VANJA BULIĆ ZA LENU: Samo moja žena sme da bude gruba

Od njegove reportaže "Tunel" nastao je film "Lepa sela lepo gore", a život njegovog oca kao da je iz Kusturičinog filma. Naklonjen je ljudima s margine i običnom svetu, traganju za istorijskom istinom i pravim vrednostima

Rođeni ste u Kumanovu i šta je tačno u priči o promeni vašeg prezimena?

- Moj otac Dušan rođen je u Žabljaku. U njegovoj crkvenoj krštenici piše Dušan Šljivančanin, u zagradi - Bulić, od oca Radula pravoslavne veroispovesti. U tatinom rodnom kraju, u 19. veku, muškarci su mladi ginuli, jer je tu bila granica s Turcima. Moja prabaka Milosavka ostala je udovica sa šestoro dece. Bila je lepa. A kad žena ima lep ten, kaže se "kao bula". Tako je dobila nadimak Bulica, a iz pijeteta prema njenoj požrtvovanosti - izvela na put šestoro dece, u jednoj od narednih generacija njeni potomci su uzeli prezime Bulić. Kod Šljivančana danas imamo Kekere po babi Keki, Jegdiće po Jegdi, Vukićeviće po Vuki. Prezime Bulić tata nosi od 1937, kad je došao u Beograd da studira Pravni fakultet. Moja majka je Cetinjanka. Pošto je tata bio vojno lice, prva služba mu je bila u Kumanovu.

Da li ste rasli u tradicionalnoj porodici, gde se slušala svaka očeva reč, a majka bila popustljiva?

- Tek mnogo godina kasnije, kad sam stekao svoju porodicu, shvatio sam da je glavnu reč u kući mojih roditelja imala moja majka. I nije bila popustljiva. Postala je popustljiva kad je dobila unuke.

GOLI OTOK I ŽESTOKI MOMCI

Kako ste živeli kad ste došli u Beograd?

- U Beograd smo se posle putešestvija po Jugoslaviji - Skoplje, Sarajevo, Vipava - doselili 1952. godine. Oca su ubrzo odveli na Goli otok, pa je tako moje detinjstvo maltene preslikano u filmu Emira Kusturice "Otac na službenom putu". U tom periodu se videla presudna uloga majke, koja je uspela da održi porodicu, iako su na nju vršili pritisak da se odrekne supruga. Uzgred, moj otac je umro, a nije saznao pravu istinu zašto je bio na Golom otoku. U međuvremenu sam rehabilitovao oca i pročitao sramni dosije: četiri i po godine zatvora, bez ikakvih dokaza, i oduzimanje građanskih prava na godinu dana. Sa mamom i sestrom bio sam 1956. u poseti ocu na Golom otoku i o tom vremenu sam napisao roman "Oko otoka".

Uvek ste važili za odličnog novinara u štampanim medijima, a onda su došli "Crni biseri" na televiziji i doneli vam ogromnu popularnost. Je li ova emisija vaša ideja?

- Naziv emisije pozajmljen je iz naslova filma "Crni biseri". Film govori o dečacima iz kazneno-popravnog doma i predrasudama koje prate ljude koji su se ogrešili o zakon. Crni biser se javljao kao mutacija posle nekoliko miliona belih bisera i mnogo je skuplji od belog bisera. To je metafora kojom sam se rukovodio kada sam radio "Crne bisere". Za 19 godina prikazivanja na nekoliko televizija imali su 950 epizoda. Iskreno govoreći, popularnost su mi donele zabavno-muzičke emisije, a "Crni biseri" su doneli poštovanje i uvažavanje mog novinarskog rada na televiziji.

Zašto volite ljude s margine, problematične, na ivici zakona? Odakle naklonost?

- Najveće istine o životu čućete upravo od takvih ljudi, jer oni pred kamerama ne kalkulišu i nemaju razlog da se lažno predstavljaju i glume čistunce. Kad u emisiju dođe prostitutka, na primer, ili HIV pozitivna osoba, ona je odmah obeležena. Ne može da kaže - znate, ja sam samo malo prostitutka. Mene nije interesovalo šta ona radi kao prostitutka, već zašto je to postala. Moja naklonost prema takvim ljudima potiče iz detinjstva. Imao sam rok sastav i odrastao sam u okruženju žestokih momaka s Novog Beograda.

VASPITANJE ZA PRAVI PUT

Jedan brak, tri sina - idilično. Zajedno sa suprugom ste ih odnegovali. Zašto se nekako još uvek čudimo kad očevi ginu za decu?

- Taj glagol "ginuti" u ovom pitanju valja posmatrati iz dva ugla. Jedni očevi ginu da decu izvedu na pravi put, a drugi ginu da decu koju nisu izveli na pravi put izbave iz kandži zakona. Kad sve saberete, shvatite da su u celoj priči glavni junaci majke, kao u onoj narodnoj - očevi ko kočevi. I to će biti sve izraženije, jer liberalni kapitalizam uništava porodicu. Ima jedan lep aforizam: "Hteli ste liberalni kapitalizam - evo vam ga, na!"

Čime se bave Dušan, Ivan i Ognjen?

- Dušan je već poznat kao scenarista, a posebno sam ponosan na njegov deo novinarske karijere kada je tri godine bio glavni urednik časopisa Maksim. Upravo je na engleskom jeziku snimljen jedan horor film po njegovom scenariju, a na konkursu Filmskog centra novac je dobio i njegov scenario za film "Ti si princeza". Ivan i Ognjen su odbojkaši i treneri. Ivan je četiri godine igrao u inostranstvu, a Ognjen je bio tri godine selektor pionirske reprezentacije Srbije. Kao treneri, obojica imaju srebrne medalje sa Univerzitetskog prvenstva Evrope za žene.

Šta vam je bilo najteže u njihovom vaspitanju?

- Najteže su bile godine u kojima su stasali prvo kao dečaci, a potom kao mladići. To su devedesete godine prošlog i prva dekada novog veka. Dušan je prvo trenirao rvanje, zatim kratko rukomet, a potom se posvetio rok muzici. Blizanci su sve vreme bili u sportu. To je bilo okruženje koje je Slađani i meni pomoglo da prebrodimo krizne godine u odrastanju dece. Uz to, diplome na fakultetu su se podrazumevale, jer smo ih zaista pritiskali da završe ono što su upisali. Znam da smo ponekad bili dosadni, ali su nam danas zbog toga zahvalni.

Mešate li se u vaspitanje dvogodišnjeg unuka Todora?

- Ukoliko su ljubav i radost mešanje, onda se mešam. On je moja najvernija publika kad uzmem gitaru. Pevam mu pesme uz koje su odrastali Ognjen, Ivan i Dušan, a on neprestano igra. Ako usporim ritam, buni se i pokazuje na noge. Zasad razgovaramo na bebećem jeziku.

ISTINA ZVUČI KAO SATIRA

Novinar, autor, pisac... Kako istražujete građu za svoje romane?

- Pišem triler romane u kojima kombinujem prošlost i sadašnjost, tačnije - kad moj glavni junak reši neku tajnu iz prošlosti, rešiće i zagonetku koju mu postavlja sadašnjost. Trilerski deo je moja mašta, a podatke iz ranog srednjeg veka nalazim u bibliotekama, manastirima... Internet koristim samo za pronalaženje odgovarajuće literature. Jer događa se da u istorijskim i religijskim tekstovima na internetu, pravoslavni i katolički izvori imaju sasvim suprotne zaključke i tumačenja.

Da li vam je današnje novinarstvo dosadno?

- Zavisi kako ko čita novine ili gleda televiziju. Meni je kao profesionalcu često zabavno, pa se osećam kao Alisa u zemlji čuda, u nestvarnom svetu koji je izopšten iz realnosti. Pošto volim satirične tekstove, shvatio sam da ljudi istinu u tekstovima doživljavaju kao satiru. Razlog je jednostavan: malo je medija - i pisanih i elektronskih, koji donose istinu, pa kada se istina bez ikakvog razloga pojavi, deluje kao da je to napisao Domanović.

U koje vreme svog života biste voleli da se vratite, a u koje ne?

- Vratio bih se u vreme kada sam dobio treće dete, pod uslovom da potom ne uslede ludi kraj osamdesetih i turbulentne devedesete. Da nije toga bilo, danas bi moji sinovi sigurno imali sestru. A braća koja odrastaju uz sestru postaju bolji ljudi, jer na pravi način vrednuju i razumeju žene.

ŽENA ZA TEŠKA VREMENA

Šta biste mogli da kažete na račun vaše supruge Slađane?

- Sve što bih rekao, bilo bi suvišno. Jer biti žena u okruženju četiri muškarca... Uvek sam se smejao kada, dok razgovara telefonom s prijateljicama, kaže: "Upravo sam izdala ručak ovim mojim kretenima". Grube, pa i lascivne reči u našoj kući bile su dozvoljene samo njoj. Ali to je sasvim normalno jer se izborila da i u braku bude Bulbulderka. U vreme kada nam je bilo najteže, mislim i na društvo i na porodicu, kada sam radio u Dugi, nikada me nije pitala zašto pišem ovo ili ono. Idem u Vukovar da pišem reportažu s ratišta, a ona samo pita kada se vraćam.

(Ljilja Jorgovanović, Foto:Dragana Udovičić)