MILAN MARIĆ O PLANOVIMA U NAREDNOJ GODINI: Pozorište je moj idealan beg od svega!

Uspeh Mi­la­na Ma­ri­ća odav­no je pre­va­zi­šao gra­ni­ce Sr­bi­je. Go­di­nu 2019. u nje­go­voj ka­ri­je­ri obe­le­ži­la je na­gra­da u Be­r­li­nu, kao i sni­ma­nje se­ri­je „Dr­žav­ni slu­žbe­nik“, ko­ju će­mo gle­da­ti 2020. go­di­ne na TV ka­na­lu Su­pe­r­star.

Se­ri­ja „Dr­žav­ni slu­žbe­nik“ obe­le­ži­la je pr­vu po­lo­vi­nu 2019. go­di­ne, a tre­nu­t­no sni­ma­te na­sta­vak. S ka­kvim glu­ma­č­kim iza­zo­vi­ma se u na­sta­v­ku bo­ri­te?

- U dru­goj se­zo­ni se ba­vi­mo La­za­re­vom rea­k­ci­jom na stva­ri ko­je su se izde­ša­va­le na sa­mom kra­ju pr­ve se­zo­ne. To je od­nos sa že­nom, za ko­ju se ispos­ta­vi­lo da je agen­t­ki­nja, ko­ja je za­po­če­la od­nos s njim za­to što joj je do­de­ljen kao za­da­tak, i nje­gov od­nos pre­ma slu­žbi, ko­ja se na kra­ju okre­nu­la pro­tiv nje­ga. Za­pra­vo se ba­vi­mo rea­k­ci­jom čo­ve­ka ko­me su glav­na dva pos­tu­la­ta u ži­vo­tu do­bra­no uzdr­ma­na.

Da li je ulo­ga La­za­ra ko­na­č­no po va­šoj me­ri?

- Još uvek ne znam šta je mo­ja šo­lji­ca ča­ja u po­slu, jer imam ose­ćaj da ima mno­go pros­to­ra za ra­zvi­ja­nje i upo­zna­va­nje se­be da bih mo­gao da ka­žem - to je to, po mo­joj me­ri.

Jed­no od pi­ta­nja ko­je se sa­mo na­me­će, kad se već uve­li­ko sni­ma i na­sta­vak, mo­že li La­zar kao ma­li čo­vek da po­be­di si­stem i slu­žbu pro­tiv ko­je je ustao?

- Nai­v­no bi bi­lo da po­sle sve­ga što se do­ga­đa oko nas po­mi­sli­mo da je­dan čo­vek mo­že da pro­me­ni ceo si­stem, po­go­to­vo ta­ko jak si­stem kao što je slu­žba, ali mi­slim da sva­ka pro­me­na pr­vo kre­će od ko­ra­ka jed­nog čo­ve­ka. Za bi­lo ka­kvu pro­me­nu po­tre­b­ni su že­lja i sve­st šta je to što že­li­mo da me­nja­mo. La­zar je po­ku­šao da pro­me­ni stva­ri, za­vr­šio je ta­ko što su po­ku­ša­li da ga ubi­ju oni ko­ji su mu do ju­če ču­va­li le­đa. Mi­slim da vam se od­go­vor na pi­ta­nje na­me­će sam.

Ni­ste zbog TV za­pos­ta­vi­li ni ulo­ge u po­zo­ri­štu, tre­nu­t­no igra­te u dva po­zo­ri­šna hi­ta - „Lo­re­n­ca­čo“ i „Ko se bo­ji Vi­r­dži­ni­je Vu­lf“. Ka­ko bi­ra­te ulo­ge u po­zo­ri­štu? Či­me se vo­di­te?

- Po­zo­ri­šte mi je po­tre­b­no. Po­zo­ri­šte je moj idea­lan beg od sve­ga. A s dru­ge stra­ne, si­gu­ran sam da je mla­dom glu­m­cu po­zo­ri­šte neo­p­hod­no na pu­tu glu­ma­č­kog sa­zre­va­nja.

U ži­vo­tu su vam, uz glu­mu, na­j­va­žni­ji lju­bav i slo­bo­da. Da li uspe­va­te da ih ostva­ri­te i šta su pre­pre­ke za slo­bo­du i lju­bav?

- Ne znam. Na to pi­ta­nje lju­di po­ku­ša­va­ju već hi­lja­da­ma go­di­na da da­ju od­go­vor i još uvek ni­smo ni bli­zu. Po mom isku­stvu, pre­pre­ke smo uglav­nom mi sa­mi, sa­mo što to ne priz­na­je­mo, ne­go na to ka­le­mi­mo ra­zno­ra­zne ra­zlo­ge i pre­pre­ke, u ko­je se vre­me­nom sve vi­še upe­tlja­va­mo, do tre­nu­t­ka u ko­jem je taj čvor to­li­ko ve­li­ki da i sa­mi di­že­mo ru­ke od po­ku­ša­ja da ga ot­pe­tlja­mo.

Da li vam je va­žan dan u ži­vo­tu 31. de­ce­m­bar?

- S go­di­na­ma mi je sve ma­nje va­žan, a po­či­nje sve vi­še da me pla­ši ta eu­fo­ri­ja u ko­ju svi za­pa­d­ne­mo. Za­pra­vo, uzne­mi­ra­va me to što lju­di ima­ju po­tre­bu za no­vim po­če­t­kom i na tu po­tre­bu se osvr­nu sa­mo pet-še­st da­na uo­či No­ve go­di­ne.

Ko­ji do­ček po­se­b­no pa­m­ti­te?

- Tru­dim se da ži­vim i ra­dim ta­ko da mi sva­ka go­di­na bu­de bo­lja od pret­hod­ne, pa je sva­ki sle­de­ći do­ček bo­lji od onog pro­šlog. Ta­ko će, na­dam se, bi­ti i ove go­di­ne.

(Kurir.rs / LJ. R. / Foto:EPA)