ANA VUČKOVIĆ ZA KURIR O NOVOM ROMANU I PRIZNANJIMA: Ninovu nagradu ne treba bojkotovati! Književnost nije sport!

Neopterećena Mlada književnica zadovoljna je prijemom svoje knjige „Yugoslav“ zato što je izvan klanova koji vladaju na našoj sceni

Za Ninovu nagradu ste bili u trci sa samo 17 godina, a sada i s romanom „Yugoslav“. Da li ste razočarani što je niste dobili?

- Ne, nikako. Sama činjenica da je roman ušao u izbor od pet baca svetlo na knjigu. Ovih dana javljalo mi se mnogo ljudi, komentarisali su koji su im omiljeni delovi ili ideje iz knjige, zaista me je to dirnulo, kao i komentari prijatelja, kolega i ljudi čiji književni ukus volim. Izašle su i odlične kritike, tako da sam zadovoljna. Pribojavala sam se dobijanja nagrade, pošto bih morala da budem na književnoj turneji, pa tako i odvojena od svog malog sina. Šalili smo se moji najbliži i ja kako sada, pošto nisam dobila nagradu, neko drugi mora da finansira put u Južnu Ameriku.

Zašto se knjiga zove „Yugoslav“?

- Naslov je dvoznačan. On se može odnositi na lično muško ime, koje se više gotovo i ne daje. To je personifikacija nekog prošlog vremena, Jugoslavije, u kojoj su živeli moji junaci, moji roditelji. Takođe, odrednica Jugoslav odnosi se i na narodnost, jer smo svi mi bili nekakvi Jugoslavi, barem nam je to pisalo u dokumentima. Namerno sam se poigrala ovim naslovom, koji je istovremeno i nostalgičan i humoran. Vidim da se ljudima dopada.

U romanu pišete o ocu, knjiga je veoma lična i na početku stoji citat: „Smrt. Smrt je kad nekog dugo nisi video. I to je to“. Kakvu ulogu je vaš otac odigrao u vašem životu i šta ste od njega naučili?

- Okidač za pisanje bila je smrt mog tate, nestanak našeg mikrokosmosa, koji sam uporedila s nestankom sveta koji je moj tata voleo, a to je Jugoslavija, zemlja koju je i on sam idealizovao. Tata je bio vrlo važan za mene, jer je bio posvećen otac, ali i zbog toga što je bio markantna figura, kao junak napisan za film. Imao je lep i uzbudljiv život, bio je, kao i ja, vrlo dramatičan i ranjiv. Mnogo ličim na njega. Želela bih da zadržim tu nonšalanciju, da, kao što je on radio, često idem na pijacu i da uživam u jajetu na oko, siru i mladom luku, da imam vremena za sebe, kao što je imao svet u toj Jugoslaviji. Meni je Jugoslavija važna i lepa i kao zemlja u kojoj smo se rodili i kao skup različitih artefakata i uspomena, jedan svet čija je priča i ikonografija dobro smišljena, uzbudljiva i zabavna.

Šta biste rekli, kakvo je danas stanje u kulturi, a kakva je književnost?

- Stanje u kulturi je i dobro koliko se u nju malo ulaže. Ne postoji sistem, nego se računa na energiju i agilnost pojedinca. Pojedinci su žilavi, ali to ne znači da im ne treba podrška. Neka cveta hiljadu cvetova. Ja sam zadovoljna što u svakoj oblasti umetnosti pristižu nove, sjajne generacije. Iako sam završila dramaturgiju, ne bavim se dramskim pisanjem, pa ne znam kakav im je položaj. Od književnosti retko koji pisac živi. Zato valja imati konkretan posao. Dok se zaista ne proslaviš.

Šta mislite o pozivu na bojkot Ninove nagrade?

- Književnost je između korica često divno mesto, ali izvan je situacija drugačija. Interesne grupe se glože, kao i oni sa dva ideološka pola. Tako je bilo i ovog puta. Samo je eskaliralo ono što svi koji se kulturom na bilo koji način bavimo znamo. Nisam za bojkot, ali ne zato što sam došla do prvih pet, već zato što nisam bila za bojkot ni onda kada neke moje prethodne knjige nisu ulazile u izbor. Svaki žiri je subjektivan, nije to sport. Ja volim sebe i mislim da je to što pišem dobro, pogotovo ovo najnovije, ali ne shvatam sebe preozbiljno i nisam svoj omiljeni pisac. Ipak, lako je meni da pričam, ja nisam ni u kakvim interesnim sferama, čak se i ne družim blisko s ljudima iz književnosti.

Kurir / Ljubomir Radanov

Foto: Tamara Trajković