REDITELJ NIJE HTEO DA ME PUSTI KUĆI DOK NISAM URADIO SCENU KAKO JE ZAMISLIO: Branislav Jerković o Vanji, nastavku i ženama!

Branislava Jerkovića šira publika je upoznala i zavolela tek nakon emitovanja serije "Tajne vinove loze" na RTS i Superstar TV.

- Iznenadila nas je sve. Nisam siguran da su i najveći optimisti u ekipi serije mogli da očekuju ovoliku euforiju, ali ohrabrujuće je videti da ljudi s dnevnopolitičkih tema pažnju preusmere na kulturu.

Kako ste se pripremali za ulogu negativca Jovića u seriji "Tajne vinove loze"? Nalazite li neko opravdanje za ponašanje lika koji ste maestralno odigrali?

- Razgovarao sam s rediteljem kakav bi to čovek mogao da bude, a onda se prepustio mašti i osećaju. Vremenom sve lakše ide i sve ste sigurniji u svog junaka. Jović je uživao u sredini koju je stvorio. Lakoća kojom taj čovek obmanjuje, igra se s ljudskim osećanjima i pliva u prevarama bio je prostor u kojem sam ga tražio.

Volite li vino kao vaš lik?

- Svako dobro vino moj je prijatelj.

Serija se snimala u specifičnim uslovima u doba pandemije. Da li je bilo teško i kako će vam ostati taj period u sećanju?

- Bili smo zatečeni situacijom, ali smo se ponašali vrlo odgovorno, profesionalno i pazili sve vreme na bezbednost i zdravlje. Cela ta atmosfera nije poremetila rad na setu. Odlično smo se zabavljali tokom rada. Bio sam okružen, pre svega, kvalitetnim ljudima i velikim profesionalcima.

Ispričajte nam neku anegdotu sa snimanja. Šta vam je bilo najteže da odglumite?

- Bilo je teško koncentrisati se u scenama kad imate jako smešljive kolege (smeh). Izazov je bio snimiti poslednju scenu Jovića u seriji. Snimali smo u dva ujutru, posle iscrpljujućeg, sparnog dana i bili smo na ivici i snage i nerava, a Dejan Karaklajić nije hteo da odstupi dok ne snimi scenu kako je zamislio.

Reditelj Dejan Karaklajić je otkrio da će se snimati i druga sezona. Šta očekujete da vašeg junaka čeka u nastavku priče?

- Da će se pojaviti u nastavku priče. Ja to u ovom trenutku ne znam.

Na Martovskom festivalu biće premijerno prikazan film "Porajmos", koji se bavi sudbinama mađarske Jevrejke Žuže, romskog violiniste Dejana i nemačkog oficira Franca na početku rata u Somboru, a potom u koncentracionom logoru. Kako ste se spremali za jednu ovakvu tešku i specifičnu ulogu?

- To je priča jednog setnog oficira koji ne može da se izbori s prošlošću. Gorčin Stojanović se vratio filmskoj režiji posle skoro dve decenije i bila je čast biti deo tog projekta. Film je snimljen pre dve godine, ali zbog cele korona stvarnosti premijera je odlagana nekoliko puta. Jedva čekam da se desi.

Opet vam je partnerka Vanja Nenadić. Kako objašnjavate što vas reditelji često spajaju?

- Možda se vizuelno i energetski uklapamo. S njom je lako raditi. Vanja je budućnost srpske kinematografije, nadam se da ćemo u skorijoj budućnosti opet deliti kadar.

Da li ste pažljivi prema ženama? Pazite li na datume kao što su Dan žena ili Dan zaljubljenih?

- Ja sam džentlmen, volim da se žene lepo osećaju u mom društvu, to mi imponuje. Pažnja je pravi put do ženskog srca, ne moraju to uvek biti skupi pokloni, ali moraju biti česti i pažljivo izabrani.

Rođeni ste u Rumi. Kako ste se zaljubili u glumu i ko je krivac što ste odabrali ovaj poziv?

- Da li je to usud ili ne, ali Ruma je dala brojne glumce. Ja sam uz starijeg brata stalno gledao filmove, tu se negde probudila ta želja da postanem glumac. Stidljivost je bila glavna prepreka, kada sam uspeo da je prebrodim, više se nije moglo nazad (smeh). Sećam se da sam veče pre prijemnog na Akademiji monologe izvodio u parku pred drugarom i gomilom ljudi koji su tuda prolazili i sedeli na klupama.

Akademiju ste završili u Novom Sadu, kod Vide Ognjenović. Kakva vas sećanja vežu za studije? Kakva je Vida kao profesorka?

- Sećanja na period studiranja su neizbrisiva, bar do nekog Alchajmera. Miris kantine, parket koji škripi, prostorija iza učionice gde smo se pripremali za izlazak na scenu, naša maštanja o velikim karijerama... Ljudi i saveti profesora se pamte ceo život. Profesorica Vida Ognjenović je ulivala strahopoštovanje, posle je otišla da bude ambasador, a mi smo dobili novog profesora, Ljuboslava Majera. Generacija sa dva profesora, možda je to na kraju ispalo dobro.

Bili ste dugo godina u Somboru, a sada ste prešli u Novi Sad. Šta ima Sombor što nema Novi Sad i obrnuto?

- Sombor ima paprikaš i bicikliste koji pedaliraju i po snegu. Ima tople ljude, mirne sokake, dođoše, jedna kulturna "varoš" gde se neguje i voli pozorište i umetnost. Novi Sad ima Dunav, tvrđavu, odlično vino, ima Štrand, mesta s dobrom muzikom i energiju velikog grada. U gradu postoji ideja o velikim kulturnim događajima. Odlični su kad ih objediniš.

Kurir/ Ljubomir Radanov

Bonus video: