PUBLIKA MOŽE DA TE UBIJE, A JA NE ŽELIM DA UMREM RADEĆI! Marina Abramović održala predavanje o svom liku i delu, evo šta je rekla!

Marina Abramović drži javno predavanje pred hiljade ljudi koji su došli na poljanu ispred Muzeja savremene umetnosti kako bi slušali poznatu umetnicu o njenom radu, životu i načinu stvaranja performansa.

Publika različitih generacija sedela je na jastučićima i pomno slušala sve što je Marina govorila skoro dva sata, a bilo je trenutaka kada su svi prisutni učestvovali u mini vežbama. Naime, umetnica je govoreći o performansu u kome su, ona i njen tadašnji parner Ulaj urlali jedno na drugo sve dok nisu izgubili glas, pozvala sve da zajedno sa njom vrište što su mnogi i prihvatili.

Ušćem je odzvanjao urlik hiljade ljudi. Svoj govor Marina je započela temom "Šta je umetnik" rekavši:

"Ne može se postati umetnik, s tim se rađa. Tehniku možeš da naučiš, ali dar ne. On je u tebi. To je kao kada dišemo. Ne pitamo se kako dišemo. Tako je sa stvaranjem. Ideje same dolaze i znamo samo kako da te ideje stvorimo. Umetnik mora da se žrtvuje. Umetnost zahteva žrtvu, samoću, patnju. Umetnik mora biti ranjiv i egu tu nema mesta. Narcizam stvara prepreku između dela i umetnika. A delo je najvažnije, a ne ti", kazala je umetnica.

Pomenula je i performans kao osnovnu vrstu svog umetničkog izraza.

"U performansu nema glume kao u pozorištu. Nož je nož, krv je krv, telo je telo. Publika mora da oseti energiju i iskrenost. Mora da ti veruje. Zato nema mesta strahu od bola. Svaki dan smo bliži smrti i performans je nešto između života i smrti", kazala je.

Na video bimu smenjivale su se fotografije iz njenog detinjstva uz koje je govorila o svojoj majci, ocu, baki...

"Potekla sam sa Balkana. Njega ne možeš da izbaciš iz sebe. Uvek sam smatrala da je Balkan most između Istoka i Zapada, a na svakom mostu duvaju ludački vetrovi - mi smo njihov produkt. Zato umemo da ludački volimo, da ludački mrzimo, ludački verujemo..."

Kroz fotografije sa performansa gde je publika imala pravo da joj radi šta hoće predmetima poput noževa, ruže, olovke, užeta, ali i pištolja, prisetila se momenta u kome je shvatila gde je granica.

"Ljudi su me sekli žiletima, boli ružinim bodljama, sisali krv... Sve vreme sam htela da vidim dokle publika može da ide. Nakon šest sati je bio gotov performans i kada sam krenula ka publici svi su pobegli. Niko nije hteo da se suoči sa krvavom Marinom. Kada sam se pogledala u ogledalo i videla da mi je pramen osedeo shvatila sam da publika može da te ubije. Od tada sam obazriva. Ne želim da umrem radeći. Ja volim svoj život", zaključila je.

Marina je govorila i o performansu u kome je prala goveđe kosti.

"Stidela sam se rata koji se u tom trenutku događao na Balkanu. To sam želela i da prikažem, da koliko god prao kosti, odnosno ruke ne možeš sa njih oprati krv koju si prolio", kazala je Abramovićeva.

Na kraju predavanja Marina je pročitala njen, umetnikov manifest u kome je između ostalog navela:

"Umetnik ne sme da laže sebe i druge, ne sme da krade ideje, ne sme da pravi kompromise radi tržišta, ne sme da ubija druga ljudska bića. Treba da izbegne da se zaljubi u drugog umetnika (to sam dva puta uradila, apsolutno pogrešno), umetnik treba da bude erotičan, treba da pati, ne sme da bude depresivan, depresija nije produktivna. Samoubistvo je zločin prema životu. Umetnik ne sme da se ubije! Ne sme da ima samokontrolu! Umetnik mora biti svestan svoje smrtnosti. Za umetnika je bitno kako će umreti. Sahrana je poslednje umetničko delo pre odlaska. Treba umreti svesno i bez straha", zaključila je Marina zamolivši sve prisutne da ustanu i da, držeći čoveka pored sebe, zatvorenih očiju šire ljubav, što su svi i učinili, a nakon sedam minuta ona se zahvalila što su svi učestvovali u njenoj vežbi dodajući da će to zauvek pamtiti.

Kurir.rs/M.C./Foto: Bojana Janjić, MSUB