NAJBOLJI STUDENT REŽIJE PATRIK LAZIĆ O KOMADU U BDP: Ovo nije još jedna gej frendli predstava! Mržnja je društveno prihvatljivija od ljubavi! To je jedan paradoks koji je duboko pogrešan i nastran!

Patrik Lazić (24) iz Pule, umesto u Zagrebu, režiju je upisao u Beogradu i nije se pokajao. Jedan od najboljih studenata na Fakultetu dramskih umetnosti, smer pozorišna i radio režija, nagrađen je na festivalu u Rumuniji za svoju "Antigonu", a od jeseni ćemo gledati njegovu predstavu "Fine mrtve devojke" na sceni Beogradskog dramskog pozorišta. U razgovoru za Kurir Patrik priča o vezi svog rodnog grada i prestonice Srbije i odluci da radi komad s gej tematikom.

Neobično je da studentska predstava postane deo redovnog repertoara nekog pozorišta, a "Fine mrtve devojke" ćemo od jeseni gledati na sceni BDP. Kako ste odabrali Matišićev tekst i ubedili ga da vam proda prava?
Predstava je nastala izvorno kao moj završni, diplomski ispit na FDU koji je prošao izuzetno zapaženo uz odlične reakcije publike i kritike. Zbog toga je uprava pozorišta odlučila da predstavu zadrži na repertoaru i očekujemo premijeru na jesen. Predstava je nastala prema tekstu Mate Matišića, jednog od najprovokativnijh savremenih hrvatskih pisaca koji nemilosrdno i uz mnogo crnog humora secira hrvatsku posleratnu stvarnost. Ismevajući sveto trojstvo hrvatskog, pa i srpskog društva: patriotizam, religiju i brak, Matišić ubada suštinu našeg licemerstva.

Kako ste doživeli istoimeni film Dalibora Matanića?
Bio je zaista važan i aktuelan u momentu nastanka, a iako je za umetnika dobro da mu je tekst i dalje aktuelan, u ovom slučaju za društvo nije dobro da i dalje možemo postavljati na scenu i razumeti "Fine mrtve devojke". To je priča o lezbijskom paru, studentkinjama koje doseljavaju u novi komšiluk, i ne sluteći da su komšije redom veliki vernici koji ubijaju, siluju i abortiraju, lažne patriote, brižljivi roditelji koji uspehom smatraju nesamostalnu i frustriranu decu, oni retki "dobri" koji uvek ćute... Matišić je jednom prilikom izjavio, a ja ću ga parafrazirati jer najbolje odslikava ideju naše predstave, da samo neljudi mogu vladati, a skriveni u brlogu ili ćutanju opstati, što je vrlo blizu pećinskom životu.

U Hrvatskoj ste kao gimnazijalac već radili predstavu s gej tematikom. Zašto je to u našem društvu i dalje tabu tema? Šta će još, pored ljubavi, biti u fokusu ove predstave?
Logično, mržnja. Eros i tanatos, koji se konstantno isprepliću. Postoji jedan društveni paradoks koji je po meni duboko pogrešan i nastran - činjenica da je društveno prihvatljiviji bilo kakav oblik mržnje od bilo kojeg oblika ljubavi. Ovo nije još jedna gej frendli predstava, mi čak i nismo politički korektni u njoj, nema crnih i belih, svi su u najmanju ruku sivi i ogrezli u mržnju. Ovo je ozbiljna dijagnoza društva i upozorenje da s nama opasno nešto nije u redu kad toliko mrzimo. Živimo neke naučene šablone patriotizma i pogrešno shvaćene vere, zato smo nesrećni i frustrirani. Kao društvo, imamo mnogo većih problema od toga ko s kim spava, ali je očigledno lakše napadati druge nego zaroniti u sebe.

Otkud to da ste došli da studirate u Beograd, a ne u Zagreb?
Beograd je prava metropola, grad sa dušom i brojnim prilikama za mladu osobu. Osećao sam da mi je to prirodnije okruženje od Zagreba i ni u jednom trenutku svog studiranja se nisam osetio nepoželjnim. Neprijatnosti, poput one koja se nedavno desila na Braču, treba da budu izolovani primeri koje će obe strane da osude. Nedavno je u mom gradu, na 66. Pulskom filmskom festivalu, apsolutno trijumfovao film "Dnevnik Diane Budisavljević", odnevši nagrade i publike i kritike i žirija, što je prava retkost. Izgleda da su svi prepoznali da nam je taj film, sa svojom humanom idejom, preko potreban u ovom momentu.

Kurir.rs / Ljubomir Radanov / Foto: Aleksandar Jovanović