GOCU SAM ČEKAO POLA VEKA! Ivan Bekjarev o ulozi u hrvatskoj seriji, Senkama i KAFANI: Tamo idemo na OPORAVAK!

Izazov Direktna partnerka mi je Gordana Gadžić, supruga kolege Ivice Vidovića, koju znam sa akademije. Udala se i preselila u Zagreb. Mi tako matori morali smo da snimamo ljubavne scene

- Nikad nisam radio ništa u Hrvatskoj, a obišao sam celu Jugoslaviju. Dobio sam poziv da igram u „Novinama“. I dalje ne znam ko me je preporučio - započinje svoju priču Bekjarev.

Kako pamtite samo snimanje?

- Dalibor Matanić je majstor svoga posla. On ume tako da opusti ekipu. Snima se i svaka proba. Posle nekoliko dublova, on izgovori da je sad snimljena scena. Nisam to u životu video. Gledao sam tu seriju na HRT i Netfliksu. Sjajne uloge napravili su hrvatski glumci, ali i naša Branka Katić.

Da li imate scene s njom?

- Nemam. Imam s Blagom Antićem. Meni je bilo najzanimljive što radim s Gordanom Gadžić. Goca mi je direktna partnerka. Imamo i ljubavnu scenu. Nas dvoje matorih, oboje imamo preko šezdeset godina (smeh). Rekao sam joj: „Goco, najzad sam te dočekao posle 50 godina“. Ona je završila akademiju u Beogradu, pa je otišla u Zagreb i udala se za pokojnog Ivicu Vidovića.

Da li će ta ljubavna scena nadmašiti one sa Sekom Sablić i Nedom Arnerić?

- (smeh) Igram opet ubicu. Imam i jednu scenu gde me unakaze od batina, a onda ja nađem pištolj i hoću da se svetim. Opet igram jednog iz galerije ubica, koji su me proslavili. Igrao sam mnogo tih negativaca i takve uloge su mi donele i ugled.

Gledali ste nedavno Gocinog sina u Beogradu na gostovanju predstave „Ciganin, ali najlepši“. Kako vam se dopao Filip Vidović i predstava?

- Nema teže za reditelja nego da pravi ansambl predstavu. Nije lako napraviti dobar komad s više od 30 ljudi na sceni. Posebno mi se dopao Filip. Njemu sam morao prvo da čestitam.

Bili ste član žirija u Zaječaru. Kako ste upamtili Zorana Radmilovića?

- Igrali smo u mnogim dramama. On je bio sjajan i retko duhovit čovek. Sedeli smo posle jednog snimanja na radiju u restoranu „Sunce“. Bio sam mlad glumac i kaže on meni: „Šta bih ja dao sam Ivan Bekjarev.“ Mislio sam da me zafrkava. On je nastavio priču i rekao da me ne zajebava, već bi voleo da ima ime i prezime kao moje. „Zoran Radmilović zvuči obično, a tvoje se pamti i ko ga jednog izgovori, zapamtiće ga zauvek.“

Da li se danas, kao nekada, glumci okupljaju po kafanana?

- Glumci sede posle svake predstave u pozorišnom bifeu ili nekoj obližnjoj kafani. Mi u kafanu idemo na oporavak i da zaboravimo na napore koje je ostavila predstavu. Retko koji glumac ide odmah kući.

Zašto je Zoran u Zaječaru postao veliki tek posle smrti?

- To se mnogima dešavalo. Zorana većina pamti po komedijama. A za glumca nema teže uloge. Komedija zahteva smeh publike. Kad nema povratne reakcije, to je velika katastrofa.

Birali ste najbolje predstave. Da li je mondodrama teža i od komedije?

- Bio sam 16 godina selektor festivala u Zemunu. Pogledao sam više od 1.000 monodrama. To je glumački maraton i Miroslav Belović je to najbolje opisao rečima da je monodrama teatar na dve noge. Ona nije sinonim za dosadnu dramu. Samo glumac sa iskustvom može da napravi dobru predstavu.

Ko je doktor za monodrame?

- Lane Gutović, Rada Đuričin i pokojna Maja Dimitrijević, Goran Sultanović... Oni znaju šta je kontakt s publikom.

(Kurir.rs / Ljubomir Radanov / Foto:Nemanja Nikolić)