KRAVO GLUPA ČETNIČKA! Ovako prolaze Hrvatice kad zavole Srbe 25 GODINA POSLE RATA! Veljačin odgovor BOLI!

Hrvatska glumica Jelena Veljača se u novoj kolumni osvrnula na brutalne i nacionalističke komentare i nikome nije ostala dužna. Veljača neko vreme boravi u Beogradu, a u Srbiju dolazi svako malo.

Vodim dete na izlet u grad u kojem smo zbog mog posla živele godinu dana; vozim je u novoj autosedalici četiri, četiri i po sata, zajedno sa još jednim malim detetom u još jednoj dečjoj sedalici; svako ko zna šta je to voziti dvoje male dece po autoputu zna koliko je to pesme, crtanih filmova, povraćanja, piškenja, kakanja, polivanja vodom, sokovima koji nisu fini, ali su u roza tetrapaku pa se moraju kupiti, slamčica koje se ne daju otvoriti, ali i plača kad se slamčice koje se nisu dale otvoriti konačno otvore; plača uopšteno. Na granici molimo cure da nam daju putovnice da bi pokazale stričeku i teti, one ne pristaju; u Beograd ulazimo u vreme najveće gužve, pada mrak, ulica je blokirana zbog snimanja.

Konačno, ulazimo u stan, kuvamo večeru, divljamo, borimo se jastucima, kupamo, uspavljujemo, pričamo bajke, i planiramo sutrašnji dan, koji svane, sunčan iako prohladan, ali kao stvoren za maženje uz kafu, parkove i šetnje, za reminiscenciju prvih dječjih uspomena za koje nisam sigurna hoće li dete pamtiti kao stvarnost ili kao mentalne slike koje sam joj ja prepričala, i u toj celoj prekrasnoj bajci života tokom slobodnog vikenda napiše mi neka nepoznata osoba, skrivena iza pseudonima, poruku koja glasi otprilike ovako: A GDE SI TI BILA DEVEDESET PRVE KRAVO GLUPA ČETNIČKA.

Čitam više puta, uverena da loše vidim, zašto bi mene neko prozivao po nacionalističko, ideološkoj osnovi? Kakav rat, kakvi bakrači? Ali ipak, odvratna poruka domoljublja upakiranog u mržnju je tu, pod pseudonimom. Zašto štitim tu ženu i ne otkrivam javno njen pseudonim? Umišljam da sam bolja. Pa sam malo i promenila, karikirala, ekstremizirala poruku, utiska radi, čisto ako neko ko šalje hate poruke putem interneta, društvenih mreža ili komentara ispod članaka ovo čita, pokuša shvatiti kako se oseća osoba koja leži uz svoje mirišljavo maloletno dete, u gradu koji im je bio dom, i dobija poruke mržnje.

GDE SI BILA KAD JE VUKOVAR PADAO GDE SI BILA 18.11. OVE GODINE ZAŠTO NISI BILA NA VODOTORNJU ZAŠTO UOPĆE RADIŠ U SRBIJI ZAŠTO TI JE DETE IŠLO U SRPSKI VRTIĆ ZAŠTO NISI NAPISALA STATUS O VUKOVARU A O SREBRENICI A O TUZLI A O SARAJEVU A O BOMBARDOVANJU BEOGRADA SILOVANIM ŽENAMA ŠTA JE SA SILOVANIM ŽENAMA U RATU ZAŠTO SE BORIŠ ZA DRUGE SILOVANE ŽENE JESU LI OVE ŽENE MANJE BITNE, i tako sve dok nam svima ne eksplodira mozak od količine što predrasuda što presumpcija što logičnih grešaka koje se nalaze unutar tih pitanja, premisa, koje su samo, tako okrutno i tako iskorištavački, začinjene nekim gradovima čije su tragedije iznad mogućnosti ljudskog shvaćanja, iznad dubine i strahote reči tragedija, iznad reči samih, koje su samo za ćutnju, za stid jer je čovek, bilo koji, sposoban za tako nešto, bilo kad, ali najgore je što smo to doživeli, čak i kao desetogodišnja deca (tamo sam bila devedesetprve, usred desete godine života). Znam se zapitati zašto to ljudi rade, koriste sintagmu "žene silovane u ratu" tako jednostavno, nabacujući se njome u službi nasilja nad drugima, koriste "devedesetprvu", godinu koja će nas sve izmeniti i traumatizirati, kao neki lakmus papir a ne zajedničko mjesto boli i užasa koje trebamo kao društvo zagrljeno pohoditi verujući da više nikad, ali nikad nećemo biti tamo, da nas nitko neće dovesti tamo, jer više ni jedan grad neće biti napadnut, ni jedan grad izdan.

A onda shvatim: ali tako su nas naučili, da se koriste gradovi žrtve, gradovi heroji, ljudi žrtve, ljudi heroji, da bi se nekoga, opet, toliko godina kasnije, optužilo i mrzilo, a ne zagrlilo i utešilo, ne nadahnulo i osnažilo. Uvideli su, ti mastermindovi borbe za vlast, da je polarizacija ključ njihovog uspeha pa su je usavršili do olimpijske veštine, vi ste desno, a vi levo, i nikad se ne možete razumeti, jedan je ded bio na jednoj planini, a drugi na drugoj reci, ne možete se voleti niti ih pokušati razumeti, jer je nama tako bolje, kad ste gonjeni niskim strastima, neobrazovanjem i nerazumijevanjem. Kad se mrzite, lako nam je vladati nama, pa ćemo vas tridesetak godina učiti kako da se mrzite, i da se gledate preko ramena ko za koga glasa, kao da je važno, učiteljski koeficijent će ostati isti koga god da zaokružite, ali ne, nećemo o tome, ajmo o tome ko veša Isusa na zid, a čiji je stari nekad imao knjigu "Bilo je lepo živeti s Titom".

Samo neka se ne pitaju čija je majka dobila otkaz jer je negovala bolesno dete previše puta u mesecu za ukus poslodavca, samo neka se ne pitaju uništava li Linić privatni sektor, ajmo ih naterati da se pitaju ko je bio u kojoj povorci, ajmo od toga napraviti priču koja će ih zauvijek razdvajati, samo da ne shvate, jednom kada izađu na sunčano dvorište, da ih tretiramo isto, da nam je sasvim svejedno u šta veruju, sve dok veruju u to da njihov novac nije njihov već od banke, samo da ne shvate da bi banke trebale biti servis, kao i institucije, samo da ne shvate da mi služimo njima, a ne oni nama.

I tako ukrug: partizani, ustaše, četnici, Srbi, Hrvati, Mađari, poklici, jesu li ilegalni ili legalni, abortusi, sve neki konstrukti, imaginarne pizdarije koje nikome ne utiču na život, sve je to stalno na pladnju, umjesto poreza, prireza, javnog zdravstva, obrazovanja, školstva, vrtića, staračkih domova, radničkih prava, prava žena. Sve samo ideologija, čista, pa tamo meni nekakva panterica1345 (izmišljeni nick!) piše o Vukovaru, ne razumjevši ništa o istome, uzima u usta grad zbog kojeg bismo svi zajedno trebali reći nikad više, nikad više, nikad više.

Meni je lično neugodno uopšte išta govoriti o velikim tragedijama čovečanstva u kojima su se zbili genocid, pokolj, smrt, silovanja, napadi zbog nafte, a kao fol u ime nekog božanstva. Ostajem bez teksta, u neverici, osupnuta zlom koje ljude može pokrenuti. No koristiti te trenutke da bi nekoga napao na Instagramu, postavljati takva ostrašćena pitanja koja unapred osuđuju, neopisivo je okrutno, i opasno. Ali celi politički diskurs je takav već neko vreme: opasan i okrutan. Zapravo, otkad pamtim. Od devedesetprve, otprilike. Evo, tamo sam bila, kao i svi: i oni usred detinjstva, i oni usred nepokorenoga grada, i oni usred rova, i oni usred izdaje, i oni usred okrutnog napada, i oni mobilizirani, i oni koji još nisu bili rođeni, na početku polarizacije društva koja će nas obeležiti zauvek, i potencijalno uništiti.

Kurir.rs/Jutarnji.hr/Foto: Zorana Jevtić