovima. Ipak im je potanko ispričao sve, uključujući i detalj sa zastavom.

– Eto, kažem ja da su sve žene kurve. Da obriše pičku zastavom, gde to ide – u Miletu se javi poverenik drugarice Rade.

– Nije bila naša, neka crvena sa slovima, piše nešto o radu, jebem li ga – pravdao se Sava.– Bile su tamo na stolu, otkud znam.

– To je Rada spremila za prvomajski praznik sledeće nedelje.

U suprotnom ćošku jedan bradonja opali sifonom nekog debelog tipa sa ešarpom ispod kragne. Bradonja je urlao damu je debeli drpio knjigu! Nastade gungula i četvorka ustade od stola i krenu na kaldrmu.

– Jebem ti narod, biju se zbog knjige, je l’ tako, zemljače – potapša Mile garderobera u prolazu.

– Tako je, Milence – odgovori garderober dok mu je Mile tutkao neku kintu, čisto zbog malera. Sava te noći nije spavao. Njemu se te noći razdanilo.

Sledećih nekoliko dana, devojka se nije pojavljivala na prozoru. Sava je nekoliko puta špartao ulicom, ali Turkinja kao da je u zemlju propala.

Istovremeno, posle par dana, Sava oseti peckanje pri pišanju, ali na to nije obratio pažnju. Valjda to tako treba kada čovek počne da tuca. Ceca donese trećeg dana vest da je Turkinja otputovala u Egipat na ferije, rekao muje Ljuba.

Eto ti sad malera, uznemiri se Sava. Osetio se povređenim, ali ga je više brinula njegova tajna o bolovima kad god bi išao u klozet.

– Ljudi, izgleda da imam triper – procedi Sava zureći u cipele.

Njegovi drugari zanemeše. Oni su čuli za bolesti, ali niko nije baš mogao sa sigurnošću da prepriča šta je i od koga čuo, osim da se leči nekim konjskim injekcijama. Mile je, navodno, već imao trišu i Sava uperi oči u Debelog:

– Šta da radim?

– Moraš u Džordža Vašingtona, tamo je kožno odeljenje.

– A šta da kažem, od kog sam ga dobio, sigurno će da pitaju. Jaaaaaoooo, ako me Zorka provali za gaće, najeb’o sam!

– Ja sam čuo da postoji "Afrikanac" koji je tri puta gori od obične triše – iznese svoja saznanja o opakoj bolesti Ceca.

– Ljudi, je l’ Egipat u Africi? – sad već pređe na zezanje Bole.

– Od "Afrikanaca" je samo opasnija muva ce-ce – nastavlja Ceca da mrsomudi.

– Nemoj da ti opalim zunzaru, da ti otkinem glavu, pizda ti materina, šta si se uhvatio Afrike i muva, vidiš da sam najeb’o ko žuti. Sava se diže ikrete kući pokunjen. Zora je došla iz preduzeća i već je spremala neku klopu. Tada su svi radili u preduzećima ili u fabrici. Ostali su bili seljaci i poštena inteligencija. Što se tiče Save i njegovih drugova, oni su bili ladoleži.

-Šta je, šta si se umusio, da te nije napustila devojka?

– Mani me, bre, kevo, evo ti Stanislav pa zajebavaj njega!

– Mene zaobiđite, ja neću da se mešam u vaše stvari – ote se Stanislavu, koji se prostro na kauču poput nilskog konja.

– A ja skačem za tebe kada digne frku zbog cirkanja! Nego Zorka, gde mi je zdravstvena knjižica? Treba neki pregled za večernju školu – Sava se upetljao u kosku. Taman da odustane, kad Zorka pokaza rukom komodu. Sava uzme knjižicu i krenu ka Džordža Vašingtona.

Tamo gungula, mlado, staro, ofucane kamenjarke, neki debili kojima cure sline, jedan sav s rukama u zavojima do lakta. Stigne momak na red i sestra ga pita gde ide u školu, Sava lupi da ide u Desetu beogradsku, ona opet gviri kroz šalter, a šta njemu fali? Pa nešto oseća tu ispod prepona, neki svrab.

-Je l’peče? – kao iz topa će sestra.

– Peče – odahnu Sava.

– Ajde uđi tamo u sobu broj 5.

Sava pokuca i začu bariton.

– Ajde!

Kada Sava promoli glavu kroz vrata, visok doktor, vidi se neki šmeker, razvuče lice u osmeh:

– Oooooo, mladiću, sretno!

– Ja sam došao, ovaj, izvinite…

– Nemoj da se izvinjavaš, nego skidaj pantalone i gaće!

Sava pogleda ka sestri koja je stajala pored doktora, pa vrati pogled ka lekaru upitno.

– Šta je, zbog sestre ti je neprijatno? Ništa ti ne brini, sestra se toga nagledala. Je l’ tako,sestro?

– Ihhhhhh! – zakikota se švesterka.

Sava primeti da ima strašno dupe. To ga na tren ohrabri, kad začu doktora.

– Zaguli ga!

Sava povuče sam sebe za penis i gnoj curnu kroz otvor.

– Aaaaaa, ovaj je sazreo.Sestro, dajte penicilina, duplu dozu za prvu injekciju – pa se okrete Savi – Je l’ ti ovo prvi put?

– Šta prvi put? – prenu se Sava.

– Pa triper, je l’ ti to prvi?

– Aha!

– Ništa ne brini, svaki triper se leči, osim prvog, ha, ha, ha – zaori se doktorov smeh nalik urliku.

Za to vreme zamajavanja s doktorom, sestra je već opalila iglu Savi u bulju. Dok je navlačio pantalone, doktor ga potapša po ramenu:

– Ajde, daso, sve će biti u redu – izgura Savu iz ordinacije.

Sava izlete iz zgrade na sunčan majski dan, sav ustreptao kako je sve lako prošlo. To što mu je patka slinila, boleo ga je kurac! Spusti se do bašte kafane "Banija" i naruči čašu crnog vina. Život je ponovo bio lep. Ma kakvi, lepši!

Njegov prvi muški korak u životu obeležio je bol, koji će uskoro postati njegov stalni saputnik.

Bole se docnije zaposlio u nekom preduzeću i nikada njegov ćale nije kupio automobil. Nije se oženio fufom iz šrafovske škole. Ceca je studirao ovo iono, počeo da trguje s nakupcima, muljao nekakve seljanke i uglavnom pliva u životnoj baruštini. Mile je krenuo put Italije, jedno vreme radio kao šofer u cirkusu "Moire Orfei" i danas živi u Rimu. Ako je ostalo nešto od onog Mileta, verovatno ne radi ništa i sprda se sa žabarima. Nešto slično je doprlo do Beograda.

Savu su viđali po Beogradu, pustio je bradu i provodio vreme sa nekim umetnicima, lopovima, probisvetima. Onda je nestao.

Boža Koprivica, Maradonin saplemenik i čovek Borhesovih pogleda, ispričao mi je jedan događaj sa Savom sedamdesetih. Vraćao se Boža sa fudbala koji je pikao na Kalemegdanu i na štrafti sretne Savu. Sava je bio prilično demoliran od alkohola i sednu da ćaskaju. U tom uđe neki Božin profesor književnosti, inače poznat kao krut i džimrija. Skoči Boža od stola, kao što je red, i pozove profesora za astal. Sava je u tom periodu nešto pevao šlagere na igrankama, više iz zezanja negoli iz želje, i Boža predstavi svog poznanika profesoru.

-Ovo je moj drug, pevač…

-O, baš lepo, a šta vi pevate, mladi čoveče?

Sava ga pogleda ispod oka, odgucnu špricer i odgovori:

– Pevam sve za pet hiljada, profesore.

Profesor se malko trgnu, priča Boža, pomisli s kim je on to seo, kakvih pet hiljada. – E, pa Božo, trebalo bi da krenem, sve najbolje! I ode čovek sav zblenut.

Jedni su pričali da je Sava umro u ludnici u Švajcarskoj. Neki su se kleli da je na robiji, samo niko ne zna. Ja sam opet čuo da se Sava skrasio na Kapriju. Kažu da svake večeri sedi na terasi otmenog hotela i gustira crno vino. Pogled mu je uperen ka istoku. Tamo je Beograd.

Nadam se da ne lažu.

dusanprelevic.rs

Kurir.rs/Serbian Times/ Noizz/ Foto: Printskrin