BEBI DOL OTVORILA DUŠU ZA KURIR: Nigde nisam teže ZARADILA novac nego u RIJALITIJU!

Glas, odeća, frizura, scenski nastup - sve je to imala Dragana Šarić. Zvezda osamdesetih rado govori o svojoj porodici. I po tome se vidi da će za sva vremena ostati "naša Bebica"

U kakvom trenutku vašeg života vas zatičemo?

- Zatičete jednu Vagu na pragu njene sezone, nasmejanu usred septembra, što nije mala stvar, zar ne? Sedim u hladovini ispod jedne smokve u našem dvorištu, hvatam neke beleške i trudim se da uprkos ovoj proždrljivoj svakodnevici pre svega ostanem mirna i dobra, u svakom smislu te reči. Trenutno sam najviše fokusirana na buduću temu za svoj diplomski, završavam davno započete studije antropologije. Ne volim nedovršene stvari. Budite sigurni da najbolje od mene tek dolazi, sigurna sam.

OTAC, MAJKA, MUŽ

Beograđanka ste, rođeni u porodici gde je otac svirao džez. Ima li tu nečeg posebnog?

- Rođena sam u centru grada, tamo na platou Hrama Svetog Save. Ta kuća, u kojoj su se rodili i moja nana, i moj otac, i ja, ostala je u mom sećanju jedno od najvažnijih mesta. Biti dete muzičara kakav je bio moj otac značilo je staviti me u auto sa samo tri meseca života, uz moju mamu. I tako godinama, od jednog do drugog tatinog ugovora. Moj otac je, kao čovek potpuno posvećen muzici, za mamu i mene bio centar našeg sveta, naši životi su uglavnom bili okrenuti ka njemu. Od toga mi je ostalo da žudim za jednim mestom koje će davati osećaj kuće tokom celog života.

Kako je izgledala džezerska kuća, vaš dom?

- Naša kuća, pa makar to bila i neka hotelska soba u kojoj smo umeli da živimo mesec, tri ili šest, podrazumevala je puno muzike, puno nota, ploča, knjiga, poluraspakovanih kofera, geografske karte raznih puteva i novih gradova, obavezno tatine probe, koje sam volela da posećujem... I mama koja bdi nada mnom kao što mačka nosi svoje mačiće u zubima.

Da li se otac bunio što ste odlučili da se bavite muzikom?

- Recimo ovako: "Samo što dalje od muzike", hahaha...

Šta ste iz tog vremena zapamtili kao pouku?

- Moji roditelji su se mnogo kasnije, u već zrelim godinama mog života, razveli. To sam jako dobro zapamtila i sebi tada dala reč da po cenu toga da ne znam šta bude sa mnom u životu, ako se budem vezala za nekoga, to će biti, ako dobri bog da - zauvek!

Je li se to i dogodilo? Udali ste se pre nekoliko godina, uzeli kršteno ime Danica i muževljevo prezime Todorović.

- Mog muža je, kao u bajci, viša sila poslala u moj život u trenutku kad sam bila spremna da pomislim da "on" nikada neće doći. Aleks je pisac, nekada vrlo iz novinarske branše, premešten u naše krajeve one jezive 1999. kao dopisnik za nekoliko respektabilnih stranih novina. Rođen je na dalekom Pacifiku, u opštini Holivud, u porodici Srba. U međuvremenu odustaje od novinarstva iz moralnih razloga, isprovociran kao svedok svake vrste nepravde i svega medijskog što se tada sručilo na nas. Trenutno piše knjige i radi kao profesor. Vrlo je cenjen u svom poslu, govori i srpski da ga ceo svet razume, i veoma sam ponosna na njega.

PRAKTIČNO VASPITANJE

Da li ste vaspitavani "socijalistički"?

- Ah... Niko u mojoj porodici nije bio sklon toj opciji. Drugi svetski rat je moju mamu ostavio bez roditelja i to su trauma i tragedija koje nikakav protok vremena ne može da ublaži. Utoliko pre, roditelji su me odmalena vaspitavali u mnogo praktičnijem smislu. Od mog polaska u osnovnu školu otac me je učio da niko neće za moj život učiniti ništa bolje osim mene same i da kao žena treba da budem maksimalno dobro školovana. Ništa strašnije od neznanja.

Imate li braće, sestara?

- Nisam imala tu blagodet sestre ili brata. Utoliko je moj odnos prema prijateljima posebno bitan u mom životu. Kriterijumi su mi oduvek bili lojalnost u međusobnim odnosima. Svako ko me ima za prijatelja zna šta to znači. Oni koji su prokockali svoje mesto u tom mom užem krugu znaju šta su i koliko izgubili, znam da se kaju... Na žalost ili sreću, kod mene kad je gotovo - gotovo je.

Kako vam se dopada današnji način života, današnji ljudi? Jesmo li se promenili?

- Najviše me brine što mladi ljudi ovog vremena prihvataju medijski diktat, ne samo kod nas već svuda u svetu. Oni svoju sreću u životu poistovećuju s bilo kakvom slavom. A slava je kao lava... izgoriš. Ne bih preporučila nikome. Čak i nauka kaže da nas koji smo prešli 40. godinu treba poslušati. Srpski rečeno, treba nas maziti i paziti.

SENKE SLAVE I RATA

Osamdesetih ste bili najveća ženska muzička zvezda u bivšoj Jugoslaviji. Imali ste svet pod nogama. Jeste li dobro iskoristili svojih "pet minuta"?

- Da li sam dobro iskoristila svojih pet minuta? Jesam sigurno, s obzirom na to da mojih pet minuta traju već dosta dugo. Ali ja nisam osoba koja voli tu sliku iz prvog reda. Svejedno da li je u pitanju život ili modna revija, slike iz prvog reda su obično vrlo brutalne, a ja nisam baš za to. Mnogo više volim sliku iz drugog reda. Ko razume - razume.

Predstavljali ste nas 1991. u Rimu na tadašnjoj Pesmi Evrovizije s pesmom "Brazil". Osvojili ste samo jedan poen od stručnog žirija, jer je već počeo raspad zemlje. Kako ste se osećali?

- Evrovizija? Mislite i evro i vizija? Srećom da su me roditelji vaspitali da je čovek najčešće sam, i kad sve ide najbolje i kada ne ide. Moje iskustvo te godine je ovakvo: mi iz Beograda odlazimo tamo i ne volimo da ne volimo druge ljude, za razliku od većine drugih učesnika, nacionalnih zastava... Bili smo potpuno svesni kompletne nepravde na koju su nas otvoreno sa svih strana upozoravali. Ogroman je to pritisak. Izašli smo da predstavimo našu zemlju i godine koje će doći i proći. Eto, do današnjih dana još uvek sam ponosna kako smo sve te godine izdržali. Ne verujem da sada treba reći nešto više o tome.

Pevali ste i snimali u inostranstvu, dobijali najveće komplimente za svoje pevanje, ređali hit za hitom... Da li žalite što ste ostali kod kuće, u svojoj zemlji?

- Uz moju majku i oca, koji su još uvek tu, blizu mene, osećam se privilegovanom da baš na ovoj tački moga života mogu da živim u svojoj zemlji, budem radost i blagodet za moje najbliže i moje prijatelje. A moguće i za sve one kojima znače pesme koje sam napravila, i koje ću tek napraviti.

NAJTEŽI NOVAC U ŽIVOTU

Kako se dogodilo da uđete u rijalitije? Zašto? Bilo je baš loših situacija.

- Izazov i smisao mojih učešća nisam toliko doživljavala kao takmičenje sa drugima, nego kao takmičenje sa samom sobom - svojim konformizmom i navikama. Kao neko ko je bio u stanju da pobegne sa ekskurzije u prvom gimnazije, shvatila sam onu staru istinu: ko ne plati na mostu, platiće na ćupriji! U mom slučaju ta "ćuprija" se, eto, zove rijaliti. Samo vrlo mladi ljudi koji tu učestvuju uspevaju da poveruju kako su u tome zbog novca. Povremeno ih gledam i slušam dok bojažljivo brinem šta će biti s njima malo kasnije u životu. Ne vidim sebe u ulozi profesionalnog "igrača". To je u mom životu sigurno najteže zarađeni novac.

(Ljilja Jorgovanović, Foto: Dragana Udovičić)