VRAĆAM SE U SRBIJU DA OSTVARIM SVOJ SAN: Stefan Milenković o sinu Nikoli i novom poslu!

Stefan Milenković, jedan od najvećih srpskih violinista i najmlađi diplomac na Univerzitetu umetnosti u Beogradu, vratio se se u Srbiju da nastavi sa radom.

Kako je došlo do tako važne, ali sigurno ne lake odluke, da se vratiš sa porodicom da živiš u Srbiju?

- Kada smo postavljali sebi neka najvažnija pitanja, u suštini smo uvek dolazili do zaključka da svi odgovori vode na isto mesto: povratak kući. To je rezultat jedne lične, ali i profesionalne evolucije, realizacija vizije koju sam imao praktično oduvek, ali koja je jednostavno morala da dođe do zrelosti i kritične mase. Ali, kada smo konačno ušli u tu dinamičnu fazu donošenja odluka, onda je to bila nezaustavljiva bujica koja je zacementirala našu želju da se vratimo.

Koliko je na takvu odluku uticalo to što si postao otac?

- Rođenje našeg sina Nikole u aprilu je sigurno doprinelo još većem osećaju da nema ništa važnije od porodice, i da mi jednostavno moramo da mu pružimo okruženje gde će moći da raste u sistemu familije. Tako smo odrastali mi, i smatramo da je najprirodnije da tako odrasta i Nikola.

Uprkos svim tehnologijama danas koje nam omogućavaju da premošćujemo distancu i održavamo kontakt sa našim porodicama, apsolutno ništa ne može da zameni fizičku toplinu i energiju naših najbližih – a da bismo svi to zajedno iskusili, jedini odgovor je povratak u Srbiju. Kao dodatna "potvrda" ovih naših osećanja, mada potvrda nije bila ni nužna, pandemijske restrikcije cirkulacije i kontakta sa drugim ljudskim bićima su samo još više podvukle koliko je svaka lična ili profesionalna dimenzija suva i siromašnija ako je kontakt sa ljudima samo digitalan.

Kakvi su ti profesionalni planovi?

Već dve godine sam kreativni ambasador nacionalne platforme Srbija stvara i veoma lepo sarađujem s timom platforme, u kabinetu Predsednice Vlade Srbije, na realizaciji ciljeva ove inicijative – razvoju kreativnih industrija i afrimisanju vrednosti savremene Srbije: kreativnosti, inovativnosti i originalnosti. Imamo jako lepe i velike planove za narednu godinu, pre svega u kontekstu osnaživanja i umrežavanja mladih talenata kojima Srbija obiluje.

Iako je sada jedan relativan vakuum zbog globalne pandemije, još je možda važnije da ostanemo produktivni i kreativni. Tako da su sledeći koraci, pre svega, preuzimanje uloge umetničkog direktora nove koncertne dvorane u Novom Sadu, sa inauguracijom koncertom 13. januara 2021, istovremeno i učestvovanjem u incijativama Novog Sada kao Evropske prestonice kulture od 2022.

Zatim, posvećivanje razvoju i osnaživanju violinske škole u Srbiji kroz praćenje i trening najtalentovanijih studenata, ali i usklađivanju najefektivnije strategije ka tom cilju sa našim fantastičnim profesorima violine. Pored toga, nadam se popuštanju mera putovanja i održavanja koncerata pa tako očekujem intenzivan povratak na scenu već od kasnog proleća, a onda definitivno preko leta i naravno od jeseni sa već zakazanim nastupima, festivalima i majstorskim radionicama. Naravno, sve ovo pod uslovom da je bezbedno.

Šta je, kada su kultura i klasična muzika u pitanju, potrebno promeniti i popraviti Srbiji?

- Mislim da mi u Srbiji već imamo sve što nam treba: i talentovane studente, iskusne profesore, ali i već uspešne umetnike koji su zaista na svetskom nivou.

Ono na čemu bi trebalo aktivno raditi je jedna vrsta objedinjavanja i maksimizacije onoga što već imamo, ali pre svega prezentacija umetnika, popularizacija klasične muzike kroz atraktivno programiranje ali i nastup samih muzičara i stvaranje mogućnosti da naši muzičari sviraju, i na kraju ono što je veoma važno, a to je marketing i umrežavanje na svetskom nivou i promovisanje našeg brenda.

To neke zemlje rade organizovano i time pozicioniraju sebe kao rasadnik talenatovanih muzičara. Mi u Srbiji imamo preduslove da uradimo nešto slično, i da ostvarimo ono što je inače oduvek bio moj san: Srbija kao mala-velika “supersila” violine!

Budući da ćeš se najviše baviti aktivnostima koje su, prevashodno, usmerene na obrazovanje u muzici i radu sa mladim talentima, imaš li neku poruku?

Inače bežim od poruka (smeh) pa sam pre svega koncentrisan na sam proces rada, a onda prirodno mislim da će se iz toga rađati i mnoge bitne i korisne pouke za sve nas.

Uvek sam verovao da treba voditi primerom, a kako je ovo dugoročan projekat od sigurno tri do pet godina, onda sam ushićen da što pre počnemo! Kao što kaže stara kineska poslovica: "I najduži put počinje prvim korakom”.

Kurir/ SERBIACREATES, foto: Nebojša Babić