AUTORSKI TEKST RADOŠA BAJIĆA ZA KURIR: Naš razgovor pamtiću do kraja život i BLAGOSLOV I BLAGOST U OČIMA PATRIJARHA IRINEJA!

Pre četrnaest godina pala prva klapa tv serije „Selo gori a baba se češlja“. Kada se danas setim tih dana – sve mi deluje nestvarno. Svaki osmeh i svaka dobronamerna reč bili su nam je ogroman podstrek. Nažalost, na samom početku snimanja u slivu Zapadne Morave suočili smo se sa vešću koja nas je obeshrabrila. Tada postupajući preosvećeni episkop žički gospodin Hrizostom, odbio je našu molbu i zabranio nam snimanja u hramovima i manastirima njegove eparhije. Mojoj dešperatnosti i razočarenju nije bilo kraja. Nisam mogao ni sebi ni drugima da objasnim - zašto? Čime sam zaslužio takav odgovor od moje crkve, koju kao vernik poštujem, a kao čovek iz struke u svojim projektima uvažavam i sa pijetetom uzdižem?

- Gospodine Bajiću, prenosim vam pozdrave i blagoslov njegovog preosveštenstva episkopa niškog gospodina Irineja, koji vam poručuje, da u su vam sve svetinje naše eparhije dostupne - da možete snimati gde god želite! Bio sam fasciniran i zapanjen?

Tri dana kasnije – uputio sam se u grad moje mladosti u kojem sam kao đak srednje muzike škole proveo četiri lepe godine svog života. Srce mi je snažno lupalo dok sam sa darovima koje sam poneo ulazio u vladičanski dvor u gradu na Nišavi, gde me je očekivao episkop – a neku godinu kasnije, Patrijarh srpski gospodin Irinej…

Iz velike najlon kese vadim teglu najboljeg bagremovog meda i flašu ljute komovice. Spuštam ih na od pruća pleteni sto pred ruke i blage oči Njegove svetosti Irineja. On uzima flašu, znalački je promućka i kroz osmeh progovori: Dobar joj je venac, mora da je odlična…Moravci peku dobru rakiju, ali i ovde u Sićevu su pravi majstori za mučenicu…Vremešna i tiha poslužiteljka u crnini sa majčinskim osmehom prinosimi slatko od dunja, čašu vode, crnu kafu nalik na nekadašnju „divku“ i čašicu sićevačke rakije…Irinej podiže svoju, tek do pola napunjenu čašicu, prekrsti se i nazdravi mi: „Dobro mi došao…od Boga ti zdravlje“…I vama preosvešteni vladiko – odgovorih mu zamuckujući…

Razgovor koji sam tog kasnog oktobarskog dana vodio sa Njegovom svetošću – pamtiću ceo život.

U velikom zastakljenom predsoblju u kojoj se miris tamnjana mešao sa opojom cvetova bezbroj raznobojnih muškatli koje su u saksijama bile uredno razmeštene po simsovima – razgovarali smo do predvečerja. O seriji koju snimam, o liku starog sveštenika Stanislava, o porodici, o veri, o njegovim postdiplomskim studijama u Atini i vršenju brojnih dužnosti u manastiru Ostrog i Prizrenu, gde je u čuvenoj Prizrenskoj bogosloviji bio profesor i rektor…O nadi, brizi i strahu za srpski narod i svetinje na Kosovu i Metohiji… Čini mi se da sam posle tog razgovora koji ću pamtiti ceo život postao bolji čovek.

Sklonjen od svake pomisli da nekoga mrzim i da bilo kome učinim zlo…

I danas, vidim dobrotu i ljubav u blagim očima našeg Patrijarha…

Počivajte u miru Vaša svetosti..

Radoš Bajić