U HRVATSKOJ JE LOŠE, VLADAJU MEDIOKRITETI! Reditelj Rajko Grlić progovorio iskreno o kinemetografiji i politici

Rajko Grlić, hrvatski filmski reditelj, ovogodišnji je dobitnik nagrade "Aleksandar Lifka" 26. Festivala evropskog filma Palić, za izuzetan doprinos evropskoj kinematografiji. Kao umetnik koji se etablirao u jugoslovenskom filmu, te ostao i kasnije dosledan svom umetničkom senzibilitetu, ali i oštroj kritici ovdašnjeg nacionalizama i političkih elita, uvek je rado viđen gost i protagonista kulturnog života Srbije.

Kada razmišljate o novom filmu, mislite li o publici i kako će da reaguje ili ste isključivo posvećeni tekstu?
- Ne razmišljam o publici. Filmovi su intimne priče. Neko ih može voleti, neko ne, ali ne pokušavam da se svima svidim. Jednostavno pravim filmove pokušavajući da ispričam priču. I pokušavam u svakom filmu da nađem neki drugi način pričanja. Taj mali jeftini nezavisni film koji mi radimo, i koji polako izumire, donosi ogromnu slobodu. Možete okrenuti tragediju u komediju. Imate gušt da je svaki film kao prvi film.

Odakle ta energija, da se razmišlja na taj način? Koliko vas zapravo film muči tokom procesa nastanka, a koliko vas zapravo leči, daje vam energiju?
- Pa, ja pokušavam već deset godina da stanem. "Karaulu" sam radio kao definitivno poslednji film. Onda sam nakon toga napravio "Neka ostane među nama" kao apsolutno poslednji film. "Ustav Republike Hrvatske" je bio nešto nakon čega neću taknuti kameru, a sada se igram nečim što će možda jednog dana biti novi film.

To je strah od stajanja. Bojim se da ću se jednostavno rastopiti ako stanem. Snimam filmove od 15. godine, a sad imam 73. To je dosta dugo razdoblje. Ja se zapravo ničim drugim nisam bavio u životu. Ako to ostavim i pustim iz ruke, bojim se da ću se naći u nekom vakuumu. Tako da ne znam da li me na novi film tera moj strah ili moje veselje.

Studirali ste i te 1968. u Pragu. Jednom ste izjavili da ste tada izgubili iluziju o politici. Koliko je politika odredila vaš život?
- Kad ste rođeni na ovim prostorima, u bivšoj Jugoslaviji, onda je vaš život stalno određen politikom. I onda, a danas možda čak i više. Politika vam ulazi u krevet, u telefon, politika je na malim prostorima klaustrofobično snažna.
Izgubio sam veru u utopiju politike. U to da politika može doneti nešto zaista novo. Praško proleće i 1968. godina uopšte su bili poslednji tragovi utopije da svet može izgledati lepše i humanije. Kako je to sravnjeno sa zemljom na najbrutalniji i najjednostavniji način, tenkovima, tako sam ja zauvek izgubio iluziju da se pomoću politike svet menja. Činilo mi se da je mnogo bolje baviti se filmom - tu se bar može uticati na troje ljudi.

Koliko ste uživali u radu na seriji "Grlom u jagode" sa vašim kolegom Srđanom Karanovićem? Ta serija ovoj sredini mnogo znači.
- Pa i nama mnogo znači. To je serija koja je ostavila trag o odrastanju naše generacije. Ono što je tada nedostajalo, da imate mogućnost identifikacije vaših života i onih koje gledate. Karanović je dugo negirao, a na kraju je priznao, da je prva skica pisana za zagrebačku televiziju, koja je to odbila sa indignacijom. Onda se pojavila Zora Korać (tadašnja urednica Televizije Beograd, prim. aut.), pa je tako to postala beogradska serija, i pisala se za Beograd.

Trenutno pripremate nešto novo s Tomićem. Možete li makar malo da nam otkrijete o čemu se radi?

- Evo, već smo petu ruku napisali, još nismo srećni do kraja. Radimo jednu današnju priču - Zagreb, krupni kapital, priča o mafiji. Kako i da li je moguće suprotstaviti se.

Govoreći ranije o bivšoj državi i socijalizmu, rekli ste da tad novac nije bio najvažniji i da ste tek sad shvatili kolika je to sloboda.

- To sam zapravo shvatio tek kad sam otišao u Ameriku. Shvatio sam da se tamo 99 odsto života vrti oko novca. Zapravo sam shvatio da je neizmerna ta sreća koju sam imao, odbijao sam i neke filmove koji su bili dobro plaćeni. Novac je zaista bio upotrebna kategorija, da se nešto kupi ili obavi. Ali nikad nije bio cilj. Mislim da je to jedna od najvećih izgubljenih tekovina onog sistema u kom smo živeli. Svima je bio potreban novac, ali nije bio apsolutni prioritet kao danas, kada je za 99% klinaca to razlog života.

U kakvom trenutku živimo? Kog je žanra i ko su glavni junaci?

- Živimo u sistemu koji je potpuno ukinuo vrednosti koje su funkcionisale pre 60 godina, a nije stvorio nijednu novu koja bi imala nekog rezona. Živimo u vreme kada poluidioti vladaju ovim prostorima. Lopovi. Evo, sad se ustanovilo da je u Hrvatskoj šest ministara malo kralo i da su zaboravili to da prijave. Mediokriteti vode ove prostore i ti prostori postaju sve mediokritetskiji.

S druge strane, u cilju takve igre, kultura je nestala. Ona je nekad imala makar formalno značenje. Sada je potpuno nestala i njom se niko ne bavi. Ona je u Hrvatskoj pala na ispod 0,5 odsto budžeta, mislim da je to zemlja s najmanje novca za kulturu u celoj Evropskoj uniji.

U Hrvatskoj je loše, ali mislim da je kod vas još gore. To je sudbina ovog prostora. Ne znam kako će se i na koji način to popraviti. Govorenje nije taj način, pisanje nije taj način. Ulica, izgleda, nije taj način. Ne znam kako da se rešimo te bagre koja je zavladala ovim prostorima.

Kurir/ Nikola Marković, FOTO: IVICA VOJNIĆ