MAJKA MU UMRLA A OCA UBILI Gidra je sa 9 godina radio u fabrici konzervi, spavao u SOBI sa METLAMA, a ona mu je bila sve

Jelena Bojanić, ćerka čuvenog srpskog glumca Dragomira Gidre Bojanića, ispričala je sve nepoznate detalje o svom ocu i njegovom detinjstvu.

''Gidra je nosio sendviče stražaru da bi ih ovaj odneo njegovom ocu. Kada se trećeg dana stražar pojavio u dedinom šinjelu, Gidra je shvatio da su mu ubili oca. I on je sa devet godina ostao na ulici. Neki deda je pokupio njega i još nekoliko dečaka sa ulice i odveo ih da rade u fabrici konzervi”, priča Jelena Bojanić.

I onda počinje filmska priča buduće zvezde filma. Malo sporije od metka Entonija Gidre, on ulazi u dramsku sekciju, pa u amatersko pozorište i na kraju u Kragujevačko pozorište. Posle tri godine, glumci Kragujevačkog pozorišta su skupili pare, kupili mu odelo i kartu za Beograd da ode da polaže prijemni na Akademiji.

Kada se završio prijemni, upitao ga je Raša Plaović: "Imaš li ti gde da spavaš u Beogradu?" Gidra mu je odgovorio da ima, a zapravo nije imao nikakav smeštaj osim onog na železničkoj stanici. To je znao i Plaović, koji je već rekao čistačicama na Akademiji da raspreme jednu sobu s metlama i kantama u koju se uselila buduća zvezda.

Na Akademiji je upoznao buduću suprugu - Ljiljanu Kontić, takođe glumicu. I taj brak je bio filmski ne samo zbog profesija aktera već zbog sadržaja. Raša Plaović im je bio kum na svadbi.

"Oni su se venčavali tri puta, a dva puta su se razveli. Mira Stupica se stalno šalila s mojom mamom: 'Ti si jedina žena koja se razvede i ostane da živi u kući s bivšim mužem'. Govorila mi je za tatu: 'Bio mi je toliko simpatičan jer je toliko psovao da nisam mogla preko toga da pređem'. Tata ne bi opstao bez nje", rekla je Gidrina ćerka za Nedeljnik.

Zahvaljujući njoj Gidra je živeo duže. Živeo je brzo, bio je od onih ljudi koji su mogli mnogo da popiju, a da budu zabavni i pričaju viceve.

Na pitanje da li se njen otac plašio da će ga na kraju pamtiti samo po ulozi u "Žikinoj dinastiji" Jelena kaže da nije i dodaje da svako u karijeri ima tezge koje postanu najpopularniji deo karijere, ali ne i jedini.

“Kako je to uzelo maha, stizali su sa svakim novim nastavkom sve manji i manji scenariji. Oni su improvizovali na snimanjima. Ti filmovi podsećaju ljude na neko lepo vreme i konektuju ih s prošlošću. To nema veze s tim da li je to dobra ili loša komedija, ni da li je tezga ili improvizacija, već je samo nostalgija za nekim vremenom”, kaže Jelena Bojanić.

A u jednom od tih nastavaka tog filma pojavljuje se mladi Nikola Kojo, koji se setio snimanja jedne epizode sa Gidrom.

"Osamdeset šesta, januar. Ja mlad vojnik, još uvek na obuci. Raška. Hladno, uvek neka tenzija, neko vanredno stanje. Dolaze po mene i izvode me sa obuke. Imaš posetu, kažu… Na obuci nema posete, a kad je vanredno stanje, nema izlaska iz kasarne. Dolazim na kapiju, čeka me komandant sa knjižicom i dozvolom za izlaz. Ništa mi nije jasno. Sa druge strane stoji pored auta i puši Gidra.

"Šta čekaš? Ulazi", kaže mi svojim šumadijskim akcentom, koga se nije nikada odrekao.

Odveo me je u kafanu, nahranio, dao kao sad vojniku da daš 1.000 evra i otišao. U par rečenica koje smo izmenili, rekao mi je da je došao jer ima neka posla u blizini. Ostalo vreme smo ćutali.

Po povratku iz vojske saznajem od prijatelja da me je slagao. Seo je u auto i došao samo zbog mene. Rekoše mi da je tako Milivoje Živanović brinuo o njemu i drugim glumcima - klincima. Želeo je da vrati tu pažnju i da se nastavi tradicija. To je bio Dragomir Bojanić Gidra”, opisuje Nikola Kojo.

Glumac Petar Božović o Gidri je rekao:

“U životu sam rano ostao bez roditelja, ali sam ih kasnije stekao na filmu. U mom prvom filmu ‘U raskoraku’ oca mi je igrao Gidra. To je bio moj prvi i nezaboravni susret s njim i od tada je on moj ćale. Njegova divna žena Ljalja mi je u filmu ’13. juli’ bila majka. Posle toga, kad god bih ih sreo, grlio bih ih kao svoje roditelje, a njihovu ćerku smatrao sam mlađom sestrom. Fale mi”, kaže Božović.

Ne zna se da li je taj Gidrin bekgraund siročeta uticao na činjenicu da se vikendom kod njega i supruge na ručku okupljaju mladi glumci koje je podržavao. Jedan od njih bio je i Žarko Laušević, koji je jednom prilikom, tokom snimanja filma, pozvao Gidru oko ponoći: “Treba neko u sceni da me udari tramvajem. Ajde, molim te, dođi ti da me udariš! Ti si siguran, nemoj da me neko drugi udari tramvajem!”

"I ćale se spakuje u ponoć i ode da snimi tu scenu", priseća se njegova ćerka.

"On je igrao nekoliko godina u špageti vesternima, a vratio se iz Italije zbog nostalgije. Njih trojica su otišli u Italiju: Bekim Fehmiju, Tori Janković i moj otac. U Beogradu su se snimale koprodukcije i jednom prilikom tu je boravio Karlo Ponti, muž Sofije Loren. Dopala mu se ćaletova faca, a još je Gidra u nekim delovima Italije naziv za zmiju. A taj nadimak Gidra je dobio na ulici, na šatrovačkom", priseća se Jelena Bojanić italijanske epizode svog oca.

Poznata glumica Romi Šnajder i njen muž su takođe pozvali Bojanića za jedan film. Glumio je i sa francuskom glumicom Ani Žirardo u filmu "Biće skoro propast sveta".

Gidra je znao šta će se desiti sa zemljom kada se pojavio Milošević. Njegova ćerka Jelena Bojanić je devedesetih otišla u Ameriku. Pre toga je bila u Londonu. Njen otac se iz inostranstva vratio zbog nostalgije, a ona zbog njegove bolesti.

"U jednom povratku u Srbiju, 1993, otišla sam direktno kod njega u bolnicu. Sletela sam u Budimpeštu. Grozno vreme. Iz Budimpešte sam direktno otišla na VMA. Onkologija, četvrti sprat. U četiri ujutru je sve mračno, a na kraju hodnika na četvrtom spratu svetlo. Mi se približavamo. Ceo VMA je bio pun vojske pod oružjem. Nije izgledao kao bolnica, već kao objekat pod opsadom. Imala sam utisak da sam se vratila u neku drugu državu. Moja generacija nije bila svesna. Popnemo se i vidim kroz mrak gužvu. A oni dovoze helikopterom ranjenike, sve deca od 18-19 godina, operišu ih, mnogi su bez nogu. Medicinske sestre dovoze te mlade ranjenike u kolicima do tatine bolničke sobe i Gidra im priča viceve u četiri ujutru. Znali smo da mu je kraj, sestre mu švercuju cigarete. A u njegovoj sobi dežurni lekari i ranjenici se smeju njegovim fazonima. Oni sede od 11 do četiri ujutru kod njega, a on ima čitav monolog, pa za svakog od njih štos. Tako je mesec dana umirao i svako veče u tih mesec dana zabavljao ranjenike", navela je njegova ćerka.

kurir.rs/nedeljnik