REDITELJ MLADEN ĐORĐEVIĆ O „SUMRAKU U BEČKOM HAUSTORU“: Kod Srba je odlazak kod vračare kao poseta psihijatru

Na Zapadu to nije tabu tema kao kod nas. I vrač i lekar mogu da ti pomognu da budeš funkcionalni šraf društva, ali u suštini ni jedan ni drugi ne rešavaju probleme

- Obeležavanje 50 godina od dolaska gastarbajtera iz socijalističke Jugoslavije u Austriju vremenski je okvir ovog filma. Ulazak u taj svet mi je bio roman „Sumrak u bečkom haustoru“ Darka Markova, na osnovu koga je on napisao i monodramu, koju izvodi po bečkim kafanama i alternativnim pozorištima. Iako ovi likovi ne postoje u njegovom romanu, ja sam našao vrlo slične junake i nekako se na kraju iskristalisalo da su glavni likovi trojica bečkih taksista i vračara.

Kakva je uloga vračare u njihovim životima?

- Oni se često s njom konsultuju o svakom bitnom životnom potezu. Vračare su u Srbiji prisutne u svim krajevima. Moji junaci su na neki način Srbiju spakovali i poneli u Beč, i to je pokušaj da se održi kontakt sa tradicijom, možda čak i prkošenje civilizacijskim dostignućima savremenog Zapada, koji nikako da ih primi u svoje okrilje. Na taj način oni se vraćaju tom paganskom, potisnutom. Meni je to veoma slično kao odlazak kod psihijatra na Zapadu, pošto tamo to nije tabu kao ovde. Primetio sam da je razlika samo u narativu, ali suština je ista - i vrač i psihijatar mogu da ti pomognu da budeš funkcionalan šraf društva, da možeš sutra da ustaneš i odeš na posao, ali u suštini ni jedan ni drugi ne rešavaju probleme. Možda ti ljudi i ne žele da im se reše problemi, možda im i prija nostalgija, ne žele da se liše te tuge.

Ideja je bila da snimite dokumentarac.

- Ta granica je u ovom filmu izbrisana. Ima dosta scena koje su rekonstrukcija onoga što se junacima desilo ranije, dosta scena koje su zapravo nadogradnja toga što im se desilo i nekih scena koje su skroz dokumentarne u klasičnom smislu. Nije bilo moguće napisati scenario, pa snimati sa njima, nego sam morao da snimam tokom istraživanja. Prosto je teško uhvatiti te ljude, imate ih na sat vremena, pa idu da rade. Bilo je teško balansirati između fikcije i dokumentarnog, pa sam scenario za film i za seriju praktično ispisivao tokom snimanja i kasnije ga dokonstruisao u montaži. Na primer, postoji jedan omaž filmu „Taksista“, koji je nastao u dokolici između dva snimajuća dana. Tad mi je palo na pamet da snimimo scenu Milenkovog preuzimanja poznatog imidža glavnog junaka Skorsezeovog filma. Dosta toga je zaista nastajalo u hodu.

Život u Beču nije tako idealan kao što nama izgleda?

- Ta priča nije realna da oni zarađuju velike pare u inostranstvu i onda se pred kraj života vrate da žive lepo u Srbiji. Možda je to i bila realna slika nekad, ali to se sad veoma promenilo. Kako oni žive u Austriji, ne razlikuje se mnogo od života koji bi vodili u Srbiji, tako da se postavlja pitanje zašto su uopšte i otišli.