TIHANA LAZOVIĆ ZA KURIR O POSLU I LJUBAVI S KOLEGOM: Bane i Tajkun me vežu za Beograd

Odu­še­vlje­na Hr­vat­ska glu­mi­ca ot­kri­va ka­kva je nje­na ulo­ga u se­ri­ji Mi­še Te­r­zi­ća, šta joj se svi­đa u na­šoj pre­sto­ni­ci i za­što joj je te­ško da glu­mi na srpskom

Od po­če­t­ka ka­ri­je­re igra­te u dru­štve­no an­ga­žo­va­nim ostva­re­nji­ma. Šta vas je pri­vu­klo „Ta­j­ku­nu“?

- Pr­vo što me je pri­vu­klo ni­je bio sce­na­rio, već re­di­te­lj Mi­ro­slav Mi­ša Te­r­zić, s ko­jim sam odu­vek hte­la da sa­ra­đu­jem. Sa­ma pri­ča je veo­ma za­ni­mlji­va i do­bro opi­su­je lju­de na ovim na­šim pros­to­ri­ma. Tru­dim se uvek da ra­dim pro­je­k­te ko­ji ima­ju ne­što va­žno da ka­žu. Odu­še­vlje­na sam Beo­gra­dom, jer ovo pr­va mo­ja ve­li­ka ulo­ga u Sr­bi­ji.

Ko je Kse­ni­ja, ko­ju igra­te?

- Veo­ma mi je te­ško da je opi­šem. Ona je mla­da že­na ko­ja se na­la­zi na ve­li­koj ži­vo­t­noj pre­kre­t­ni­ci jer se na­la­zi iz­me­đu dve va­tre. Kse­ni­ja mo­ra da za­šti­ti svo­ju po­ro­di­cu, a i da se bo­ri za čo­ve­ka kog vo­li. Sve dru­go što bih vam re­kla o njoj ot­kri­lo bi sa­dr­žaj se­ri­je.

Da li igra­te Sr­p­ki­nju?

- Ni­je to to­li­ko va­žno za moj lik. Ona je po­re­klom iz Kni­na. Tru­di­la sam se da što vi­še pri­čam na eka­vi­ci, ali ka­ko će to izgle­da­ti u se­ri­ji, vi­de­će­mo. Ne znam da li mo­gu da go­vo­rim kao Beo­gra­đan­ka (smeh). Bi­lo mi je la­k­še da glu­mim na ita­li­jan­skom ne­go na sr­p­skom. To je ve­li­ka isti­na.

Pr­vi kon­ta­kt s va­ma na­ša pu­bli­ka je ima­la u se­ri­ji „Ju­tro će pro­me­ni­ti sve“. Da li ste za­do­vo­lj­ni svo­jim de­bi­jem i se­ri­jom?

- Re­di­te­lj Vla­di­mir Ta­gić i Go­ran Stan­ko­vić su do­ne­li ne­što no­vo i bi­lo mi je uži­va­nje da ra­dim s nji­ma.

U Beo­gra­du ži­ve va­ša te­t­ka i ro­đa­ci. Či­me vas je osvo­jio naš grad? Šta ima što ne­ma Za­greb?

- Beo­grad je mno­go opu­šte­ni­ji od Za­gre­ba i živ je grad. Imam ose­ćaj da se ov­de ce­ni ku­l­tu­ra.

Sa­da vas, po­red „Ta­j­ku­na“, za Beo­grad ve­zu­je i lju­bav s Ba­ne­tom Tri­fu­no­vi­ćem?

- (smeh) Da. Ve­že me i lju­bav, ali ne go­vo­rim o pri­vat­nom ži­vo­tu za me­di­je.

Ne­ka­da­šnji, ju­go­slo­ve­n­ski pros­tor imao je fi­l­m­ske zve­zde. Ima­mo li ih da­nas? Da li se vi ose­ća­te kao zve­zda jer ima­te ta­ko va­žne na­gra­de?

- Ne znam šta zna­či bi­ti zve­zda. Da­nas su po­pu­lar­ne sa­mo In­sta­gram zve­zde, ko­je tra­ju sa­mo de­se­tak mi­nu­ta.

Ko su va­ma bi­li uzo­ri kao glu­mi­ci?

- Ka­sno sam po­če­la da se ba­vi glu­mom, tek sa 17 go­di­na. U de­ti­nj­stvu sam svi­ra­la kla­vir i ima­la ne­ke pot­pu­no dru­ge uzo­re. Di­vim se že­na­ma ko­je su op­sta­le u na­šem po­slu. Na­ma je mno­go te­že ne­go mu­ška­r­ci­ma.

Na fi­l­mu „Ale­k­si“ ra­di­li ste s Ne­dom Ar­ne­rić i Aljo­šom Vu­č­ko­vi­ćem. Šta ste nau­či­li od sta­ri­jih ko­le­ga?

- To­li­ko to­ga da ne mo­že da sta­ne u ovaj in­te­r­vju. Na­je­žim se i sa­da kad pri­čam o Aljo­ši i Ne­di. Oni su di­v­ni lju­di. Ne­da i Aljo­ša su zve­zde, a ja se­be ta­ko ne vi­dim.

Do­bi­li ste u Be­r­li­nu na­gra­du Zve­zda u uspo­nu. Ko­li­ko vam je po­mo­gla?

- Otvo­ri­la je mi je vra­ta sve­t­ske ka­ri­je­re. Sva­ka na­gra­da je no­vi te­ret, jer sve mo­raš izno­va da opra­v­daš.

Lju­bo­mir Radanov

POGLEDAJTE BONUS VIDEO: