VUK KOSTIĆ JE ODRASTAO UZ SRPSKE BARDOVE! Njegov otac je bio GLUMAČKA LEGENDA, a sad je otkrio šta je NASLEDIO od njega!

Vuk Kostić, kojeg gledamo u mnogim serijama, otkrio je da je odrastao uz bardove srpskog glumišta.

Iako je uspeh serije „Ubice mog oca“ karijeru Vuka Kostića u poslednje vreme dobrim delom usmerio na ulogu inspektora Aleksandra Jakovljevića koja je već postala kultna, opus ovog glumca je i te kako inspirativan i bogat da bi se vezivao samo za jedan projekat. Odrastajući na staroj glumačkoj školi, među velikanima, uz oca umetnika, stasao je u glumca koji se nije plašio uspeha, ali je znao da talenat ne sme da uzima zdravo za gotovo. Zato je, još kao vrlo mlad, prepoznat za uloge koje se pamte.

O svom ocu Mihajlu Kostiću je uvek govorio sa izrazitim pijetetom. Glumac je sada otkrio šta je najdragocenije što mu je otac pružio i kao glumac i kao roditelj.

- Srce! On je bio čovek koji je mislio srcem, sve radio iz srca i mislim da smo brat i ja to povukli na njega. To je iskren životni i profesionalni put, hrišćanski na kraju krajeva. Možda to, u današnjem vremenu, nije preterano poželjno ili lukavo, ali mi i ne želimo da budemo takvi, već iskreni i pošteni ljudi, rekao je za Novosti.

Vuk je rekao da se sa slavom nosi sa obe noge na zemlji:

- Kod Mike Aleksića sam bio od šeste godine i on me je, uslovno rečeno, trenirao i spemao da, kad odrastem, sve prihvatim normalno i stabilno. I moj otac je u tome odigrao veliku ulogu, tako da nisam imao neki šok. To sam priželjkivao, sanjao o tome, i nisam se plašio. Nikada neću zaboraviti kada mi je Mika rekao: „Moraš da gajiš dete u sebi.“ Ta radost igre i mašta su veoma bitne za glumca, jer je čovek koji gaji maštu bolji glumac. S druge strane, s godinama stičeš iskustvo koje se taloži. To je ono što dobijaš, a dete u sebi moraš da braniš. Ali, i na tom iskustvu mora da se radi, na sakupljanju životnih priča, doživljaja, emocija, na sagledavanju sveta. To glumac nesvesno upija i sve zanimljive likove koje sreće tokom svog šarenog života, nosi u sebi, „krade“ od njih i tako obogaćuje svoje umetničko biće. Što više zanimljivih ljudi privatno zna, veći je dijapazon koji može da odigra.

Osim filmskih i televizijskih, značajne pozorišne uloge ima u svom opusu. Kaže da jedan komad nosi posebno mesto u njegovom srcu:

- Sigurno je to „Velika drama“, mada sam voleo i „Jastučka“ u BDP-u. To je jedan potpuno „lud“ komad i uvek sam doživljavao veliko uzbuđenje dok igram. Tu je i „Boing Boing“, u Zvezdari, koji je po žanru vodvilj, a ja obožavam komediju. Ipak, najveći trag u meni lično je ostavila predstava „Sveti Georgije ubiva aždahu“, Dušana Kovačevića, u režiji sjajnog Mucija Draškića, koju sam 1986. godine igrao sa velikim glumcima kao što su Pera Kralj, Đuza Stojiljković, Gaga Nikolić i mnogi drugi. Obožavam taj komad, tu tematiku i vreme Prvog svetskog rata.

Vuk je rekao da je odrastao uz bardove našeg glumišta pa otkrio kakve uspomene nosi u vezi sa njima.

- Oni su obeležili moj život. Odrastao sam na njihovom krilu. Dok su oni sedeli u bifeima pozorišta, ja sam se igrao autićima pored njihovih nogu. Bio sam dečkić, klinac koga su iskreno voleli, pazili i čuvali i to je nešto što nikada neću zaboraviti. I privatno, ne samo na sceni. Provodili smo dosta vremena kod Gage i Milene u Rosama, u Crnoj Gori. On nas je vodio u podvodni ribolov, a bilo je tu još mnogo avantura, divnih priča i iskustava koje ću uvek pamtiti.

Glumac kaže da je poprilično introvertan ali da se otvara najbližim ljudima:

- Samo prema odabranim ljudima, kumovima i najbližim prijateljima. Nisam preterano otvoren prema strancima i generalno sam introvertna ličnost. Nikada me nećete čuti da glasno pričam, recimo, u kafani ili da na bilo koji način animiram nepoznate ljude. Možda bi trebalo da budem otvoreniji, ali ne valja ni to, jer si onda ranjiv. Puno mi treba da nekog pustim u moju malu tvrđavu u kojoj su prijatelji koje znam dugo. Nepoverljiv sam prema strancima, ali nemam problem zbog toga jer se tako štitim.

Izjavio je da prirodu voli zbog tišine i šta ona njemu predstavlja:

- Priroda mi pruža spokoj, mir i šansu da se neke stvari same reše. Ne volim galamu. Pridajem mnogo značaja nekim svojim mestima, gde imam vremena da razmišljam o životu, o glumi, o svemu. U stvari, ja imam utisak da ne razmišljam, ali se to krčka u meni, kao i uloge. Ne možeš da kažeš danas popodne ću da sednem i da rešim ovu ulogu. To se samo od sebe rešava, ali nikada pod stresom i u jurnjavi. Moraš da imaš mir da bi mogao da kreiraš, stvaraš i razmišljaš o tome. Mislim da je dar ono što je od Boga i da ja, recimo, mogu da učim da pevam ceo život, iako znam da nikada neću pevati kao Toše Proeski. Ali, na meni je da se borim i da trudom i radom usavršavam nataloženi materijal u sebi. Priroda mi u tome pomaže.

Vuk je otkrio i koja su to njegova mesta koja ga toliko inspirišu:

- Najviše sam vezan za Grbalj u Crnoj Gori, od Mamule do Budve. Tu sam odrastao, kao mali sam tuda trčkarao i tamo moram da idem da bih bio normalan. Ima još mnogo mesta koja volim, u kojima me ljudi poznaju od detinjstva i ne prave nikakvu famu, u smislu da sam ja tu sad neki popularni glumac. S druge strane, ima raznih, čudnih ljudi koji pokušavaju da te zasene time koliko su navodno pametni i zanimljivi, kao i onih koji imaju potpuno suprotne stavove od tvojih i uporno žele da ti ih nametnu. Takve izbegavam. Na primer, u Bigovu je letos jedan ribar na molu krpio mrežu, a neki Beograđani su se tu nešto kao našli u čudu i pitali ga: „Jao, jel’ ono prošao Vuk Kostić!?“ Rekao im je: „A proći će i sjutra, ako Bog da.“ Ti ljudi su me prihvatili kao svog, jer ja jesam deo njih. I tog mora, i tog mola i tog malog mesta. Tu sam svoj na svome i tu pronalazim unutrašnji mir.

kurir.rs/Večernje novosti