GLUMICA MILENA JAKŠIĆ ZA KURIR O ŠVINDLERIMA, JUŽNOM VETRU I RUSIJI: Nikita Mihalkov mi je vratio veru u sebe!

Rad i poznanstvo sa Nikitom zauzimaju posebnu etapu u mom životu. Bilo je mnogo lekcija, ali njegov savet je: „Biti iskren ili biti originalan. I to je sve“

Kakve utiske nosite sa snimanja „Švindlera“?

- Na moje veliko zadovoljstvo, dobila sam poziv od reditelja Nemanje Ćeranića da budem deo sjajne ekipe „Švindlera“. Serija je zasnovana na istoimenom stripu, radnja je smeštena između dva svetska rata u Palanci, obrađuje mentalitet i društvene prilike tog vremena, bavi se veoma jarkim i zanimljivim likovima. S obzirom na to da je u pitanju epoha prema kojoj gajim lične afinitete pomešana sa estetikom stripa, a sve to potkrepljeno talentom reditelja, onda dobijemo uzbudljiv i kreativan proces snimanja. Čitav projekat je neki novi žanr na našoj televiziji.

Igrate Teodoru, koja je je zaljubljena u Ivana Razumovića. Kako razumete takve žene koje su spremne sve da urade zbog ljubavi? Koliko ste slični privatno s njom?

- Zaljubljena žena je spremna da uradi sve zbog ljubavi (smeh). Teodora je ipak živela u nekom drugom vremenu, gde je bilo potrebno imati više hrabrosti za postupke koje ona čini. Naša realnost je nešto drugačija, puna slobode i nudi izbore, iako i dalje ženska uloga u društvu nailazi na razne osude. Teodora nije samo zaljubljena u Iku, ona u njemu vidi spas i beg iz učmalosti sopstvenog života.

Na šta ste sve spremni zbog ljubavi?

- Na sve. Da se odselim u drugu zemlju.

Kakav je mladi Pavle Mensur kao partner?

- Pavle je veoma pažljiv i negujući kao partner, pretalentovan, kreativan i misleći mladi glumac, naša nova glumačka zvezda.

Radnja serije se dešava tridesetih godina prošlog veka i fokusirana je na palanačke prevarante. Koliko danas ima švindlera?

- Verujem da švindleri postoje u svim vremenskim prilikama i neprilikama, oni se samo drugačije nazivaju, u zavisnosti od mesta i trenutka u kom se nalaze. Ako baš i moraju da postoje, onda je za švindleraj svakako neophodno posedovati etiku, osećaj mere i, naravno, stil.

Kako Milena provodi dane u vreme pandemije i otkud u Moskvi?

- U Moskvi završavam postdiplomske studije na GITIS, akademiji za pozorišnu umetnost, i pandemija me je zatekla baš u trenutku pisanja i učenja. Dane provodim u istraživanju, pokušavajući da dam odgovore i nađem tajnu vezu između srpskog i ruskog teatra.

Kad ste već pomenuli Rusiju i studije, ne mogu da vas ne pitam i o Nikiti Mihalkovu. Kakav je kao profesor i kao partner? Šta je najvažnija lekcija koju ste naučili od njega?

- Rad i poznanstvo sa Nikitom zauzima posebnu etapu u mom životu, vratio mi je veru u umetnost. U sebe. Ohrabrio me je da nastavim dalje da istražujem, što me je dovelo i do GITIS, koji trenutno završavam. Teško je u nekoliko rečenica opisati iskustvo koje nosim s njegove akademije. Danas sam deo njegove pozorišne trupe u Moskvi, deo njegove „komande“, kako on voli da kaže, i najmanje jednom mesečno se srećemo i igramo predstavu „Metamorfoze“, koju je on režirao i u kojoj učestvuje. Bilo je mnogo lekcija, ali savet koji je ostao upečatljiv je: „Biti iskren ili biti originalan. I to je sve.“

Kada ćemo vas ponovo videti u Srbiji?

- Vraćam se za Beograd za nešto više od mesec dana. Radujem se što ćemo na sceni stadiona Tašmajdan igrati „Trojanke“ u režiji Nebojše Bradića i „Ženidbu“ Milana Karadžića.

Kurir.rs, Ljubomir Radanov/Foto: Vlada Kamynina, Damir Dervišagić