SCENARISTKINJA NATAŠA DRAKULIĆ ZA KURIR O FILMU DARA IZ JASENOVCA: Jasenovac je zlo koje ne sme da se ponovi

Potresno Srbi su bili najbrojnije žrtve ovog užasa, ali bilo je I Jevreja, Roma, Hrvata. Ako u filmu ne bude emocije, onda nam džabe sve ostalo. Moramo svi, kad ga pogledamo, da se uplašimo

Kako je nastao scenario za film „Dara iz Jasenovca“?

- Mučno. Nije bilo lako iz toliko autentičnih priča, koja je svaka potresnija od prethodne, opredeliti se za jednu liniju. Nikada u životu nisam napisala više verzija scenarija, a kad sam već želela da odustanem, pojavila se Dara. Nije bio lak put, ali onda sam priču za film složila kroz oči nevinog deteta. Dara je personifikacija za svu decu koja su nastradala u logorima širom bivše Jugoslavije, ali najviše Jasenovca.

Čega ste se najviše plašili?

- Nisam htela da budem patetična, a plašila sam se i da neću uspeti da dovoljno dobro prikažem njihovo stradanje. Više od 50 godina se u komunizmu ćutalo o Jasenovcu. Želela bih da ovaj film bude uspomena na sve nevine ljude koji su tamo stradali. Ne znam da li su to prevelika očekivanja, ali to nam je cilj.

Zašto se glavna junakinja zove Dara?

- Dara je od Darinka. Darinka je dar života, što je velika simbolika. I imala sam strinu Daru, kojoj je porodica stradala u Jasenovcu.

U filmu je zastupljen i lik Diane Budisavljević?

- Tihomir Tika Stanić nam je mnogo pomogao oko scenarija i posle oko organizacije kastinga na terenu Potkozarja, gde je bilo nekoliko hiljada dece, dok nismo našli našu Bilju (Biljanu Čekić, koja igra Daru, prim. aut.). Dao nam je i svu svoju literaturu i scenario svog filma na kome je godinama radio. Delo te žene ovekovečeno je u filmu njene prezimenjakinje Dane Budisavljević „Dnevnik Diane Budisavljević“. I od srca se radujem što je u konkurenciji s hrvatskim državnim projektom „General“, filma o Anti Gotovini, pobrao sve nagrade na Pulskom festivalu. To vraća nadu.

Diana se pojavljuje pred kraj filma, nama je u našoj priči sporedan, ali važan lik. Veliko je delo učinila. Imamo životni primer glumice Božidarke Frajt, majke Bojane Gregorić, koja je svedok, autentičan glas i Dianino spaseno dete.

Ko je krivac za politizaciju Jasenovca?

- Za potpirivanje nacionalizma danas ne treba vam Jasenovac, već dve budale na hrvatskoj i srpskoj strani, ne bežim od toga, ali da je lepe sreće bilo, imali bismo do sada gomilu filmova na temu ovog logora i iskreno se nadam da će ih i biti. Naučili bismo nešto. Treba da se zna za najkrvaviji, najmonstruozniji, najsuroviji zločin nad ljudima na ovom podneblju. Srbi su bili najbrojnije žrtve ovog užasa, ali bio je i Jevreja, Roma, Hrvata. Ako u filmu ne bude emocije, onda nam džabe sve ostalo. Moramo svi, kad ga pogledamo, da se uplašimo, da se to zlo više nikad ne ponovi.

Marko Janketić igra Luburića...

- Da, na moju veliku radost, jer sam sa njim sigurna u sve, radimo toliko, poznajemo se u srž, veliki je glumac. Glumci, generalno, vole da igraju negativce, ali njemu neće biti lako. Treba da opravda i brani jednog takvog zlikovca.

Vratimo se na film „General“. Hoćete li ga, ipak, pogledati ako budete u prilici?

- Neću. Gotovina je, nažalost, oslobođen u Hagu, ali za vreme njegovog komandovanja počinjeni su ogromni zločini, ubijani nemoćni i opljačkani domovi. Može da ga oslobodi još hiljade sudova. Nije on zaslužio film, a nije ni filmu „General“ bilo mesto na Puli. Drago mi je što je publika to prepoznala. Politika koketiranja s nacionalizmom najbolji je način da skreneš stvari od suštine, da i zemlju napuštaju tvoji, Slavonija, žitnica se prazni, da ti puca turizam od obesti cena, Irska je san, da zemlja koju si očistio od Srba većinski ne funkcioniše, a ti se dao toliko. Žao mi je.

Kurir / Ljubomir Radanov

Foto: Ana Paunković