OLIVERA BALAŠEVIĆ ZA KURIR O KNJIZI PRVENCU PLANETA DVORIŠTE I SUPRUGU: Moj Đole je sad stent ap komičar!

On je, naravno, junak u onom delu moje knjige kad sam posumnjala u sebe. Najradosniji smo što se vratio iz bolnice

Pisali ste i ranije, a "Planeta Dvorište" je prva knjiga, kako tvrdi vaša ćerka Beba, koju ste imali strpljenja da zapišete...

- Verujem da se svako ko je pokušao da zapiše neke svoje misli, već posle prvih desetak rečenica zapitao: "Čekaj, kome ovo treba?" To se, naravno, i meni dogodilo, i to ne posle prvih desetak strana, nego posle prve tri rečenice. Čekaj, kome ovo treba? Dobro, treba očigledno meni, ali ja tu priču ionako i više nego dobro znam. Priču?! E, to je već reč koja sve stavlja na svoje mesto. Jer priče trebaju svima nama. Ako baš ne i svima, onda bar svima koji pokušavamo da sačuvamo svoju mentalnu anatomiju u ovim digitalizovanim vremenima...

Kome ste prvom dali da pročita rukopis?

- Naravno, svojoj porodici, a složićete se da su oni i najkompetentniji ako se uzme u obzir njihovo decenijsko stvaralačko iskustvo, kao i formalno obrazovanje.

Da li je vaš suprug Đorđe Balašević junak ove priče ili samo pišete o svom detinjstvu?

- Prijatelji i saradnici koji su imali priliku da je upoznaju u fazi stvaranja nazivali su je biografijom, ali ne bih brkala uspomene jedne devojčice sa tako ozbiljnom formulacijom. Radi se, pre svega, samo o "frtalju biografije", a Đorđe je, naravno, junak u onom delu kada posumnjate u sebe i klonete pod pritiskom oživljenih uspomena. Svakako da je najradosniji trenutak bio kada se vratio iz bolnice i kad smo shvatili da će naša šala - da će odsad biti "stent ap", a ne stend ap komičar - zaista zvučati kao šala.

Korice knjige su prilično zanimljive. Šta one predstavljaju i ko ih je osmislio?

- Vizuelna rešenja knjige i trejlera radio je naš dugogodišnji saradnik Robert Kliban, čovek izrazitog senzibiliteta i inovativnosti. Bilo je mnogo hemije u svemu tome koja je i dovela do tako "filmičnog" rešenja korica. To je, naprosto, kraj gde sam odrasla, kulise jednog dela Zrenjanina, razdragana deca, moj drug Ivica i ja, kao i nežna nijansa purpurnoroze kojom je ispisano moje devojačko prezime, zapravo boja karmina moje majke...

Ljubav prema sportu i zdravom životu pokušali ste da prenesete na svoje đake. Međutim, dobili ste otkaz u školi u kojoj ste radili. Da li ste lakše podnosili sportske i ove druge nepravde zbog toga što nosite prezime Balašević? -

Hm, nepravde... U mojoj knjizi, pominjući iskustva i saznanja svoje mame, koja je tako jednom prilikom burno reagovala na sudijski lopovluk i nepravdu, a posle još dugo malo koji razgovor na tu temu nije mogao proći bez pominjanja te dve reči, još kao devojčica naučila sam od nje da se bezuspešno traganje za pravdom uvek na kraju pretvori u bezuspešno traganje za nepravdom. U svom kratkom, nažalost, profesorskom stažu nisam propuštala priliku da svojim đacima ispričam i ponešto što nije bilo u nastavnom programu, a činilo mi se da je imalo veze s pedagogijom.

Živimo u smutna vremena. Kako ste uspeli da sačuvate porodicu i Balaševiće na okupu?

- Tako što sam ih na vreme evakuisala na "Planetu Dvorište 2".

Pomažete sinu Aleksi oko organizacije Megdana. Kako ste se snašli u borilačkim sportovima i da li Aleksa uvek prihvata sugestije i predloge od majke i oca?

- Opet ću se pozvati na knjigu: "Mamina ljubav ka boksu starija je od mojih sećanja, i tu čudnu vezu počinjem da pamtim tek negde od crvene vode koju bih ujutru zaticala u lavoru, po čemu sam prvo i počela da raspoznajem ponedeljak od ostalih dana. Ona o tom sportu nije znala mnogo, ali je o borbi znala gotovo sve." Ako su geni odradili svoje, a tako smo razumeli Aleksin izbor i ljubav prema borilačkim veštinama, onda smo tu samo da mu asistiramo u organizaciji. Posle svakog završenog Megdana ne propusti priliku da me pita: "Mama, da li bi baka, da je tu s nama, sad bila ponosna na mene?"

Kurir.rs/ A. Radonić, foto: Beta, privatna arhiva