Ninova nagrada za roman godine nedavno je uručena Saši Iliću za delo „Pas i kontrabas“, a strasti u književnim krugovima se još ne stišavaju.

Protestima 18 pisaca koji su odlučili da neće slati svoje romane da konkurišu za ovo književno priznanje zbog „nestručnosti žirija“ pridružio se i izvestan broj akademika, doktora nauka, magistara i profesora književnosti. Jedan od potpisnika je i teoretičar književnosti dr Igor Perišić, koji za Kurir objašnjava kako je znao i pre užeg izbora ko će biti pobednik.

tamara-trajkovic.jpg
Tamara Trajković 

Vi ste 27. decembra 2019. na svom Fejzbuk profilu objavili ko će dobiti Ninovu nagradu koja je dodeljena 20. 1. ove godine. Otkud vam ta saznanja?

- Da budemo precizniji, napisao sam „gotovo je sigurno“, a posle su to preneli mnogi mediji. Nisam ja nikakav prorok, niti imam obaveštajne podatke. Prosto sam dovoljno upućen u književnu scenu i ideološke mehanizme koji je presudno artikulišu.

Ako smo kod ideologije, kako vam izgleda uži izbor za Ninovu nagradu?

- Najuži izbor izgleda kao da je napravljen 1945, posle pobede komunista u građanskom ratu na ovim prostorima, kao osveta, da ne kažem preki sud, za one koji nisu bili na njihovoj strani. Sve tu pršti od jugoslavštine i partizanštine.

U čemu je tu problem?

- Nije problem ni u ideji Jugoslavije, niti u partizanskom pokretu. Reč je o papagajskom ponavljanju ideološke priče o levici kao ekskluzivnom nosiocu antifašističke borbe. A i sama ta borba je danas besmislena, jer se neprestano izmišlja neki nepostojeći fašizam, kako bi se stvorio imaginarni neprijatelj. Ma koliko čudno zvučalo, bez antifašizma nema ni fašizma. A fašizam je potreban da bi se napunili „levi“ fondovi.

Da li vam je i pobednički roman sporan u književnom i ideološkom smislu?

- Sam roman je u drugom planu. Reč je o tome da imamo gotov formular koji treba popuniti kako bi se dobila Ninova nagrada. Mora se slediti politika denacifikacije i kulturne dekontaminacije, prostim prepisivanjem ideologije nemačkog glavnog kulturnog toka. Nema tu prostora ni za kakvu istinsku umetničku subverziju, dok u nemačkoj kulturi ipak ima mesta i za jednu Elfridu Jelinek i za Petera Handkea. Ovde se uspostavlja Saša Ilić kao nova nacionalna ikona.

nin-tamara-trajkovic-5.jpg
Tamara Trajković 

Zar nije preterano reći „ikona“ u ovom kontekstu?

- Nije. Zato što mislim da promocija ovakve vrste poetike i ideologije, u negativnom odrazu, od Ilića stvara novog Ratka Mladića. On vrši diskurzivnu pripremu novih ratova na ovim prostorima, kako bi napunio džepove onih koji bi, 25 godina posle završetka ratova, i dalje da nas mire. Po novim ideolozima smrti, najbolje bi bilo ukinuti Republiku Srpsku - što Ilić u Nemačkoj, a Aleksandar Hemon u Americi medijski pripremaju - pa da se aktivira nova balkanska klanica.

Kurir.rs, Ljubomir Radanov/ Foto: Privatna Arhiva, Tamara Trajković