NA DANAŠNJI DAN ROĐEN JE MIJA ALEKSIĆ, LEGENDA SRPSKOG FILMA: Svedočio je MASAKRU školskih drugova, izbegao SMRT u Šumaricama i postao neprevaziđeni KOMIČAR

Glumac čije je ime zlatnim slovima zapisano u istoriji srpskog filma,Milosav Mija Aleksić, ostao je zapamćen kao neprevaziđeni komičar bez obzira na to što je u detinjstvu svedočio o masakru svojih školskih drugara.

“Znao sam kako je kad si gladan i kako je kad si sit. Sve sam doživeo, nema nepoznatog. Shvatio sam da život može da bude veoma interesantan i lep ako se gleda iz jednog ugla, a ružan ukoliko se posmatra iz drugog. Ja sam našao ugao u kome mi je uvek lepo,” svojevremeno je govorio.

Ovaj glumac svrstava se među najplodnije dramske umetnike nekadašnje Jugoslavije, a njegove replike iz filmova i serija još se koriste u urbanom govoru. Među njima su Maratonci trče počasni krug, Bokseri idu u raj, Biće skoro propast sveta, Čovek sa četiri noge, Varljivo leto ’68, Tango Argentino i nebrojeni drugi, a mnogi su odrastali uz dečji serijal Vaga za tačno merenje. Zapravo, između 1960. i 1993. vrlo je teško naći film koji je oduševio publiku a da u njemu nije igrao Mija Aleksić. I dan-danas, kad ga nešto iznenadi, gotovo svaki čovek će izgovoriti Mijinu repliku iz Maratonaca: Kad se sad nisam šlogir’o…

“Bio je divan otac. Umeo je ponekad i da podvikne, ali nikada bez razloga. Nije voleo popularnost i trudio se da zaštiti porodicu od toga. Kad god smo išli u restoran, nastojao je da bude okrenut zidu, kako nas ljudi ne bi neprekidno uznemiravali za vreme ručka. Tu naviku preneo je i na mene, sada i ja tražim takva mesta kad izlazim sa suprugom i ćerkom”, ispričao je godinama kasnije njegov sin Velibor Aleksić.

Kažu da se u životu sve plaća. U tom slučaju, Mija Aleksić je svoju kasnije stečenu slavu, komfor i bezbrižnost avansno preplatio još tokom odrastanja.
Rođen je 26. septembra 1923. godine u Gornjoj Crnući, naseobini koja danas ima 239 stanovnika i mogla bi kompletna da stane u tri gradska autobusa. Ne zvuči kao mesto koje pruža obilje mogućnosti, posebno u vreme između dva svetska rata. Otac Velimir, solunac, bio je strog, ali ne i surov. Lepo je pevao i svirao, a osim zemljoradničkog, imao je i opštinski posao jer je kao ćata u Srpskoj vojsci tokom proboja Solunskog fronta naučio odlično da piše i računa. Zbog toga je bio cenjen.

Gledajući u svog velikog, snažnog, brkatog i grlatog oca kao uzor, Mija je vrlo rano i sam počeo da peva. Postoji legenda da je još sa šest godina dobio prvi izvođački honorar. Kad su shvatili da na seoskoj proslavi iz prikrajka peva prateći oca, naterali su ga da do kraja pesmu otpeva sam, a onda mu dali dinar. Pošto je Velimir imao običaj da uveče, posle rada u polju, okupi porodicu, svira im frulu i izvodi vojničke skečeve, nije bilo nimalo čudno kad je Mija počeo da imitira druge ljude. Iako je ni on ni otac tada nisu prepoznali, bila je to gluma.

“Moja je velika sreća što mi je tata bio uzor u svakom pogledu: bistar, pismen, a običan šumadijski seljak. Radio je kao opštinski ćata jer su ga ljudi veoma cenili. Važio je za duhovitog čoveka, znao je da peva i svira nekoliko instrumenata. On mi je i ulio ljubav prema pozorištu. Kad bi se vratio iz polja, umio bi se i pozvao moju majku Sinđu i mene rekavši: `Ajd sad u pozorište! Nas dvoje seli bismo na tronošce i gledali ga kako svira na fruli i izvodi vojničke skečeve. Ubrzo sam počeo da imitiram druge, a onda sam u kragujevačkoj Gimnaziji imao sreću da mi srpski jezik predaje profesorka Branka Ranković, koja je umela da podstakne moja dečačka interesovanja. Njoj i mom ocu mogu da zahvalim što sam postao glumac i celog života voleo pozorište”, govorio je Mija 1973. sećajući se kako je sve počelo.

Kada je napunio sedam godina, morao je da pešači pet kilometara iz Gornje Crnuće do škole u Vraćevšnici, pa je njegov otac prihvatio posao delovođe u Opštini i tamo preselio porodicu kako bi Mija mogao normalno da se školuje. Jedino mi je nedostajala baka, pričao je glumac o tom periodu odrastanja.

“Sećam se školske slave Svetog Save i priredbe u kojoj sam učestvovao.

Popeli su me na stolicu i samo što sam počeo: Ko udara tako pozno u dubini noćnog mira… ugledao sam ozareno bakino lice u prepunoj školskoj sali. Zaboravio sam recitaciju, Svetog Savu, učitelja i uz grohotan smeh prisutnih, skočio sa stolice i poleteo baki u naručje. Čvrsto sam se pripio uz nju i zamolio je: Bako, vodi me u Crnuću. Ona me je blago milovala po glavi i kvasila suzama govoreći: Divno si deklamovao, pile bakino!“

Pošto je osnovna škola u Vraćevšnici imala samo četiri razreda, a Mijin otac je želeo da školuje njega i njegovu sestru, 1934. godine preselili su se u Kragujevac. Bila je to spora, noćna selidba volovskim kolima.

“Negde pred zoru, cvokoćući od hladnoće, provirio sam ispod pokrivača. Činilo mi se da su sve zvezde pale na zemlju. Šta je to, upitao sam roditelje.

Kragujevac, odgovorio mi je otac. Ali, to su zvezde, naivno sam zaključio, a tata mi je objasnio kako je reč o električnim sijalicama. Tada sam prvi put video električno osvetljenje i autobus. Kragujevac je tada imao 20.000 stanovnika, a meni se činilo da je to najveći grad na svetu”, pričao je kasnije Mija.

“Nedeljom sam krišom od oca i majke odlazio u pozorište i dobrovoljno cepao ulaznice kako bih za nagradu besplatno mogao da gledam predstave. Verovatno je to bio najlepši period mog đačkog života.”

Morao je da se izbori za svoje mesto u novoj sredini, a dečaci njegovog uzrasta bili su nemilosrdni prema vršnjacima sa sela. Dobra vest bila je to što ga je u Gimnaziji zapazila profesorka Branka Ranković koja je vodila dramsku sekciju. Na školskim priredbama govorio je odlomke iz Luče mikrokozma, Gorskog vijenca, speva Smrt Smail-age Čengića i počinjao da mašta o glumi.

“Nedeljom sam krišom od oca i majke odlazio u pozorište i dobrovoljno cepao ulaznice kako bih za nagradu besplatno mogao da gledam predstave.

Verovatno je to bio najlepši period mog đačkog života.”

Ali, taj period grubo je prekinut početkom Drugog svetskog rata. Kragujevac je 21. oktobra 1941. bio poprište jezivog događaja koji je Desanka Maksimović kasnije oplakala u svojoj poemi Krvava bajka. Među stotinama đaka sakupljenim u Šumaricama za streljanje, bio je i Mija Aleksić.

“Jedna potpuna praznina i svedenost na ništa. Na mahove osetim oštar bol pomešan sa pitanjem – zašto da umrem? Strah od smrti, otpor, pa onda potpuna tupost i apatija, slike iz detinjstva, likovi roditelja, sestre, drugova… Film se lagano odvija i hteo bih da traje u beskraj. Potom neki zračak nade, možda će nas pustiti, nekud oterati, ovo je samo privremeno? Čuli su se pucnjevi, rafali, bilo nam je jasno šta nas čeka. Video sam oca i majku u crnini za mnom, Velimir pustio bradu, posiveo… Počeo sam da plačem. Znači, tu je kraj”, ispričao je decenijama kasnije Mija svom biografu Žiki Živuloviću Serafimu.

Ali, to nije bio kraj. Neverovatnim sticajem okolnosti, jedna od njegovih profesorki koja je znala nemački i radila kao prevodilac za komandu grada, uspela je da namoli glavnokomandujućeg oficira da prestane sa streljanjem. U tom trenutku preostala je samo jedna baraka, a u njoj je bio i Mija. Ona je posle rata streljana kao domaći izdajnik.

Dvadeset dana po oslobođenju Kragujevca, Aleksić se obreo u 17. udarnoj diviziji. Armija je sakupljala umetnike da bi narodu na oslobođenim teritorijama ponudila kulturne sadržaje, zabavu i obrazovanje, a Mija je bio član hora i dramske sekcije. Zbog prirode jedinice u kojoj je bio, nije se mnogo puta našao u ozbiljnoj opasnosti, ali nije ni glumio heroja. Imao je već šta da glumi. Štaviše, borba na sceni pokazala se kao mnogo opasnija od nekoliko čarki u kojima je učestvovao.

Jednom prilikom igrao je nemačkog oficira u dramskom komadu namenjenom razonodi vojnika i toliko se uživeo u ulogu da je publika umalo pucala u njega.

Posle rata postao je član ansambla kragujevačkog Narodnog pozorišta, ali njegov talenat brzo je zapažen i prebačen je u Narodno pozorište u Beogradu. Ipak, ništa mu nije bilo tako važno kao činjenica da je njegov otac, za kog gluma nije bila ozbiljna profesija, konačno počeo da poštuje ono što je njegov sin postao.

Posle brojnih nagrada i kritika u superlativu koje je Aleksić dobijao za svoje pozorišne uloge od najeminentnijih imena tadašnjeg teatra, bilo je samo pitanje trenutka kada će zaigrati na filmu. Prvi ga je angažovao Puriša Đorđević za svoje kratkometražno ostvarenje Muva, a potom i za dugometražni film Opštinsko dete. Popularnost je vrtoglavo počela da mu raste i zahvaljujući radio-emisiji Veselo veče u kojoj je igrao povarošenog đilkoša Rafa Maksića koji je, kao refrenom, svaku doskočicu završavao bučnom poštapalicom: Daklem, tu sam te čekao! Još veću popularnost stekao je televizijskom serijom Lole Đukića Servisna stanica, gde je čak i povređen tokom snimanja kada u sceni tuče sa Čkaljom, lažna flaša nije pukla pri udarcu u Mijinu glavu.

Uz uspehe i slavu koji su mu stigli, Mija Aleksić se opustio i radio stvari koje mu prijaju. A jedna od njih bila je i kafana.

“Možda sam pogrešio što sam nekako rano izbio na površinu i postao popularan, pa su se moji postupci merili pod većom dioptrijom. Srećom, umeo sam da se obuzdam i na vreme uvidim šta mi smeta. Voleo sam nekada da sednem i u kafanu i da sa drugovima popijem čašicu. O tome se posle dugo pisalo i pričalo. Kad sam video da sve dobija veće razmere, smogao sam snage da piće potpuno izbacim iz upotrebe“, pričao je Mija nakon što se 1972. odrekao alkohola.

Ostala mu je jedna neuporedivo benignija strast: sakupljanje starih satova, slika i čaša, koju je negovao do kraja života.

Pet godina nakon što je ostavio alkohol, otišao je u penziju. Međutim, radio je isto koliko i pre, a neka od najvećih ostvarenja odigrao je upravo kao penzioner, na primer Maratonci trče počasni krug ili Varljivo leto ’68. Ali, u Narodno pozorište ulazio je samo kao posetilac.

Zbog srčanih problema, Miji Aleksiću su 1989. godine ugrađena dva bajpasa. Nezadovoljni postoperativnim tokom, lekari su ga operisali još jednom. Nakon toga, smatrajući da će mu blizina mora pomoći da se oporavi i ublažiti simptome angine pektoris od koje je bolovao, otputovao je u Tribunj, ali je završio u bolnici u Šibeniku. I pored toga, prihvatio je ulogu Hulija Popovića u filmu Tango Argentino Gorana Paskaljevića.

“S velikim strahom i zebnjom pristupio sam snimanju. Bojao sam se da mi se nešto ne dogodi, pa da čoveka dovedem u neprijatnu situaciju. Tokom poslednjih nekoliko godina više vremena proveo sam u bolnici nego kod kuće.

Ali, izgleda da je rad dobra terapija i kako su dani odmicali, ja sam se osećao sve bolje. Iznenađen mojim rezultatima, lekar mi je rekao: Slušaj, Mijo, nema mi druge nego da ti prepišem još jedan film,” pričao je po završenom snimanju.

Iako se ne stiče utisak da je rekao baš sve što je imao i da nas je nasmejao onoliko koliko je mogao, mada je još s nama kroz besmrtne filmove i serije bez čijih je frejmova gotovo nemoguće zamisliti televizijski ekran, preminuo je tri godine kasnije, 12 marta 1995. godine. Sahranjen je u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu. Kao nekim testamentom upućenom čitavoj naciji, u nasledstvo nam je ostavio da se nasmejemo svaki put kada ga se setimo.

Kurir.rs/Igor Karanov za Glossy.rs/ Foto: Printscreen/youtube