MALER IZ LAJANJA NA ZVEZDE ZA KURIR! Milorad Miki Damjanović u velikom intervjuu priznaje: Ne stidim se da PLAČEM!

Kada je pre 22 godine odigrao ulogu Malera u filmu "Lajanje na zvezde", Milorad Miki Damjanović nije ni slutio da će mu ona zapravo doneti sreću. Iza sebe ima mnogo rola kojima se nesebično davao jednako koliko i danas inspektoru Radiću u hit seriji "Tate".

Inspektor Radić je jedini muškarac čije smo suze videli u seriji? Plačeš li ponekad privatno i kada?

- Najsnažniji ljudi plaču. Inspektor Radić je u suštini nesrećan čovek, koji se bori sa svojim demonima. On je prototip onih ljudi koji u životu nisu dobili ništa od onoga što su želeli, ali se nikada nisu predali. Volim mog Radića i branim ga svim glumačkim sredstvima. Obojica se ne stidimo da plačemo, to nam je zajedničko.

Često odlazi kod psihijatra. Da li je danas odlazak kod doktora za dušu i dalje tabu tema ili je postalo stvar prestiža? Jesi li privatno nekada imao potrebu za takvom vrstom pomoći?

- Voleo bih da nije ni jedno i ni drugo. Trebalo bi da bude kao odlazak kod zubara. To je stvar mentalne higijene. Neki ljudi su mnogo učili da bi mogli da na ovaj način pomažu ljudima. Često ostanemo zarobljeni u svojim intruzivnim mislima, paranojama i strahovima, a potrebno je samo da vam neko objasni vaš problem iz drugog ugla i da shvatite da je on, vrlo verovatno, brzo rešiv.

Jesi li privatno nekada imao potrebu za takvom vrstom pomoći?

- Svedoci ste koliko je to pomoglo Radiću. Ovo vam je sve ujedno odgovor i na ovo pitanje (smeh).

Kako će sada izgledati snimanje bliskih scena, poljubaca s obzirom na novonastalu situaciju?

- Obavešteni smo da je "Smart produkcija" preduzela sve neophodne mere da bismo bili bezbedni. Jedino mi je žao što će scene poljubaca i zagrljaja biti snimane kasnije, kad virus potpuno nestane. Eto, i tu će Radić morati da sačeka. Vidite koliko mu se ne da (smeh).

Da li te je pandemija koronavirusa uplašila? Čega se inače najviše plašiš?

- Najviše se plašim sopstvene griže savesti. Trudim se da budem "sa sobom na ti", pa mi je korona zapravo pomogla da samom sebi odgovorim na još neka vrlo važna pitanja.

Kako si provodio vreme u izolaciji? - Očistio sam i kuću i glavu od nepotrebnih sitnica koje samo skupljaju prašinu, a realno mi nisu potrebne.

Jesi li razmišljao o nekom alternativnom poslu?

- Voleo bih da usavršim poslastičarstvo. Ali, verovali ili ne, u celoj Srbiji ne postoji kurs poslastičarstva!

Da li je tačno da odlično praviš torte i pite, pa čak i kore razvlačiš?

- O, da! Još kao mali, od gospođe Safije, koja me čuvala i koju sam mnogo voleo, a pravila je najbolju krompirušu na svetu, podsvesno sam učio kako se to radi. Ukus te pite nikada neću zaboraviti.

Pada li ti na pamet da si mogao da studiraš nešto drugo, na primer, medicinu?

- Moj brat i njegova supruga su lekari. Nikada ne bih mogao time da se bavim. Studirao sam ruski jezik i književnost vrlo kratko, a istorija me oduvek zanimala i voleo bih da sam profesor istorije.

Imate porodičnu kafanu na Zlatiboru, kakav bi bio u ugostiteljstvu?

- Ugostiteljstvo je izuzetno težak posao ukoliko želite da ga radite kako treba. Gledajući svoje roditelje koji u sedamdesetim još besprekorno rade i odriču se mnogo toga, nisam siguran da bih mogao da to na taj način i isto tako dobro radim. Ipak sam hedonista. Više volim da sednem u restoran kao gost.

Po čemu ste vi Pribojci drugačiji od ostatka Srbije?

- Jesmo druželjubivi, ali imamo i svoje muke. Mi ih ćutimo. I nema nas mnogo, ali smo odlično raspoređeni (smeh).

Zašto prvu reprizu takvih predstava uvek imaš u rodnom Priboju?

- Zato što je najteže biti prorok u svom selu.

Kurir.rs/Jasmina Antonijević Milošević/Foto: Sonja Spasić