ĐOLETOV BOŽA PUB NIJE IZMIŠLJEN, STVARNO JE POSTOJAO Pokojni Balašević pre nekoliko godina otkrio ko je kockarska legenda iz pesme

BEOGRAD - Kantautor Đorđe Balašević je pre nekoliko godina u razgovoru za beogradsku štampu otkrio ko je kockarska legenda, koja u njegovoj pesmi živi više od tri i po decenije.

- Na to parče zemlje, bez krova nad glavom, sa njim je došla i naša baka Marta, rođena Tatalović, i zajedno su podigli kuću, osnovali porodicu - seća se Pubova unuka Slavka Krivokapić, ćerka njegovog sina Dušana.

- Bio je pravi domaćin. Imao je troje dece, Dušana, Slavku i Koviljku, gajio je bikove, konje, vinograd, prvi je u selu, oko 1930. imao kafanu i prodavnicu.

Bio je kockar, boem, kavaljer, uvek na strani slabijeg, sem kada nisu za istim kartaškim stolom. Čovek velikog srca i široke ruke, koji je uvek govorio da ne možeš dobiti ako ne daš. Vodila ga je karta u Srbobran, Vrbas, Novi Sad, Sombor...

- Voleo je da uživa u životu. Deo te slasti, ali i tadašnjih običaja, bile su partije ajnca subotom među trgovcima. Voleo je da izaziva kolo sreće i pobeđuje ga - prepičava nam unuka.

- Bio je vatra od čoveka, ali kad sedne za sto, bio je mrtav hladan. Nikada mu ruka nije zadrhtala, ni kada je na jednu kartu zalagao svoju kuću, ni kada je na drugu uzimao tuđu. Zbog toga takmaci nisu mogli da ga "pročitaju".

Kada je trebalo da odluči da li da stane ili da vuče kartu, obrtao je kažiprste. Ako se spoje - ulagao je sve što je imao, kakve god da su bile karte. Ako se promaše - nema "masta", stajao je i na 15.

- Znao je da šta karta uzme, karta i vrati, često je donosio toliko novca da je onome ko ga je slagao dosezao do brade. Ni tada nije stajao, već nastavljao da rizikuje. Zato ga pamte kao nekoga ko nije kartao da bi se obogatio, već je uživao u toj veštini - dalje će naslednica, pokazujući nam dedinu sliku i njegove prve "mađarske" karte.

- Piće nije podnosio, voleo je muzikante, a imao je takav glas da kad bi zapevao, gasio bi se fitilj na sveći! Perfektno je govorio mađarski, ruski i nemački jezik. Nikada porodica nije trpela zbog toga.

Kada su igrali najveći majstori Kosta Gavaski iz Srbobrana, Šandor Tarko iz Feketića i Petar Božanić znalo se da što padne pod sto, tu i ostaje. Nijedan se neće sagnuti da podigne svoje, jer bi zbog toga morao da prekine partiju. Davao je 500 dinara onome ko bi otišao njegovoj kući da nahrani stoku i živinu samo da ne bi ustao od stola. A za te novce tada se mogao kupiti najbolji konj!

Feketićani još uvek prepričavaju kako je bio široke ruke prema onima koji su ga čuvali od prevare, jedino što je mrzeo više od politike. Priča se da je jednom dok je igrao iza leđa imao ogledalo, kojim su kibiceri pratili karte. Kada su ga upozorili na to, nije rekao "razbij staklo", već "razbij, evo para". Tom čoveku dao je četiri hiljade tadašnjih dinara, a kada je ovaj rekao da je mnogo, dodao mu još dve.

Nagrađivao je i one koji su ga čuvali od "pubova", koje takođe nije voleo. Čim su čuli da negde igra, išli su da mu oduzmu pare, ali su im posete bile jalove.

- Jedne noći dok su igrali ajnc popeh se na banderu da popravim kvar. Čim videh žandare kako prilaze njegovoj kafani, ono što sam popravio ja ponovo pokvarih da ne bi mogli da ih uhvate - sećao se njegov savremenik. - Kada sam mu ispričao šta sam uradio, gurnuo mi je kamaru para sa stola i rekao da uzmem koliko mi drago.

- Bilo je to u njegovoj kafani negde oko 1938, partija je trajala od subote do ponedeljka, a u njoj je Živko Mudrinski, veleposednik iz Srbobrana, izgubio sve što pesma kaže, pa i slugu pride. Deda ga je pustio da se dva dana znoji zbog gubitka, pa mu onda sve poslao natrag - seća se unuka samo jedne od legendi o Boži Pubu.

Početkom Drugog svetskog rata, Petar i njegova porodica doživljavaju sudbinu ostalih kolonista. Odlaze u logor Šarvar u Mađarskoj, gde provodi četiri godine. Ni tamo se, međutim, karte nije manuo.

- Mađarski vojnici su brzo saznali da govori njihov jezik i igra karte, i ubrzo su se toliko "navukli" na partije da niko nije smeo da ih prekida. Na početku je namerno gubio, a kada su zagrizli, iako je bio njihov zatvorenik, znali su da mu daju sve što su imali - kaže Slavka.

- Kartao je i u pare i u hranu. Time je pomagao porodici i zemljacima da im ti logoraški dani budu bar malo lakši.

Pričalo se da se iz logora vratio sa "pola lotre (merdevine) forinti" koje je uzeo od jednog mađarskog oficira. On, međutim, tu priču nikada nije potvrdio, ali narodu je bilo lakše da u nju veruje, da i u tim strašnim vremenima ima svog junaka.

Posle rata, bez struje, vode i puta, gasilo se Novo Selo i Petar ostavlja sve što je stekao na parčetu solunske zemlje i sa porodicom dolazi u Feketić. Tamo se ponovo kući.

- Pričaju da je tu kuću jednom prilikom izgubio na kartama. To je bio izuzetak. Ali sutradan je baba Marta sela za taj isti sto, odigrala partiju i povratila kuću - seća se dalje unuka.

- Ona mu je bila glavni oslonac, i za veliko čudo, nije mu branila. Kako je ušao u pesmu i kako je Balašević saznao za priču o dedi, ne znam, ali priče o njemu kružile su svuda.

Nije Boža Pub ni u Pragu, ni u Beču. Više od četiri decenije počiva na seoskom groblju u Feketiću. Igra se i dalje ajnc, ali ne s takvim žarom. Ali i i danas se svi slažu, nema više takvih kao što je bio Boža zvani Pub.

Kartanje je bilo omiljena zabava tog doba, a malo muško dete značilo je sreću i kartaroši su ga čašćavali.

- Deda je branio bratu od tetke da ide i da mu daju pare, međutim, on je išao i skupljao novac. Kada su otišli na vašar, deda mu je rekao da kupi sebi nešto ako ima para, a kada je Mirko izvadio novac deda se zgranuo, u džepu je imao toliko da kupi ceo vašar - priča Slavka.

Kurir.rs/Novosti/Jelena Lemajić