EKSKLUZIVNO! Ivan Tokin o potpisivanju novog romana na pijaci, o pričama, pisanju, porodici, jednom psu, i o sebi samom

- Dobar je pisac onaj Tokin.

Iz ovog kratkog dijaloga od pre nekog vremena se vidi koliko sam znao o Ivanu Tokinu. Do tada nisam pročitao nijednu njegovu knjigu... Jer nisam ni znao da je pisac. Nisam znao ni da postoji. Ni on ni njegove knjige.

Onda sam pročitao knjigu "Pas", pa sam čitao njegove kolumne, i onda novi roman "Neli" koji je svetlo dana ugledao na ovogodišnjem Sajmu knjiga. I znate šta?

Dobro je što je Ivan Tokin pisac. I što postoji. I on i njegove knjige.

Taj čovek piše tako da biste slobodno mogli da zažmurite i da mu prepustite da vam opiše svet. Da ga pustite da vam bude vodič kroz ljude, životinje, boje, ukuse, mirise... Sve biste vi to videli i sami, kada biste držali oči otvorene, ali je lepše da vam on ispriča.

Piše tako da ćete možda steći utisak da i vi tako možete. Jer to tako lako deluje kada ga čitate.

Ali to je i normalno. Naravno da je lako. Pa sve stvari su lake, kad ih radi neko genijalan.

I svako može da piše kao Ivan Tokin. Potrebno je samo da budeš - Ivan Tokin.

E sa tim, baš tim i takvim Ivanom Tokinom razgovarao sam o romanima, pričama, ljudima, likovima, pijacama, životu, porodici...

- I ti posle Sajma rešiš da odeš na Kalenić pijacu i da tamo prodaješ i potpisuješ svoje knjige?

- Drugačiji je odnos nego na klasičnim promocijama. Neko dođe, pa ti njemu knjigu, on tebi pare, pa mu ti vratiš kusur... Dođe neko pa pita pošto knjiga a ti kažeš 900 dinara. I tako... Pitali su me ranije jel prodajete knjige, ja kažem da ne, već samo pišem knjige. Što je i bilo tačno. Sve je po principu - ja sam pisac, ti si čitalac i ti sad idi u knjižaru i kupi moju knjigu i dođi da ti je potpišem.

Ali to mi sve sad nekako izgleda kao lažni elitizam, mada nisam siguran, jednostavno, sad mi se ovako sviđa.

A ne mora tako da bude, ni ovako ni onako.

Meni mnogo više prija ovaj odnos koji sam imao sa čitaocima na Kaleniću ili u kafiću. Ali i ja sam sad sigurniji. Ovo mi je ipak drugi roman. Pet godina je prošlo od prvog. Šta god ja pričao, ali bilo mi je frka. Plašio sam se... Kada sam napisao prvi roman nisam sebe smatrao piscem. I kažu oni, evo ga pisac ali ja se nisam osećao tako.

Sada je već drugačije. Prvi roman mi je bio da se eto javim da sam nešto napisao. Evo me, napisao sam roman. A drugi roman je već drugo osećanje, osećanje da sam pisac. Mada iskreno i ne znam šta tačno znači biti pisac.

Ranije kad su bile promocije ja sam voleo da se držim po strani. Šta da pričam o onome što sam želeo da kažem kad sve to ima u romanu. A nisam voleo ni da dolaze neki ljudi sa strane pa da pričaju o knjizi. Urednica kaže neku reč, ja pročitam deo iz knjige, posle dođu da im potpišem i to je to...

Ali nikad nije bilo ovako.

Onda mi Ivan priča kako je ranije bila ta podela - ja pišem, ti čitaš, ti u publici ja na bini.

- A nema potrebe da bude tako. Ja sam sedeo kod kuće i pisao knjigu, ti si sedeo kod kuće i pročitao knjigu i to je taj koncept. Ok, to je bilo, ali sad nema potrebe za binom.

Sve vreme mi srce govori da je promocija kad ja sa tim ljudima sednem za sto.

Meni to prija.

Razmišljao sam da npr pravim promociju u maloj sali Ateljea 212. I to samo ja i publika. Mislio sam da čak i ja budem na vratima, nikakav PR, da ja dočekujem ljude. Onda bih ja rekao šta imam o knjizi, pročitam potom neki deo... I onda ako ima neko da želi možemo da pričamo o knjizi... Ko je doneo svoj primerak tu sam da mu potpišem, ko je došao da kupi knjigu opet može kod mene...

Eto tako ja zamišljam promociju.

- Kako je bilo to na Kaleniću, jesi li razmišljao šta ćeš čuti od onih koji dođu do tvoje "tezge"?

- Nisam razmišljao o reakcijama čitalaca. Ali doživeo sam super stvari. Dolazi žena i kaže:

- Šta vam je to? A to je onaj, znam ga, on nešto piše o Vojvodini, mnogo je dosadan.

- Mislite da bolje uzmem nekog drugog da prodajem?

- Da, bolje uzmite nekog drugog.

Onda dođe druga žena i pita me da li može da pipne knjigu.

- Pipnite slobodno.

I ona prstom ovako pipne knjigu i kao hvala, doviđenja.

Jedna je došla čim sam seo i poređao knjige.

- A o čemu vam je ovo? A o čemu se ovde radi? Ko vam je taj pisac? I o čemu je "Neli"?

- Pa ima svega ali je u suštini ljubavni roman. On nju hoće, ona njega neće, pa je sve povuci potegni...

Ona se smeje i kaže:

- A jeste li ga vi pisali?

- Jesam.

- Pa jel vam kupio neko knjigu danas?

- Nije.

- Pošto je?

- 900 dinara...

- Ajde, dajte jednu.

Ideja o Kaleniću se sama nametnula, priča mi Tokin.

- Zafalilo je nešto para tog jutra... A imao sam sedam primeraka kod sebe. I reko aj na Kalenić. Uzeo sam gajbicu od mesara, napisao na tablici - Novi roman - i tako je krenulo.

- To bi negde na Zapadu bio čist hepening da poznati pisac izađe na pijacu i tamo reši da prodaje svoj novi roman.

- I jeste bio hepening kada sam se pojavio sa knjigama jer me ti ljudi inače znaju samo kao nekoga ko dolazi na Kalenić da kupuje.

Ali to je trajalo tri dana.

Već četvrti dan ja dolazim u 11 i 15 meni kažu je li dečko, od kad je tebi radno vreme... I to je to. Neko prodaje krompir, ja prodajem knjige. Svako radi svoj posao.

Dolazićeš tri dana sa repom, četrvti dan će ti neko napraviti rupu na pantalonama za taj rep i nikome to više neće biti čudno.

Svako čudo za tri dana.

"Neli" je priča o ljubavi, drugarstvu, životu... Tokin je tu polusveznajući pripovedač koji zna više od čitalaca ali manje od samih aktera knjige. Kadrovi u knjizi idu brzo, nema odugovlačenja, bespotrebnih opisa... Sve ponekad deluje kao priprema za neku filmsku scenu. I samo se čeka da neko kaže - kamera, ton, akcija.

- Na dva mesta u knjizi iz trećeg lica prelazim u prvo. Toliko sam ušao u priču da mi se to neplanirano dogodilo. Ali sam rešio da to ostavim tako. Inače na jednom mestu sam slučajno pogrešio pa sam pomešao dva lika iz knjige. Trebalo je u jednoj sceni da bude sve vreme Mario ali se odjednom na tom mestu pojavio Marko. To ćemo ispraviti u narednom izdanju.

Tada je uzeo hemijsku olovku i u mom primerku "Neli" ispravio što je trebalo. Da ne moram da čekam to drugo izdanje.

- Kad sam napisao prvo poglavlje trebalo mi je mesec i po dana da počnem da pišem ostalo. Priča je bila u mojoj glavi, pa se onda modifikovala... Znao sam otprilike šta će se dešavati između ali nisam bio siguran kako će sve to izgledati. Ali onda sam pišući počeo da živim sve to.

Kod Tokina je u pisanju skoro sve do kraja ogoljeno. Lišeno prozaičnih i opštih mesta.

- Ja tako gledam na stvari. Ako tip udari najboljeg druga onako kako to ovaj uradi u ovoj priči onda je to tako... Dajem ti najbolje od sebe i kad te grlim ali i kad te bijem. Uvek mi je suvišno to čuđenje i pravljenje fame oko nečega. Ok, desilo, i to je dovoljno...

Dovoljno je to što ga je ovaj krvnički isprebijao i što ovaj nije vratio. Nema šta tu više da se objašnjava. Idemo dalje. U tom trenutku mi je dovoljno teško zbog toga što se to desilo... A mnogo mi je teško.

U svom pisanju, a možda je to baš ono čime je osvojio srce publike, Tokin ne nameće stav, ne servira ono što bi čitaoci trebalo da vide, osete, čuju. Ostavlja im punu slobodu da njegovu priču dožive na svoj način.

- Ja dok pišem to je moja priča. Onog trenutka kada bude objavljena ona postaje svačija. I to kako je ti doživljavaš nije ništa manje važno od onoga kakav je moj doživljaj. Sjajno je kada čuješ od ljudi kako su oni doživeli ono što si pisao. Šta oni vide u tome. Ja sam roman "Najnormalniji čovek na svetu" pročitao u celini tek dve godine pošto je izašao. I potpuno sam ga drugačije doživeo.

Kod pisanja mu je, između ostalog, bitno da rečenica vuče rečenicu i ponekad, zvuk tastature dok te rečenice vuku jedna drugu.

- Da, to mi prija. Volim zvuk tastature. I pred "Neli" sam se kao organizovao, organizovao radni prostor... Ali mi je najbitnije ono što je bilo u mojoj glavi. Tu sam bio miran.

Ako mene pitaš koliko sam pisao "Neli" ja ću ti reći 40 dana, moja žena bi ti rekla da sam roman pisao par godina. Andrea mi je mnogo pomogla. Bila mi je najveća podrška. Ona je sa mnom sve to proživela. Desilo se par ključnih momenata da odem u pisanju na potpuno drugo stranu. I ona me vrati na kolosek. Pogleda me i kaže - Gde ti ode ovo?

Najbitnija mu je priča.

- I da si mi ti došao sa nekom dobrom pričom koja se uklapa u roman, super. Potpisaćemo se zajedno, samo je bitno da na kraju to bude dobra priča, nije bitno ko je pisao.

Za sto, dvesta godina koga će biti briga za mene ili tebe. Ko će se sećati? Ali ostaje priča i zato priča treba da bude dobra. Priča o prijateljstvu, ljubomori, ljubavi, rastancima, o čemu god.

Svaki susret ostavlja trag u našim životima. Mi sad sedimo ovde a možda se tamo negde dešava što si propustio, počev od najbanalnijih stvari.... I možda je baš dobro što si to propustio. I ja isto...

Nije imao potrebu da naglašava kako su svi likovi u knjizi izmišljeni.

- To je na kraju krajeva i nebitno. Jer ovo se nekome sigurno desilo ili će se desiti.

Pričamo o vremenu u kome živimo, u kome smo živeli...

- Najveća stvar je da možeš da živiš slobodno. Nisam ja neko ko bi mogao da kaže da li je ovo vreme ovakvo ili onakvo. Ja mogu da pišem knjige, da volim svoju ženu, dete... I mislim da menjanje sveta ide tako.

Znaš, nije cilj da jednog dana mi budemo ti neki koji će uzeti pištolje ili zauzeti tenkove. Cilj je da ne bude više tenkova. Cilj je da pištolji budu sami, da nema ko da ih uzme.

Onda smo rešili problem. Valjda.

- Ali kako u vremenu kad svašta nešto ide preko veze, probijaju se i ovi i oni...

- Neko ko je dobar u nečemu, on će proći nevezano za sve. Bez obzira na ovo i ono vreme. Ako se negde prima 8 ljudi, i svi su preko veze, i ako su se dogovorili da tih 8 bude primljeno, a onda se pojavi jedan koji kida, razbija i nema vezu... Pa primiće ga kao devetog. Što kaže Đorđević ako sudija krade, ti daj 15 koševa više. Ako ukrade 13, dobijaš utakmicu sa dva razlike.

Kada je izašla knjiga "Pas" pitali su ga toliko puta šta je naučio od svog psa, a meni je bilo bitno kako je preživeo njihov rastanak.

- Imao sam ženkicu 16 i po godina. Uspavao sam je. Bilo je već na kraju mučenje... Prestajala je i da jede.

Bila je subota kada sam zakazao to za ponedeljak. A nedelju smo proveli zajedno. Proveli smo dan napolju. Bilo je muzike, vetra, vode, šljunka, upoznala je neke nove ljude...

Privilegija je kad sa svojim psom možeš da budeš od početka do kraja. Posle toga smo imali i sahranu. Bilo mi je veoma teško ali bio sam srećan što smo imali tih naših 16 i po godina.

Inače nisam za psa u stanu.

Ovaj pas kad je došao kod mene popeo se na četvrti sprat. Imala je jedva dva meseca. Ja sam je preskočio i krenuo svojim putem a ona krenula za mnom. Prevrnula se preko glave... Ja se vratim, dam joj mleko da je zamajavam da bih mogao da odem. Ona pije mleko, ali čim krenem, ona za mnom.

Onda ja sačekam da popije mleko, stavim je u džep, i kako god ti to sad zvučalo, ostavim je na ulici. I krenem... Al ne vredi, okrenem se i vidim ona ne može da me stigne. Ali koliko može ide za mnom.

I stavim je u džep... To veče gde sam ja prespavao, prespavala je i ona. I eto...

Život mi se posle promenio. Počeo sam da trčim da bi ona trčala. Odlazili smo na hipodrom zajedno...

"Svako nosi u sebi nekog svog malog Boga kom se potajno moli", citiram mu Balaševićev stih.

-To lepo zvuči. Verovanje je divna stvar. U poslednje vreme sam počeo da verujem u sebe. Ne znam kako to zvuči ali meni mnogo znači... Pre tri, četiri godine sam počeo da verujem u sebe, što mi je prosto neverovatno.

Da li to znači da verujem u nekog malog Boga u sebi, ili u velikog Boga na nebu, to ne znam... Sviđa mi se onako kako je sada. A da li je to zacrtano ili nije to me čak i ne interesuje.

Na kraju ga pitam vidi li sebe nekada bez pisanja, bez onog prideva - pisac - koje mu sada neodvojivo ide uz ime i prezime.

- Bio je to jedan trenutak u životu... Ovde sam bio Ivan Tokin pisac, ali tamo negde gde sam se u tom trenutku nalazio, bio sam samo Ivan Tokin. E tada sam video Ivana Tokina bez pisanja, bez kuvanja, bez istorije... Jer to tada i nije bilo bitno. I to je onaj trenutak kada počinjem da verujem u sebe. Tada shvatam da sam se celog života spremao za taj susret...

Ali to je već neka druga priča.

Kurir.rs/Petar Latinović