POLITIČARI NEK SE POVUKU DA NE GLEDAMO TE GLUPANE! Handke bez dlake na jeziku o Jugoslaviji, poluistinama i nagradi!

Ponekad kad smo sami, u mnogo smo boljem društvu nego kad smo sa drugima. Ljudi treba da nauče da budu sami. To bi bilo korisno za čovečanstvo. Svi političari treba da se povuku... Tri nedelje u manastirima na Fruškoj gori ne bi im bilo dovoljno. Neka se malo sklone. Svakog jutra i večeri gledamo samo lica tih glupana. Dosadilo nam je. Ionako svi liče jedan na drugog: isti glas, isti ritam, kao zombiji su, kazao je, između ostalog, austrijski pisac i nobelovacPeter Handke u ekskluzivnom intervjuu koji je dao Nedi Valčić Lazović za "Četvrtkom u devet".

- A mislim da je naše doba doba poluistine. Mislim da je to najgori zločin. Mala istina se naduva tako da od nje postane velika laž - naveo je Handke.

Kad je saznao da je dobio nagradu, najpre je, kaže, osetio mir, kao da je celo njegovo stvaralaštvo obuzeo spokoj.

- Izbrisale su se sve granice i zadrške u meni. Ali to nije dugo trajalo - kaže nobelovac.

Upravo je vest o nagradi oživela polemike o knjizi "Zimsko putovanje do reka Dunava, Save, Morave i Drine ili Pravda za Srbiju", zbog koje je 1996. u zapadnim medijima pokrenuta hajka na pisca. - Tu knjigu nisu čak ni satanizovali, već su imali potrebu da taj plemeniti tekst "Zimsko putovanje" prikažu kao đubre. Nažalost, preveden je samo prvi deo, bez "Letnjeg dodatka", u kome govorim o Srebrenici. Izdavač iz Vajking presa iz Njujorka koji je pročitao knjigu preda mnom je rekao nešto što nikad neću zaboraviti: "Posle čitanja "Zimskog putovanja" sve ranije što je napisano o Srbiji izgleda mi kao čista pornografija". Urezalo mi se to što je rekao. To je tačno. Rekao je ono što treba reći i to je istina. I sve što se posle pisalo jeste pornografija - izjavio je Handke, za koga je raspad Jugoslavije masakr, bratoubilački rat.

Knjigu "Ponavljanje" napisao je 12 godina pre raspada Jugoslavije, o kojoj je, kaže, pisao iz više razloga.

- To je bila zemlja mojih čežnji. Maštao sam i sanjao da to mora biti veliko prostranstvo, pogled koji seže unedogled. Sanjao sam o tome kako je Jugoslavija velika zemlja - navodi Handke.

Ne moramo pobeći u šumu

- Mislim da su naši preci, prahorde, bile dobre ili skoro dobre u poređenju sa ljudima danas, mnogim ljudima, ne sa svima... Jer ja verujem u čoveka, verujem u ljude. Dakle, te naše pretke (urhorde, na nemačkom) nazivam prahorda, ljude koji danas misle da imaju moć, ali je zapravo nemaju, nazivam neosvešćena masa (endhorde). Takav utisak imam kad gledam medije, ljude na televiziji koji se neprestano smeju bez razloga, koji se skidaju bez razloga. Misle da treba tako živeti, a opet uvek postoji mogućnost da živimo drugačije. Da se izdvojimo, ali da ne budemo pustinjaci i da ne moramo pobeći u šumu - izjavio je Handke.

Krenuo je s Austrijom, pa potom peške prešao deo Evrope i Amerike. Za njega to nisu prava putovanja, već male ekspedicije.

- Sad sam se malo ulenjio. Ali ovde ima divnih šuma, počinju već u Parizu i čine veliki luk sve do Versaja. Zbog toga sam došao ovamo, da budem između Pariza i Versaja - naveo je Handke.

Kurir.rs/Foto: Printscreen/youtube