KULTURA I UMETNOST NE SMEJU BITI SPUTANE, ONE SU ODRAZ NACIJE! Aleksandar Radojičić iskreno o glumi, karijeri i ULOGAMA

Aleksandar Radojičić otkrio je kako vreme provodi u karantinu, kao i detalje svog života i karijere.

Primetno je da ste dosta truda uložili u svoj fizički izgleda i da Vam je trening bitan. Da li uspevate da u ovom trenutku trenirate kod kuće?

- Samim tim što se bavim glumom i što je pored glasa i moje telo instrument, prosto se trudim da ga održavam. Imao sam dosta faza gde sam isprobavao koje su granice, šta mogu, za koje vreme, da li da smršam, pa sam tako eksperimentisao… Prosto nekako volim i s obzirom na moj posao, na kome nisam od 8-17h na poslu, nekada snimam noću, ne znam da li je subota, nedelja, često zaboravim koji je dan, nekako trening i sport mi predstavlja neku dozu disciplinu koja mi je potrebna u životu, na koju sam navikao, koja me ispunjava i to je nešto moje, neka moja rutina, a opet posle svakog treninga se osećam da sam uradio dobru stvar za sebe i mnogo mi je lepši dan posle toga”.

Tumačili ste likove istorijskih ličnosti, Milorada Mitrovića, kao i već pomenute ličnosti Boru Stankovića i Arsenijevića. Kako su tekle pripreme za tumačenje ovih uloga?

- Tako je, to se dešava, pogotovo u "Montevideu", jer je mali broj ljudi bio upoznat sa događajem u prvom redu, a zatim sa detaljima. To sve zavisi od ideje projekta i reditelja, koliko želi da verodostojno prikaže te ljude. Bjelogrlić je uzeo istorijski događaj, ali ga je nadogradio, domaštao i napravio “istorijsku bajku”, tu imate malo više slobode da date svoj pečat liku. Velika je odgovornost kada igrate neku istorijsku ličnost koja je napravila neki uspeh i imate želju da sve to dočarate novim genracijama na pravi način. Sve što smo imali od podataka smo čitali smo, razgovarali smo o svemu tome, ali je na kraju najbitnije kako će to reditelj voditi, to je njegova zamisao. Svaka priprema uloge je za sebe, nema veze da li je u pitanju istorijska ličnost, kod takvih uloga imate neke podatke, imate biografiju, kod drugih likova morate da domaštavate.

Šta je gluma kao umetnost predstavljala za Vas u onim momentima kada ste želeli da upišete FDU? I šta Vam predstavlja ona danas kada ste u usponu?

- Gluma je poziv, zanat, veština i “dijagnoza”, sve u jednom. Zavisi zbog čega se ulazi u sve to, da li je to zbog slave, popularnosti, novca ili zato što uživate u tome i zato što želite da celi život maštate i da se igrate i da prenesete neku poruku gledaocima, konzumentima. Smatram da je uopšte poenta glume i umetnosti to da održava duh naroda i da uvek postavlja pitanja, da ukazuje na neke probleme u društvu. Kultura i umetnost ne smeju biti sputane i naravno da su one odraz nacije. Mislim da je sad u ovom trenutku najbitnije je da to držite u sebi, ne radite uvek projekte koje želite i kojima ste se nadali, ali nije lako kada morate da razmišljate o tome da preživite… Svakako, privilegija je kada se bavite onim što volite. Zbog takvih momenata vredi živeti i baviti se glumom. Ostali momenti su tu da možete da prehratine sebe i porodicu, ali je ipak prava stvar kada vas pogodi uloga i projekat i partneri i reditelj i kada osetite da radite na nečemu bitnom i da će to ostati upamćeno, kao i da pokrene ljude na razmišljanje. Gluma je mnogo više od bilo kog pojma koji sam pomenuo. Ovo je instant vreme, puno nekih instant poznatih, javnih ličnosti, čini mi se da je vrlo lako uhvatiti se za pogrešan motiv, jer je lako postati prepoznatljiv, sve instant nije dobro, ako radite nešto iz ljubavi i date celog sebe u tome sve će doći ili neće doći, bitno je da ste vi ispunjeni sve vreme. Površne stvari se lako primete kod ljudi i ne mogu dugo da traju.”

Koliko nam potrebna umetnost (gluma) u vremenu senzacionalizma?

- Bitno je uočiti razliku između senzacionalizma i umetnosti. Velika je odgovornost što se tiče sadržaja i kod medija i kod nas samih i onih koji gledaju rijalitije i na taj način ih podržavaju i daju legitimitet ljudima da ih i dalje snimaju, jer vam stalno pokazuju brojeve i parametre gledanosti. Voleo bih da postoji komisija koja bi odlučivala šta će ići na televiziju, a šta ne. Sada kad imamo i youtube i društvne mreže to može lako da se zaobiđe. Jednostavno bombardovani ste sa svih strana, raznim sadržajima, ljudi su izgubli sistem vrednosti, ako gledate samo u da li je nešto gledano ili nije mislim da smo u velikom problemu. Naravno da kada pravite predstavu ili film, mora biti jasna većini, a opet morate poslati neku poruku. Veliki sam protivnik svih tih budalaština i trudim se da svoje dete zaštitim od svega toga. Jednostavno živimo u takvom svetu i sve će nam se to vratiti, jer uskoro će stasati generacije koje su odrastale na rijaliti programu. Nema više dečijih emisija i obrazovnog sadržaja, ne ulaže se u to, a svakako je to jako bitno. Kao član pozorišta Boško Buha uz koje su odrastale generacije i kao otac sam svestan koliko je to bitno od malih nogu pravilno vaspitati dete, jer je sa 20 godina kasno nekoga navići na pozorište. Stalno sam aktivan kada je u pitanju pozivanje ljudi da dođu u pozorište, jer kada se neko pronađe uz neku predstavu, taj se ponovo vraća u pozorište. Ja to vidim kao neku svoju misiju. Velika većina ljudi koristi izgovor da su karte za pozorišnu predstavu skupe, a koliko novca daju za svakodnevne sadržaje, svakako se može u toku jednog meseca priuštiti jedna pozorišna karta… Poprilično je to postao otrcan izgovor: Društvo bi drugačije izgledalo kada bismo u pozorištu videli barem 5% onih koji sede svakodnevno u kafićima. Veoma je bitno šta se podržava i promoviše u medijima i svi zajedno bi trebali da radimo na tome da popravimo to. Mnogi mediji nam pristupaju na isti način kao i ljudima sa estrade koji traže publicitet, pristupaju nam po njihovim proračunima "zvezda" i svrstavaju nas u rubrici zabava, čak i kada ljudi kupuju novine više ne okreću stranu na kojoj je rubrika kultura, jer je to nešto dosadno, nevažno…

Kurir.rs/K.Đ/restartmagazin, Foto: Sonja Spasić