PESNIKINJA RADMILA PETROVIĆ ZA KURIR: Rado vozim traktor i pišem stihove o moćnim ženama!

U bivšoj Jugoslaviji su se nekada zbirke pesama štampale u tiražu od 50.000 primeraka, a danas poeziju gotovo niko ne čita.

- Želim da govorim o stvarima koje su mi važne, ali želim i da me čitalac razume. Svako ko to nema za cilj ne piše poeziju nego lični dnevnik, koji, nadam se, čuva pod jastukom.

Kako su nastale pesme za vašu novu zbirku? Da li ste pisali i za vreme korone?

- Urednik i izdavač moje knjige Zvonko Karanović, čiju radionicu kreativnog pisanja sam pohađala 2018. i 2019. godine, predložio mi je saradnju pre nego što sam imala materijala za zbirku. Prema tome, pesme su nastajale uz znanje da će ući u nju i da samim tim treba da čine jednu koherentnu celinu. Većinu pesama napisala sam pre situacije s koronom, a za vreme vanrednog stanja intenzivirala sam rad sa urednikom i zatvorila krug naknadnog rada na rukopisu.

Da li je vaš lirski subjekt otuđen od sveta ili je svet otuđen od vašeg lirskog subjekta?

- Ni jedno ni drugo. Lirski subjekat čvrsto gazi napred sve vreme promišljajući o sebi, porodičnoj prošlosti, sadašnjosti i budućnosti u svetu baš takvom kakav jeste. A svet ne može biti otuđen od ljudi. Jer ljudi su svet.

Vaša žena je moćna jer crpi snagu od pretkinja i njihovog prkosa, ali i zato što prepoznaje u sebi mušku snagu, da li vaša anima duguje još nekome svoju moć?

- Žena o kojoj pišem je snažna zato što žena u prošlosti nije bila jaka. Želja da se stvari konačno promene rađa prkos, a da bi se stvari suštinski promenile, toj ženi treba muška snaga, pa i više od toga. Moć se uvek crpi iz slabosti.

Koliko i kako priroda utiče na vaše pesničko biće? Da li u se vašoj poetici sukobljavaju grad i selo ili su u simbiozi?

- U ovom trenutku u poeziji je generalno prisutna tendencija vraćanja prirodi kao temi. Ta tendencija dolazi iz realnog vremena, sve većeg otuđenja čoveka, ali i sve veće potrebe da se vratimo tamo gde suštinski pripadamo. Pitanje odnosa između sela i grada shvatam kao vrlo kompleksno. Postoji večiti sukob između njih, međutim, rekla bih da selo i grad ipak jedno drugo dopunjavaju do celine.

Detinjstvo ste proveli u Stupčevićima kod Arilja. Šta vas veže za rodni kraj i kako pamtite odrastanje? Vozite li još traktor i berete li maline?

- Kako pamtim odrastanje, čitaćete u mojoj novoj knjizi pesama. Rado vozim traktor kad god sam u prilici, maline berem uz nešto manje entuzijazma. Što ih manje berem, sve su ukusnije.

Kako ste se zaljubili u poeziju i ko su vam bili uzori?

- Nisam se zaljubila u poeziju kao takvu, pre u mogućnost da njome kažem ono što mislim da konačno treba reći. Nemam uzore ni u jednoj oblasti, pa ni u ovoj. Ako imate uzore ili priznajete autoritete, nešto nije kako treba sa vama. Pomoglo mi je to što sam po obrazovanju ekonomista: gledam kako drugi rade, greške ne ponavljam, dobre stvari primenjujem kod sebe, nikad na isti način. To i da hoćeš, ne možeš.

Kritika vidi vašu poeziju kao snažnu, kao iz korena reči odvaljenu. Uspeva li kvalitetna književnost da se danas probije do šire publike?

- Danas su mogućnosti da se dopre do ljudi veće nego ikad. Ako je to što plasirate kvalitetno, sve radi za vas. Naravno, pričam o probijanju do šire čitalačke publike. Generalno svojstvo publike jeste da je nečitalačka. Pokušaj da do šire publike dođete tekstom uspešan je koliko i pokušaj da preplovite okean traktorom.

Može li da se živi od pisanja?

- Sve što znam jeste da se od poljoprivrede više ne može živeti. Od pisanja nisam ni pokušavala. Nije važno, živeću poeziju.

Kurir.rs/Foto: Ema Bednarž