PAVLE POPOVIĆ ZA KURIR: Glogovac je bio moja inspiracija!

Zeja sam u glavi poredio s Nebojšinom ulogom u filmu „Hadersfild“ i Dikapriom u „Šta muči Gilberta Grejpa“. Nesrećne sudbine tih junaka su mi bile zvezde vodilje u građenju lika

- Ulogu sam dobio tako što je Goran Gajić zvao FDU sa Cetinja i tražio studente koji se nisu do tada nigde pojavljivali. Na poziv našeg dekana Sanje Garić, poslao sam snimak za prvi krug kastinga, a nakon toga je usledio drugi s Goranom i, čim sam počeo da radim, osetio sam neverovatnu konekciju s njim i negde sam u dubini duše slutio da ću dobiti ulogu. Prosto sam imao jak osećaj da je uloga moja. Tako je i bilo - kaže Pavle.

Mislite li danas da je bila ispravna odluka što ste zbog angažmana u „Dugu mora“ vratili ulogu u „Senkama nad Balkanom“ Dragana Bjelogrlića?

- Kada sam već doneo odluku, nisam sebi dao prostora za kajanje, već sam dao sve od sebe da opravdam prvenstveno sebi, a onda i ljudima svoj odabir, jer sam glumačkim bićem i senzibilitetom stajao iza odluke. Privuklo me glumačko meso koje je ležalo u toj ulozi i hteo sam da dam sve od sebe da iskoristim priliku da napravim karakter koji se ne dobija često u serijama. I sada, ne da se ne kajem, nego sam ponosan na sebe, a verujem da će i svaki kolega shvatiti i podržati moj izbor.

Na koga vas je sudbina lika najviše podsetila?

- Zeja sam u glavi poredio konkretno sa ulogama Nebojše Glogovca u filmu „Hadersfild“ i Leonarda Dikaprija u ostvarenju „Šta muči Gilberta Grejpa“. Te maestralne role i nesrećne sudbine tih junaka su mi bile najsličnije Zeju i zvezde vodilje u građenju uloge, ti jarki karakteri koje su oni majstorski napravili. Znao sam da se moralo otići u jarko potcrtani karakter da bi se napravio taj lik, jer on nije od nekih koje srećemo svaki dan na ulici.

Snimali ste tokom leta i seriju „Biser Bojane“, koja startuje naredne nedelje na RTS. Šta možete da nam otkrijete o Đovaniju?

- Đovani je momak sa ulice koji želi sve i odmah, tako se i ponaša i radi kroz celu seriju. On je otišao od kuće da bi bio na ulici i bavio se kriminalom, u potrazi za novcem i boljim životom. Ima dosta brzih i akcionih scena i mislim da će ga ljudi obožavati.

Publika u Srbiji je mogla da vas gleda i u pozorištu. U Novom Sadu su veliki hit „Krvave svadbe“, a na Pozorju ste ove godine izveli „Kozocid“. Šta ste naučili kao glumac od Igora Vuka Torbice i Vide Ognjenović?

- To su dve predstave koje ljudi obožavaju i uvek su nam pune sale, a nakon njih ljudi izađu iz pozorišta zadovoljni. Od Igora sam puno naučio i mnogo mi je značilo što sam kao mlad glumac radio s njim. Napredovao sam, pobedio sebe u nekim stvarima koje su mi bile kočnice i zbog toga sam mu mnogo zahvalan. Od Vide Ognjenović naučio sam možda i najdragoceniju stvar, a to je etika u pozorištu. Ona je žena koja osam sati sedi na probi i režira bez ijedne pauze, čak ni do toaleta da ne pođe, svaki dan tako, žena od svojih 78 godina. To me je oduševilo i postidelo i naučilo pozorišnoj etici i tome da cenim vreme provedeno na probi, da budem prisutan tokom cele probe i da mi misli ne lutaju nigde, nego samo da budem tu u momentu s kolegama do kraja. I hvala joj mnogo na tome.

Kurir.rs/Ljubomir Radanov/Foto: Damir Dervišagić