DANIJELA ŠTAJNFELD DOŠLA U SRBIJU: Emotivna sam, moj otac je rođen u Subotici! Teško je ispričati svoju priču BEZ STRAHA
Dokumentarni film Danijele Štajnfeld premijerno je prikazan na Paliću večeras, a ona je ispričala da je rad na ovom ostvarenju trajao tri godine i za to vreme prošla je kroz vrlo kompleksne produkcijske izazove.
"Ovo je za mene posebno emotivan trenutak, jer je moj tata rođen u Subotici, moja baka je tu živela i deo moje porodice još uvek tu živi. Ovde sam kao mala provela puno vremena i jako sam vezana za ovaj kraj. Srećna sam što je mnogo meni dragih ljudi videlo moj film i raduje me što ću moći da čujem njihove utiske i da osetim njihovu podršku", rekla je ona okupljenim medijima i dodala:
"Počelo je od ideje da snimim kratki film koji bi bio platforma za osobe koje su preživele silovanje. Želela sam da se izrazim kroz njihove glasove i priče. Razgovarala sam sa oko 100 ljudi, intervjuisala 40 žena i muškaraca žrtava silovanja i odabrala nekoliko centralnih ličnih priča. Ostale priče čuju se u animiranim segmentima filma kao "hor". Od početka sam imala jasnu viziju, i nisam želela da intervjuišem stručnjake, poznate ličnosti, kao ni da govorim o statistici, jer sve to dehumanizuje iskustvo žrtava, koje je po meni najvažnije čuti. Znala sam i da ne želim senzacionalizam, kao ni forenzičku analizu zločina, jer se u takvim narativima iz fokusa takođe gubi priča žrtve. U tom periodu radili smo bez većeg budžeta, sa studentima filma, volonterima i poznanicima, takozvanom "štap i kanap" metodom. Tek nakon snimanja i preslušavanja tih intervjua, silina svedočenja tih ljudi učinila je da dobijem energiju i odlučim da napravim veliki film - film koji ne osuđuje nikoga, film koji nije senzacionalistički, ljudski film koji se obraća gledaocima sa željom da i oni kroz iskustvo gledanja dožive i razumeju naše priče", objasnila je glumica.
U filmu Štajnfeld priliku da ispričaju svoju priču daje i počiniteljima, osuđenicima za seksualno nasilje i silovanja.
"Nakon intervjua sa žrtvama silovanja, odlučila sam da intervjuišem i seksualne prestupnike i silovatelje. Smatrala sam da je važno da se i njihov glas čuje, imajući u vidu da je u većini slučajeva reč o sasvim običnim ljudima, uzornim očevima ili muževima, članovima porodice i prijateljima, koji nisu monstrumi. Želela sam da nam objasne zbog čega rade to što rade, kao i da govore o posledicama sa kojima su se suočili nakon što su izvršili silovanje. Najteže je bilo pronaći počinitelje spremne da javno pričaju o tome. Ja sam u sebi pronašla empatiju za te ljude, i želela sam da se to vidi i na filmu. Za mene je to bio najvažniji momenat: u trenutku kad sam se suočila sa njima i počela otvoreno da razgovaram, počelo je i moje zaceljenje", istakla je glumica i rediteljka.
Danijela Štajfeld je navela da nije htela da u filmu govori o svom iskustvu, jer nije želela da sa drugima deli svoju priču, međutim u jednom momentu shvatila je, kako je rekla, "da je lični ugao veoma bitan, posebno za gledaoce".
"Želela sam da im pojasnim da do zaceljenja dolazi onog trenutka kada se žrtva oslobodi i ispriča svoju priču bez straha. To je veoma teško, jer većina žrtava silovanja živi u strahu od silovatelja, osude društva i nerazumevanja okoline. Za mnoge žrtve zaceljenje počinje upravo u momentu kad se tog straha oslobode i progovore o svom iskustvu. Od tog trenutka moć je u njihovim rukama. Film je bio u završnoj fazi montaže kada sam zahvaljujući savetu reditelja i prijatelja Daga Lajmana odlučila da ispričam svoju priču", kazala je Štajnfeld.
Film ima edukativni pristup zbog, kako se navodi, boljeg razumevanja slobode izbora i pristanka, kao i zaštite ličnog integriteta tela.
"Kada sam razmišljala zbog čega pravim film, jedan od motiva je bio i taj što sam želela da ga pogledaju mladi, posebno mladi muškarci. Želela sam da im film ponudi neophodnu edukaciju kroz empatiju, da dopre do njih na nekom ljudskom nivou i objasni im da svaka osoba ima pravo da kaže “ne” i “ne želim” kad god ona to poželi. Kroz koncept video igre, koja je bliska muškom senzibilitetu, želela sam da objasnim suštinu – da je neophodna sistemska i kulturološka podrška žrtvama silovanja, koja ne postoji, jer su osobe najčešće ostavljene same sa svojim traumama, u mraku ili lavirintu, bez podrške i plana za budućnost. Takođe mi je bilo važno da film ukaže na jedan ozbiljan problem, a to je da većina silovatelja ne razume da nema prava na telo tuđe osobe, da “ne” znači “ne” i da svi imamo pravo da odlučimo kad nam je nečega dosta. O tome bih želela da se više razgovara u školama, u medijima i u društvu. Senzacionalističko i tabloidno izveštavanje o mom filmu u Srbiji najbolje govore o tome gde se kao društvo nalazimo po pitanju razumevanja suštine ovih tema. Nadam se da ćemo nešto iz tog odnosa naučiti i ja želim da napravim korak napred na tom polju", naglasila je glumica i rediteljka.
Kurir.rs/K.Đ, Foto: Instagram
"INTERES ZA VRAĆANJE U SRBIJU SVE VEĆI" Predsednik Vučić: Oko Božića plan za povratak ljudi iz dijaspore