ĐORĐE MILOSAVLJEVIĆ, NAJTRAŽENIJI DOMAĆI SCENARISTA, OTKRIVA ZA KURIR: Neću raditi nastavak Korena

Šteta... Na „Vremenu zla“ angažovana je Sanja Savić, a mene čeka da u novim epizodama sage o Vladanu Simonoviću likove koji su uspeli da prežive smestim u druge okolnosti.

Bliži se finale vaše serije „Tajkun“. Hoće li Balša nekog ostaviti u životu i da li je publika opet na pogrešnom tragu?

- Na kraju osme epizode publika je upoznala duet ubica, Balšu i Zora Bakića, a to svakako nije pogrešan trag. Ipak, priča „Tajkuna“ ne bavi se samo Balšinom borbom za mesto u „Sigmi“, postoji i ceo drugi paralelni tok, vezan za Vladanovog sina Bojana - ta dva toka ukrstiće se krajem devete, te u desetoj epizodi, kad dolazi i razrešenje cele priče.

Ulogu Vladana Simonovića namenski ste pisali za Dragana Bjelogrlića. Koliko je olakšanje za pisca kad zna ko će igrati koji lik u seriji?

- Imao sam Dragana od početka pisanja scenarija na umu, između ostalog i zbog toga što među sjajnim ulogama koje je tumačio nije bilo neke slične onoj Vladana Simonovića. Ne bih rekao da mi je to donelo neko olakšanje, ali me je svakako motivisalo da mu kroz Vladana ponudim snažan glumački izazov. Vladan je čovek usamljen i otuđen, čak i od ljudi do kojih mu je najviše stalo, svog sina, oca, Ksenije, koju voli. Tokom cele serije pratimo njegove pokušaje da se kao čovek otvori i pokaže svoje pravo lice, ne bi li im se nekako približio. Na kraju će u tome i uspeti, ali će takvo Vladanovo razotkrivanje svakako biti smrtno opasno i za njega i za one u njegovoj blizini.

Hoće li biti druge sezone? Da li ćete kao u nekim stranim serijama kompletno promeniti glumačku ekipu?

- Prva sezona nudi potpuno zaokruženu priču, u desetoj epizodi dobiće se odgovori na sva otvorena dramska pitanja, tako da nova sezona svakako podrazumeva novu situaciju, nove okolnosti, novu priču, koja će se dešavati posle veće vremenske distance - možda čak i posle više godina. Stoga će se nužno promeniti i glumački ansambl, ali naravno da buduća priča treba da prati neke od likova koji će uspeti da prežive i čija životna drama je u prvoj sezoni praktično tek otvorena.

„Tajkun“ nije jedina vaša serija u kojoj Srbija trenutno uživa. Tu su i „Švindleri“ i „Preživeti Beograd“. Šta vam je bio veći izazov kao piscu?

- Neki od ovih projekata su vrlo stari, pa je tako „Preživeti Beograd“ pisan još 2012, da bi ove godine scenario nastavile mlade koleginice Katarina Mitrović i Milica Jevtić. „Švindleri“ su pak zasnovani na istoimenom stripu koji je izlazio pre više od četvrt veka - što mi zvuči neverovatno i sad, dok vam odgovaram. „Tajkun“ je u tom smislu najsvežiji projekat, a svakako je predstavljao i najveći izazov, jer se radilo o bolnoj i provokativnoj temi i likovima.

Da li je teže uspeti u palanci ili u velikom gradu? Šta kažete iz sopstvenog iskustva?

- Mislim da tu stvarne, suštinske razlike ne postoje. Svaka sredina ima svoj identitet, koji nosi neke prednosti i neke mane. Ali ako planirate da se bavite filmskim i televizijskim scenarijem, po pravilu ste „osuđeni“ na veću sredinu, to baš i nije stvar izbora.

„Koreni“ se ponovo repriziraju. Da li ćete raditi i nastavak sage o Katićima „Vreme smrti“ i „Vreme zla“?

- Neću, stvari se, pored svih drugih zamisli, prosto nisu poklopile. Na „Vremenu zla“ radi moja draga koleginica Sanja Savić i verujem da ona, producent i glumac Goran Šušljik i reditelj Ivan Živković mogu da i od ovog dela priče o Katićima naprave veliku televizijsku seriju. Proza Dobrice Ćosića u tom smislu ima ogroman dramski potencijal, koji je „Korenima“ tek otvoren, načet.

U Srbiji se pre epidemije korone snimalo više od dvadeset serija, i to u najvećem broju kriminalističkog žanra. Kako ponuditi nešto novo? Kakav savet imate za mlade autore?

- Kriminalistički žanr donedavno skoro da nije ni postojao u našoj filmskoj i televizijskoj produkciji. Ali svašta se promenilo u proteklim decenijama, a ovaj žanr potpuno odgovara doživljaju stvarnosti kakav danas imaju i najšira publika i mnogi autori, među njima i ja. Naravno, sutra se sve to možda ponovo promeni, u nekom novom i drugačijem pravcu. Stoga bi savet mladim autorima bio da se uopšte ne vode trenutnim trendovima, već pre svega ličnim viđenjem sveta i društva u kom živimo.

Kurir.rs/Ljubomir Radanov/Foto: Nemanja Nikolić