OTIŠAO JE IZ BEOGRADA U AMERIKU SA 16 GODINA UBEĐEN DA NEMA TALENTA! Marko Đorđević je sada jedan od najcenjenijih DŽEZ MUZIČARA na planeti, a ovo je njegova PRIČA! (VIDEO)

Došao je u Ameriku sa 16 godina kao stipendista čuvenog Berklija i postao profesor na njemu, ali i jedan od najcenjenijih džez muzičara na planeti. Mediji ga proglašavaju velikim inovatorom i majstorom svetske klase, a on skromno kaže da je zapravo "trudbenik" koji je manjak talenta nadomestio velikim radom.

Bubnjar, kompozitor, autor i profesor na prestižnom Berkli koledžu u Bostonu i školi bubnjeva u Njujorku, od malih nogu se bavi muzikom, neguje svoj talenat i ne prestaje da iznova otkriva nove mogućnosti u izvođačkoj i stvaralačkoj praksi.

Broj nastupa i svirki od Istoka do Zapada se iz godine u godinu povećava, ali se Marko negde na polovini puta često zaustavi i zadrži u svojoj domovini kako bi spojio lepo i korisno. Tako studenti u Srbiji dobiju priliku da uče od najboljih, a on da muzicira sa kolegama i prijateljima u rodnom Beogradu, tj. u, kako ga i sam naziva, centru sveta.

-Svaki put kad čovek izađe da svira i predstavi to što radi, pogotovo u muzici kojom se ja bavim i s obzirom na improvizaciju koja je neizostavni deo te muzike, postoji mogućnost da sledeće noći ništa od toga ne bude ni vidno, ni čujno.

Ipak, neki ljudi su te prepoznali. Tvoje ime uvršteno je u knjigu "Nova lica džeza"

-Jeste, ali sve je to preterano. To su korisne stvari u smislu publiciteta, ali to me ne dotiče. Majci sam dao kopiju te knjige da ima, to je vrednije njoj nego meni. Mene interesuje živa stvar. Ono što se stvarno dešava u trenutku. Ne mogu da kažem da mi je neprijatno što autorka tako misli, ali s druge strane za mene to nema ni vrednost ni težinu koju možda neko drugi oseti.

Kako bi ti onda okarakterisao sebe? Ko je Marko Đorđević u svetu muzike?

-Čovek koji se trudi. To je to, trudbenik. Pomalo Bogom dani talenat u kombinaciji sa dosta rada i truda da bi se muzika uobličila i prenela na nešto drugačiji, lični način.

Ti si i izvođač i kompozitor? Kako bi definisao svoju muziku?

-Do sada sam izdao četiri albuma u Americi kao vođa grupe "Sveti i jedan DVD" sa Vasilom Hadžimanovim i Brankom Trijićem – beogradska filijala "Trio Sveti" (smeh). Zapravo dosta autorske muzike, oko 60 ili 70 kompozicija, ali u poslednje vreme nisam iskomponovao ništa što smatram dovoljno dobrim da bi se našlo na sledećem albumu. Sreća je što od ranije imam dovoljno muzike za taj sledeći album, ali još uvek nisam odlučio kako to da objedinim. Dosadašnji albumi, svaki ponaosob, predstavljali su celinu koja je meni bila potpuno jasna, tako da se nisam libio da pozovom ljude, snimim, objavim i stanem iza albuma, imenom i prezimenom. Iako od ranije imam dovoljno kompozicija za koje smatram da su dobre, nemam nit koja bi ih povezala u celinu. Pitanje je bilo “kako bih opisao svoju muziku”, ali pošto si pomenula to da sam izvođač i kompozitor onda sam krenuo da se žalim na trenutni, ali već neko vreme trajući nedostatak prave inspiracije na polju kompozicije.

Ali i to je samo deo jednog ciklusa u umetničkom stvaralaštvu.

-Nadam se da je tako. (smeh)

Spomenuo si četiri objavljena albuma i kako su ona prožeta jednom idejom i imaju nekavu nit koja ih spaja. Da li možeš da nam kažeš šta je to što spaja ta četiri albuma i o kakvoj povezanosti je reč?

-Govorim zapravo o svakom albumu ponaosob. Svaki album je imao nit kompozicija koje se logički nadovezuju jedna na drugu. Ja to čujem kao produženu muzičku formu – album kao svita, bar sam ja to tako doživeo. Dakle, smislena muzička celina, za razliku od ovoga što sad imam – dosta kompozicija sa kojim ne znam šta bih u ovom momentu.

Hajde da se osvrnemo malo na tvoje početke. Gde i kada si počeo da se baviš muzikom i otkud ljubav prema bubnjevima i vrsti muzike kojom se baviš?

-Počeo sam da sviram gitaru sa šest ili sedam godina, i išao na časove, ali to nije zaživelo. Učio sam trubu kod profesora Izudina Čavrkovića, fantastičnog pedagoga i sjajnog trubača koji je nedavno preminuo. To je išlo prilično dobro, ali mi je solfeđo bio slaba tačka u tom trenutku, a pogotovo profesorka solfeđa koja je bila, ako mogu tako da se izrazim, jedna džangrizava dama, i nije baš volela svoj posao (smeh). Subota. Krenem u školu sa trubom i knjigama za solfeđo i znam da ako odem u školu na čas trube to znači da moram i na solfeđo, a ja bih na trubu, ali ne bih solfeđo i to još u subotu. Bolje da odem u "Zvezdu" (bioskop), jer moram negde da potrošim to vreme. (smeh) Uglavnom, to je ta neslavna priča o solfeđu. Čari solfedja mi je kasnije kada sam se uozbiljio otkrila sjajna profesorka Dubravka Banić.

A kada je reč o bubnjevima, negde krajem ’83. godine čitam Politiku, repertoar bioskopa i pozorišta i naiđem na oglas sledeće sadržine: “Narodni univerzitet Braća Stamenković, tečaj bubnjeva, profesor Miroslav Karlović, diplomac Jazz Akademija u Gracu.” Tokom poslednjih 35 godina sa Miroslavom Karlovićem sam ostvario najlepši mogući odnos. Pre svega kao sa pedagogom, muzičarem, stručnjakom, a zatim i kao prijateljem i kumom. Čovek obožava to što radi, veoma kompetentan, na svetskom nivou. On mi još uvek namešta tehniku i stalno istražuje tu oblast. Kad smo već kod istraživanja i muzike i to sam ja. I kao svirač i kao kompozitor pokušavam da istražujem da bih pronašao nešto novo i drugačije, jedinstveni iraz kako na instrumentu tako i u kompoziciji.

U to vreme se pojavljuje i Dejvid Mos, veoma interensantna ličnost iz Čikaga od koga sam takođe uzimao časove. On je igrom slučaja upoznao Točkovog (Radomir Mihailović, gitarista grupe Smak) brata i došao u ondašnju Jugoslaviju da sa Točkom svira. Dejvid Mos je odličan bubnjar. U Los Anđelesu je tokom sedamdesetih godina nastupao sa poznatim “facama” poput Fowler Brothers koji su u to vreme svirali sa Zapom. Dejvid Mos i Miroslav Karlović su moji mentori. Zatim Pančevci Dušan Ivanišević i Dušan Novakov, naši sjajni bubnjari, koji su takođe bili Karlovi učenici i uveliko već svirali. Ja sam tada imao dvanaest godina, a oni četrnaest možda petnaest, već su imali bendove i svirali profesionalno. Odvajali su vremena za mene i vodili me kod njih u Pančevo da sviram jer jos uvek nisam imao svoj instrument. Tako da se sve to nekako poređalo za mene, i fantastičan profesor i okruženje u kome mi je bilo omogućeno da procvetam.

Kako si dospeo u Ameriku? U kom trenutku si odlučio da napustiš zemlju i zašto? Zašto baš Amerika?

-U Ameriku sam došao ’89. godine. Imao sam 16 godina i 8 meseci. Dobio sam stipedniju na Berkli koledžu u Bostonu i zato sam došao. Moji roditelji koji su me apsolutno podržali u svemu, nisu baš mislili da ću biti muzičar, bio sam, da kažem, veoma dobar đak, (smeh), ali Karlović je tu odigrao bitnu ulogu.

Šta su mislili da ćeš biti kad porasteš?

-Jedna od stvari koje mi je otac pomeno kao potencijalno zanimanje bilo je pomorsko pravo. Majka nije govorila nista konkretno, ali je imala iskustva sa muzikom. Svirala je klavir, završila srednju muzičku. Međutim, ipak je odlučila da ne upiše Akademiju i prestala je da se bavi muzikom. Iz njenog iskustva verovatno je bilo logično da ni ja ni sestra ne krenemo muzičkim stazama. Tu je Karlović odigrao značajnu ulogu. Moji roditelji su ga jako poštovali jer je inteligentan, razložan, objektivan, a uz to topao i dobar čovek. Videli su kakav je uticaj imao na mene. On je izrazio mišljenje da bi muzika trebalo da bude moj put. Razmišljali smo šta bi bilo najbolje da se uradi, konsultovali smo i Amerikanca Dejvida i tako došli na ideju da bi trebalo da se prijavim na Berkli koledž u Bostonu. Posle studija (’89 – ’93) živeo sam još tri godine u Bostonu i dok sam prelazio iz jednog u drugi stan shvatio sam da su svi moji drugari već u Njujorku pa sam odlučio da se i ja preselim u ‘Jabuku’ početkom 1997.

Bio si student Berklija. Sada si predavač, profesor na istom koledžu. Da li bi možda mogao da uporediš sistem školovanja kod nas u Srbiji i ovde? Šta su prednosti i mane i jednog i drugog?

-Vasil Hadžimanov, koji je takođe završio Berkli, često ističe da je u američkom sistemu student usmeren na primenu onoga što uči, dakle, ciklus u kome naučiš, pa probaš, proveriš i nastaviš da vežbaš… pa opet probaš, proveriš, zadržiš ili odbaci. Što više sviranja i prakse kako bi se “oživelo” ono sto se vežba, kako ne bi ostalo u domenu mrtve mehanike.

U današnje vreme masovne kulture, snažnog uticaja medija i društvenih mreža bombardovani smo raznim sadržajima i prinuđeni da plivamo u moru ponuda na svetskoj muzičkoj sceni. Gde je u svemu tome mesto kvalitetnoj muzici? Kako danas izgleda biti muzičar džez scene u Njujorku?

-To je dobro pitanje. Dugo sam u Njujorku i stvarno sam svirao sa dosta ljudi, i ovde i širom sveta. Niko ko živi ovde, a bavi se autorskom muzikom ne bi mogao samo od toga da preživi bez putovanja. Turneje su obavezna stavka, a uz to i pedagoški rad. Kada je reč o ‘živoj svirci’ džez muzika se najčešće svira u klubovima. Nekada je funkcija kluba bila i to da komunicira sa publikom i da je privuče promovišući ljude koji tu sviraju. To sad apsolutno više ne postoji. Sve je na ljudima koji sviraju. Osim što iskomponuješ muziku i spremiš grupu za nastup moraš da se baviš i svojom reklamom. Sam svoj kompozitor, svirač, bend lider, promoter, menadžer. Idealna varijanta u gradu kao što je Njujork, a imao sam to u prošlosti, jesu stalne svirke sa sopstvenom grupom koje se dešavaju u istom lokalu svake sedmice. Muzika se razvija čestim sviranjem pred publikom i to je veoma bitno. Voleo bih ponovo da aktiviram te stalne angažmane. Inače, publika obično sjajno reaguje na svirke. Većina njih je tamo zato što smo ih mi okupili. Desi se nekada da budu i kombinovani programi sa više grupa, pa me organizator pozove na takav događaj, slično koncertu na kom smo se i mi upoznali. Tako se dešava da i mene, odnosno moju grupu, pozovu i onda odemo i sviramo. Naravno, uvek je dobro da vas čuju ljudi koji vas pre toga nisu slušali. Dosta puta se desi da me pozovu da sviram i predstavim svoju muziku sa lokalnim muzičarima negde u Americi ili van Amerike. Dešava se, na primer, da ima dovoljno sredstava za mene, ali nema za ceo bend. Tako da postoje i te varijante. U svakom slučaju, ovde u Njujorku, a i na širem planu svako se snalazi kako ume. "Vi idite kako koji može, ja ću ići kako konjić može." (smeh)

Dugo već živiš u Americi, ali muzika kojom se baviš i koju srtvaraš nosi pečat zemlje i podneblja sa kog potičeš što se vidi i po pojedinim nazivima tvojih kompozicija, na primer “Deset velikih Srba” ili po nazivu albuma “Odakle sam” (Where I come from). Skoro si pravio i svirku gde si okupio tri žanrovski različita benda, žensku vokalnu grupu koja izvodi tradicionalnu muziku, ansambl limenih duvača i naravno svoj džez sastav Sveti. Dakle tri potpuno različita sastava prožeta istom niti – uticajem Balkana i muzike i kulture tog kraja. I ne samo to. Ako smem da primetim iz nekoliko mejlova koje smo razmenili neguješ ćirilično pismo pismo i trudiš se da poštuješ pravopis što je u tuđoj zemlji gde smo stalno pod uticajem stranog jezika pravi izazov. Sve ovo zajedno pokazuje koliko si vezan za svoju kulturu, ali hajde da se osvrnemo na muziku. Šta to naša tradicija ima da ponudi što je izdvaja u odnosu na druge i što inspiriše tebe? Šta je to tako posebno u našoj kulturi i zašto je to tebi važno?

-Ono što sam imao prilike da čujem dok sam odrastao pod našim nebom je zaista muzički vredno i zanimljivo. Mislim da sam objektivan i da ovo ne govorim da bih neopravdano uzdizao našu tradicionalnu muziku. To što me ona inspiriše nije zbog toga što osećam da moram da je koristim jer sam odande – realno, taj je uticaj imao jednak upliv u moj izraz kao i druge vrste muzike koje sam u zivotu čuo, a apsolutno nemaju veza sa našim podnebljem.

Već godinama nastupaš sa svojim bendom Sveti po Americi, ali i po Evropi uključujući naravno i domovinu. Kako je nastao ovaj sastav, ko su članovi i odakle ideja za naziv Sveti?

-Bend postoji od ’92. Osnovali smo ga Branislav Bato Andonov, gitarista iz Priboja, koji je došao na Berkli godinu i po dana nakon mene i Mark Zigenhagen, klavirista iz Amerike. Bend je prvi put nastupio ’92. i to u Berkli performans centru i tako je sve počelo. Svirali smo u Bostonu dok sam tamo živeo. Članovi benda su se s vremena na vreme smenjivali. Mark je otišao iz Bostona, pa ga je zamenio naš Vasil Hadžimanov i to je bio bend dok Bato nije prekinuo da svira i nastavio da se bavi slikarstom. Vasil, Džef Elvud, saksofonista iz Kalifornije, i ja snimili smo prvi album na kome je i Bato odsvirao jednu pesmu. Sve to je bilo pre nego što sam se preselio u Njujork. Kada sam stigao ovde imao sam sjajnu postavu sa Met Gerisonom sa kojim i dan danas sviram. Sve one superlative kojima si ranije opisala mene, zapravo mogu da se upotrebe za njega. Svirao je svuda i sa svima (smeh): Herbi Henkok, Pet Metini, Geri Barton, Džo Zavinul, Vitni Hjuston, Džon Meklaflin… fascinantan basista! Dakle, Met, Eli Dedžibri, izraelski saksofonista koji je takođe svirao sa Herbi Henkokom i klavirista Pit Rendi – to je bila druga postava. Zatim je došao treći album sa Lionelom Luekeom i Aronom Golbergom, braćom Mejson i Met Pavolkom. Lionel i ja smo često svirali u duetu u jednom klubu u Njujorku dok ga nije uzeo Herbi Henkok pod svoje i praktično ga izmestio iz Njujorka. Četvrti album snimio sam sa Dezmondom Vajtom, basistom, Bobijem Ejvijem klavijaturistom i sa saksofonistom Tivonom Penikotom. Poslednju postavu sačinjavaju Evan Marien koji je sjajan basista koji svira sa Vejn Krancom i bio je deo poslednjeg ansambla koji je vodio legendarni gitarista Alan Holdsvort, i Džulijan Polak klavijaturista koji se nedavno preselio u LA i svira sa Markus Milerom. Svi pomenuti muzičari su velika imena u džezu danas. Umesto Evana često u ‘vatru ubacujem’ Petra Krstajića, našeg mladog basistu s čijim ocem sam svirao u grupi Iluzija ’80-tih godina, a sada eto sviram sa drugom generacijom Krstajića. Tako je to išlo od momenta osnivanja pa do danas. I naravno, Branko Trijić i Vasil Hadžimanov koje sam već pomenuo kao brogradsku filijalu benda. Sa njima sam snimio i dvd koji je snimak koncerta iz Pozorišta na Terazijama iz 2010. Dakle, ukupno pet izdanja sa bendom Sveti i niz vrhunskih muzičara koji su u datom trenutku davali svoj doprinos ovoj priči.

Sa Brankom i Vasilom je zanimljivo to što se sastajem jednom godišnje i ti koncerti zaista budu jako lepi. Imao sam sreće da kao američki državljanin dobijem bespovratna novčana sredstva (grant) koja su nam omogućila da putujemo po Srbiji i sviramo u Vranju, Leskovcu – gradovima u koje bismo po zakonima tržišta teško stigli. S obzirom na to da je grant podrazumevao i nastup i edukativnu komponentu osmislio sam nešto što sam nazvao ‘interaktivni koncert’ – muiciranje i dijalog sa publikom objedinjeni u jednom događaju. Evo, kao što vidiš, Bog me dao ovako rečitog (smeh) pa su se ti interaktivni koncerti pokazali kao veoma zanimljiv oblik komunikacije sa publikom, kroz muziku i kroz reč. Naravno, i ovog leta sviramo u Srbiji – Kragujevac, Beograd, Sombor i Šabac. Već godinama unazad ni sam ne znam koliko dugo, sviramo tradicionalni koncert na letnjoj sceni Bitef Art Kafe-a na Kalemegdanu i to su zaista divni koncerti. Fascinantan je broj publike kao i njihova reakcija na naše muziciranje! A svirati na Kališu, to je poseban doživljaj – za mene je to centar sveta! Sve drugo je periferija… (smeh)

I da objasnimo poreklo imena Sveti?

-Da, da. Pomenuo sam ljude, a na to pitanje nisam odgovorio. Zapravo sve je i počelo formiranjem sastava. Ime je prvobitno bilo SvetiSava, napisano kao jedna reč. Ideja je, s jedne strane, bila potenciranje egzotike. U to vreme balkanska muzika nije bila ni izbliza eksonirana kao što je to slučaj u poslednjih petnajstak godina. Kada je reč o imenu, uzor nam je bio Mahavišnu orkestar, Džon Meklaflinova grupa iz ’70-tih godina, indijska muzika je bila ključni faktor u kreiranju benda i njihovog muzičkog izraza pa otud i ime Mahavišnu. Tako smo i mi tragali za imenom koje zvuči interesantno, ali koje i anglofoni slušalac može da pročita i izgovori. Sa druge strane, moje skromno shvatanje naše istorije 12. veka je da je Rastko Nemanjić odlučio da ne posegne za kraljevskom krunom i prestolom nego za nebesima. I to je meni uvek kao ideja imponovalo. Odreći se materijanog u ime viših ciljeva je moćan i u isto vreme predivan ideal. Bato i ja smo se uvek smejali na svoj račun. Bili smo kontragastarbajteri, bili smo spremni da trošimo i gubimo novac zbog onoga što radimo. (smeh) I eto. Napisali smo SvetiSava kao jednu reč. Za druge je to bila balkanska egzotika, a za nas je imalo i dodatno značenje. A zašto sad Sveti? Kad je Bato prestao da svira u grupi, meni više nije imalo smisla da ime ostane isto. Cenio sam njegov doprinos razvoju grupe i mom ličnom muzičkom razvoju. Bez njega to više nije bilo isto. Zato sam odlučio da grupu preimenujem u Sveti.

Dotakli smo se dosta domaćih stvari kroz razgovor o domaćoj muzici, uticajima, jeziku, a nikako da se dotaknemo i domaće kuhinje. Omiljeno domaće jelo?

-Činjenica je da volim svašta da jedem, ali sam baš zbog toga sebe drastično ograničio. Ja sam na stalnom postu, da tako kažem, u smislu da ne jedem namirnice životinjskog porekla. Ne jedem ni pojedina brašna, pšenicu, kukuruz. Sve sam to izbacio ne bi li u dogovoru sa samim sobom, ograničio “ponudu”, što i nije tako loše s obzirom na to da sam duboko zagazio u petu deceniju života. Mnogo toga više ne jedem, a jeo sam sve!!! (smeh) A šta sam najviše voleo? Jednostavne stvari roštilj, pasulj, srpsku i šopsku salatu, kiseo kupus i suvu pitu sa orasima.

I evo nas kod “Deset debelih ili velikih Srba”, naziva jedne od tvojih kompozicija. Ten Large Serbians.

-Da, ako pod “large” podrazumevamo debljinu, pokušavam da ne budem jedan od likova iz naslova. (smeh). Ako podrazumevamo nesto drugo, onda možda i pokušavam da to budem.

Muzika ti je strast i tvoja svakodnevnica. A hobi?

-Bavio sam se fudbalom prilično ozbiljno ovde u Americi. Igrao sam čak i poluprofesionalno. Bio sam golman dugo godina. Čak sam igrao na Džajants stadionu u finalu jedne regionalne lige. Naravno čitam, nastavljam svoje obrazovanje. To nikad ne bi trebalo da prestane, čovek se uči dok je živ bez obzira na to čime se bavi. Pokušavam stalno da učim nove stvari… Jezici mi nekako idu od ruke. Majka i otac su poliglote, a izgleda da ni mene nije zaobišao taj talenat. Pored engleskog jezika govorim španski, nemački i pomalo grčki. Sada učim ruski. Sramota me je da razumem engleski bolje nego ruski, a naša dva jezika su tako bliska. Španski sam naučio samostalno. Idući na turneje u Španiju petnaest godina za redom i provodeći tamo po tri ili četiri nedelje, a nekad bi se desilo da sviram u Španiji i nekoliko puta godišnje.

Njihov jezik sam naučio dovoljno dobro da mogu da držim radionice na španskom. Ako imam učenika iz Španije ili Latinske Amerike sa njima komuniciram na španskom. Ruski je na redu. Znajući za ovu moju želju, supruga Svetlana mi je za rođendan poklonila nekoliko knjiga i program za učenje ruskog jezika. U zgradi gde živimo, jedan od vratara je iz Gruzije. Naravno, govori ruski. Bio je prevodilac u jezičkom trouglu ruski – gruzijski – nemački. Tako da s njim često pričam nemački, ali od kako sam počeo da učim ruski stalno me muštra, razbija me. (smeh) Ja sam tek ušao u materiju.

Razumem sve bolje i bolje, što i nije čudno s obzirom na to odakle sam, ali znam da kada bih otišao tamo na tri meseca, vratio bih se kao Rus. (smeh)

Je l’ vežbaš i solfeđo?

-Pa, Boga mi, vežba solfeđo mene. Neke stvari nas nikada ne napuštaju… (smeh)

U kojim sastavima trenutno sviraš?

-Pored moje grupe o kojoj smo pričali, sviram i u sastavu Take Off Collective. To je bend sa pomenutim basistom Metom Gerisonom, i sa Oleom Matisenom koji je sjajan saksofonista iz Norveške. Znamo se još od vremena kada smo studirali i od pre par godina vrlo često sviramo zajedno u Njujorku. To je zanimljivo jer je potpuno otvorena forma. Ne postoje kompozicije. Izađemo na binu, uzletimo (take off) i biramo muzičke destinacije u hodu. Nedavno sam počeo da sviram i u grupi Zan Zone. Sastav je prilično zanimljiv – pametni pop, ako mogu to tako da nazovem, sa dobrim angažovanim tekstovima. Bio sam i ranije u projektima gde je pored instrumentalne zastupljena i vokalna muzika. Od oko 60 albuma koje sam snimio tokom karijere, verovatno tridesetak ili više su u pop-rok maniru. Nedavno sam snimio par albuma sa veoma dobrim japanskim muzičarima – Rio Mijači, sjajan basista, koji je bio moj učenik dok je bio u Njujorku i odličan mladi kompozitor; zatim Ken Aihara, takođe Japanac, klavijaturista čiju smo ploču nedavno radili. Poslednje sto sam snimio u Njujorku bio je album našeg sjajnog gitariste Dusana Jevtovića na kome je svirao i legendarni basista Toni Levin. Sviram i u grupi italijanskog basiste Roberta Badolja koji već 10 godina živi u Berlinu, pa “turnejišem” sa njim u Nemačkoj bar jednom godiđnje u poslednjih desetak godina.

Ti si objavio i knjigu 2011. godine. Knjiga nosi naziv The New Frontier for Drumset. Kome je knjiga namenjena i šta je to novo u tom neotkrivenom polju bubnjarske tehnike?

-Knjiga je nastala kao izazov samome sebi. Kreirao sam metod koji čoveka tera da razbije neke ustaljene forme koje dolaze samim bavljenjem instrumentom u smislu tehničkog napredovanja. Kao što postoje skale na melodijskim insturmentima, postoje i bubnjarske figure koje svi uče, znaju i preterano sviraju. Ovde je reč upravo o suprotnom konceptu. Razviti mogućnost da u datom trenutku odsviraš ono što čuješ bez obzira na ustaljene figure i paterne. Dakle, ako u onome što su rekli u Modern Drameru opisujući me kao inovatora ima i malo istine, to je posledica gorepomenutog trudbeništva. Vise od trideset godina iskreno se trudim da pronađem nesto novo, drugačije, da ne idem utabanim stazama. Ako su to prepoznali kada su mi nadenuli titulu inovatora, drago mi je što je tako.

I sam si bio učenik u Srbiji nešto mlađi, i u Americi malo kasnije, ali si upoznat sa disciplinom koja je u radu na instrumentu neophodna da bi se postigao bilo kakav uspeh kakav ti danas postižeš. Da li misliš da smo mi u našoj kulturi naučeni da do uspeha dolazimo sa mnogo više truda, rada i odricanja nego na primer deca sa zapadne hemisfere?

-Mislim da može i ovako i onako. Nedavno sam razgovarao sa prethodno pomenutim Dejvidom Mosom i rekao mu da sam došao do zaključka da na neki način i nisam naročito prirodno nadaren za muziku, što zvuci apsurdno posle svih ovih godina i svog tog uloženog truda. Postoje talentovani mladi ljudi kao Petar Krstajić, basista ili Peđa Milutinović, bubnjar. Peđa Milutinović je fascinantno stvorenje kad je reč o prirodnom talentu za bubnjeve. Ja takav talenat nemam i to je činjenica. Ono što je meni najveći uspeh je da sam ja baveći se instrumentom otkrio muziku, ili se muzika otkrila meni kao nagrada za posvećeno bavljenje i zaista postao, ostao i opstao kao muzičar. To je ono što mi daje za pravo da nastavim da se bavim muzikom i da stojim iza toga, kao muzičar, i u krajnjoj liniji, kao umetnik. Ne uspem da stvorim vanvremenski doživljaj svaki put kada sednem za instrument. Ne verujem da bilo ko uspeva, ali znam da tome težim. To je prava muzika. Dobar trudbenik u umetnosti nije samo puki radnik koji usavršava tehničku stranu sviranja. Baš naprotiv. U tom procesu razvijaju se svest, emocije, intenzitet, koncentracija. Neće svaki koncert ili snimanje biti magično, ali kad se dogodi onda znaš zašto to radiš.

Podsetio si me sada na jednu jako simpatičnu izjavu koju si dao. Čini mi se da je to bilo u vezi sa jednim od tvojih albuma i načinom na koji si ga opisao, a rekao si: "Kada se ta čarolija desila, osećao sam se kao Alisa u Zemlji čuda".

-Da. To je ono pravo. To kada se desi ne možeš da se načudiš dovoljno. Kad smo već kod suštinskih tema koje su u vezi sa muzikom, postoje još dve. Jedna se tiče tematskog razvoja. To je svakom kompozitoru jasno, ali kompozitor ima vremena da sedi i razvija svoju temu. Kad impovizuješ u datom mometu na sceni pred publikom, to je čin spontanog komponovanja koji se dešava, razvija, zapliće i rešava u “ovde i sada” – duboki doživljaj stvaranja muzike. Da bi to funkcionisalo muzičar mora da barata razvijanjem tematskih jedinica, razvijanjem fragmenata, muzičkih motiva i drugih elemenata i to na visoko intuitivnom nivou. Čitao sam intervjue gde kažu da moraš da se držiš jedne ideje i da onda tu ideju ispremećeš i iz nje iscediš sve što možeš. I tako čitam ja u mnogim intervjuima od neke petnaeste do tridesete godine, razumem sta kažu, ali zapravo ne kapiram ništa dok mi se jednog dana nije upalila lampica i dok nisam shvatio o čemu je reč. U svom tom traženju novog, neke stvari sam ostavio skrajnute i zanemarene. Od tada je počela druga faza – ozbiljnije bavljenje muzikom na instrumentu i od tada ja zaista SVIRAM bubnjeve. A druga stvar je kako ne podleći liniji manjeg otpora i zaista ostati muzičar? Jednostavno. Baviti se muzikom na posvećen i predan nacin. I to biva nagradjeno. Umetnik u nekom trenutku uspeva da se vrati u neku vrstu detinjeg stanja. I to sam čitao hiljadu puta u intervjuima, ne shvatajući o čemu govore. A onda sam i to osetio, još jedna nagrada! Ne mislim na infantilno u pežorativnom smislu, vec na RADOST IGRE!!! Kada ostaviš poznate koncepcije po strani i ideš da se igraš, kao dete, čisto i nevino… To je lepota koja vuče korene od iskona… Tako nam muzika dopusta da provirimo u sferu duhovnog. To je naša, ma koliko mala i beznačajna, prilika da po meri svojih mogućnosti učestvujemo u kreativnom principu koji je osnova svega i bez kog ne bi bilo ni sveta, ni nas, ni muzike. Duboko verujem da je svrha ljudskog života ostvarenje veze sa Bogom. Spasenje i večni život u dobru koji dolazi silom Svetoga Duha, u ime Isusa Hrista milošću Boga Oca Svedržitelja. Dolazak do ovog saznanja takođe vidim kao nagradu proisteklu iz predanog i posvećenog bavljenja muzikom – malo li je?!

Svirao si i sa Božom Vrećom prošle godine u oktobru ovde u Njujorku?

-Tog dana u septembru dobijam poruku od Jasne Popović, naše sjajne pijanistkinje koja živi u Njujorku. Poruka glasi: "Upomoć!". Čitam dalje i kaže da je Božo Vrećo ovde, ima koncert večeras u Simfoni Spejsu i nema bend. I sad, to je četiri popodne, a tonska proba je u šest i trideset, a koncert rasprodat. I ja u roku od četrdeset pet minuta sklopim vrhunski bend. Ljudi koji su svirali zajedno to veče, pre toga Božu nisu ni čuli ni videli, ali su sa Božom odsvirali koncert pred prepunom salom. (smeh) I mislim da je koncert bio odličan. Voleo bih samo da izdvojim nešto u vezi sa Božom i celom tom situacijom. Zamislite nekoga ko treba da peva i nastupi pred ljudima i ko ne zna šta će se dogoditi jer tek upoznaje ljude sa kojima se nikada nije ni sreo, a kamoli svirao. Ne mogu da opišem sa kolikom je on opuštenošću prihvatio celu tu novonastalu situaciju. Možda ne u samom momentu kad smo se okupljali, jer to je ipak jedna blago panična situacija, ali kad smo krenuli da sviramo ni u jednom trenutku nije bilo da mora ovako, ili mora onako. Sasvim otvoreno je ušao u avanturu jednostavno verujući da će sve biti kako treba. Ja sam svirao i sarađivao sa ljudima koji nakon godina i godina provedenih u muzici uvek imaju nešto da kažu u toku svirke i nešto da isprave. Toga kod Bože nije bilo. Činjenica da je bio radostan i da nije brinuo doprinelo je tome da je koncert na kraju koliko god da je na brzinu osmišljen u smislu benda koji ne postoji, pa nastane dok trepneš, bio jako dobar. Mislim da to može da se desi samo u Njujorku, da ljudi toliko raznovrsni u muzičkom smislu i prikupljeni sa raznih strana, mogu da pristupe ovakvom zadatku. A to sa odsustvom brige je jako važno. Jedan od mojih omiljenih citata iz Novog zaveta je "Da li bilo koji od vas brinući se može rastu svome i lakat dodati?". To je to. Otvori pa nek ide. Onaj ko se zatvori i brine, taj će svoju brigu i da doživi.

Da li si siguran da ovakve stvari mogu samo u Njujorku da se dese? Da li misliš da i mi, kao narod, imamo tu sposobnost da u takvim situacijama reagujemo i brzo se snađemo?

-Razumem na sta ciljaš, ali mislio sam prvenstveno na bend koji sam uspeo da okupim i formiram za 45 minuta. Kod nas, ti bi znao koga da zoveš za Božu Vreću, znao bi ljude koji se tom muzikom bave. Ali pazi, obavezati se da ćeš okupiti ljude i to ljude koji sa tom vrstom muzike nemaju nikakve veze, nije mala stvar. Mislim da to ne bi mogao negde drugde ovako spontano da uradim, a da znam da ću dobiti takav kalitet. Možda je i do toga što u Njujorku tražim iz "grmena velikoga", jer ovde ima toliko muzičara i ja ih zaista mnogo poznajem da sam bio ubeđen da ću naći ljude koji bi mogli da iznesu taj koncert na pravi način i koji će znati šta rade u takvoj situaciji. U tom smislu to bi bilo upitno na drugim geografiskim odrednicama. A ovo što kažeš u smislu "Ooo-ruk, idemo i odmah u akciju", to kao narod imamo na neki način. (smeh) Ovo ipak nije bilo potpuno na slepo jer sam znao koga pozivam, ali je jako simpatična priča i pogotovo što si i ti bila tamo na tom koncertu pa možeš svemu ovome i da posvedočiš. Način na koji je Božo to sve prihvatio je ustvari bio provodnik. Fora je bila u tome. Mi bismo to odsvirali svakako i da je bio neko nadrndan, ali ovako se stvorila samo eksplozija energije na sceni, što njegove, što naše. Činjenica da se on na jedan pozitivan način samo prepustio i prepustio sebe drugim stvarima, a nama dopustio da mi radimo to što mislimo da treba ispalo je najbolje. Vrlo simpatična priča i drago mi je što si bila.

Kurir.rs/Serbian Times, Mila Stojadinović/Foto: Printscreen, Youtube