IVAN TOMIĆ O SERIJAMA TAJNA VINOVE LOZE I LJUBAV ISPOD ZLATNOG BORA: Pokušavam da shvatim čoveka koga igram, da ga nađem u sebi

Taman što se završilo emitovanje serije "Tajne vinove loze", u kojoj je igrao advokata, glumac Ivan Tomić predstavio se televizijskoj publici kao vlasnik luksuznog hotela na Zlatiboru oko kojeg se vrti radnja nove romantične krimi-komedije "Ljubav ispod zlatnog bora". Pasionirani gledaoci serija dobro ga poznaju i kao inspektora Coleta u "Igri sudbine". Pred kamerom Ivan igra pune dve decenije, a u talenat koji nesebično daje svojim TV junacima utkao je skoro trideset godina rada u pozorištu.

Slobodan Šuljagić je poznat po komedijama, a glumci najčešće kažu da je najteže igrati u ovom žanru.

- Slobodan dosta utiče na igru glumaca, ali ova serija samo malo liči na prethodne koje je radio. Ne pravim suštinski razliku između tragedije, komedije, drame... Pokušavam da shvatim čoveka koga igram, da ga nađem u sebi. Jer, svi smo mi u nekom trenutku plemeniti, onda slažemo, pa smo slabi ili hrabri. Svi smo i tragični, jer život je tragičan, ali smo i komični.

Luksuzan hotel i prelepi pejzaži Zlatibora divna su scenografija u seriji. Po čemu pamtite snimanje?

- Uživao sam u svakoj sekundi. Prvo smo snimili scenu zavođenja u kojoj smo Katarina Radivojević i ja na konjima. Prvi put sam bio u kadru s njom i prvi put na konju. I nisam znao koga više da se plašim... (smeh) Bilo je uzbudljivo i zahtevno. Sjajno smo radili, razumeli smo se i jedni drugima dopuštali hrabrost u glumi i scenama.

Dopada li vam se trenutna hiperprodukcija serija?

- Postoje platforme gde se strimuju serije, a pandemija je ojačala potrebu za sadržajem koji se gleda od kuće. Imao sam sreću da sam, kad se manje igralo u pozorištu, snimao serije. To je blagoslov, jer glumci su nesrećni kad ne igraju. A pozorište će se promeniti, sigurno. Recimo, Šekspirov teatar za ovu godinu sprema striming produkciju. Mi smo već tako radili predstavu "Kad su cvetale tikve" i gledalo nas je oko 3.000 ljudi. Ali nije to pozorište na koje smo navikli, jer ništa ne može da zameni živi kontakt s publikom. Čini mi se da će ono postati prestiž. Manje ljudi moći će da dođe i gleda, biće skuplja karta, ali će i dalje ostati neponovljivo iskustvo i za glumca i za publiku. Ta vrsta kontakta ne postoji nigde na svetu, a traje već 3.000 godina.

Igrate i u seriji "Igra sudbine", koja se i dalje snima.

- Njena gledanost često je duplo veća nego zbir gledanosti svih ostalih serija zajedno. Ne znam u čemu je tajna, ali vrlo mi je lepo da radim s koleginicama Danijelom Kuzmanović i Minom Lazarević, koje znam još sa akademije. Baš kao i svakom drugom junaku, i tom inspektoru Coletu volim da nađem šta mu je važno u životu i da povežem s tim na koji način je to meni važno. Onda mi je zanimljivo da igram. I zato retko šta ne volim da igram.

Videli ste kako je biti u koži advokata u "Tajnama vinove loze". Jeste li verovali u uspeh serije?

- Predviđao sam ga i očekivao da će ljudi gledati ljubavnu priču zanimljivog glumačkog para koji čine Sloboda i Vojin. Vrlo mi je drago što sam u toj seriji. Nekoliko kolega je tu napravilo briljantne uloge, za šta je bilo i vremena i mesta. Ljudi vole da gledaju kad neko nešto dobro uradi sa svojim životom, a pre toga prođe kroz mnoga iskušenja i ispravi greške. Svi ih imamo i zato se vežemo za likove koji se bore. Gledamo i navijamo, to je divno. Drago mi je što sam u poziciji da pravim takve fantazije.

Da li te fantazije ikada gasnu kod glumca?

- To je veliko pitanje. Pozvaću se na dva izvora. Jedan je pesma pokojnog profesora režije i reditelja Miroslava Belovića o glumcu koji hoda scenom. Jedan stih kaže: "Da li još uvek u njemu nešto peva, neće da kaže." Da bi to ostalo da peva u nama, samo smo mi lično odgovorni. To što peva u nama je vrlo intimno, ali treba da ga imamo i da imamo hrabrost da ga podelimo. To je poenta našeg posla. S druge strane, jedan japanski srednjovekovni glumac napisao je knjigu "Cvet glume". Priča o tome kako se unutrašnji život glumca razvija od pupoljka kao cvet, pa vene... Prolazi kroz faze i negovanje tog cveta zadatak je svakog glumca.

Postoje li najbolje godine za glumca?

- Vrlo je važno kako izgleda. Ovo je trenutak u kojem se moj izgled poklopio sa onim šta se traži. Dođu godine kad čovek može da bude plodniji, kad je dovoljno zreo, a još pokretljiv i mlad. A da li bih mogao ovako da igram da nisam odigrao sve one predstave u "Bošku Buhi", u BDP, u nekim alternativnim pozorištima? Mislim da ne. Ne postoji uspeh preko noći. Meni su ove uloge došle u trenutku kad sam za njih bio spreman i to je važno.

Često se reprizira film "Volim te najviše na svetu" iz 2003, u kojem ste igrali sina Tanje Bošković. Pogledate li nekad svoj minuli rad? - Volim da gledam televiziju, ali vrlo mi je teško da gledam sebe, jer samo greške vidim. Priznam sebi i dobre stvari, ali uglavnom lovim pogrešne akcente.

Izlet u voditeljski posao nije retka stvar za glumce, i vi ste ga imali?

- To je zanimljiv posao. Volim improvizaciju i s gostima i s kolegama. Rad u emisiji "Bulevar" odvelo me je u neke druge strane i stvari. Upoznao sam mnoge ljude. Imao sam ponude za još neke emisije, ali nisam se u njima pronašao. Posle sam se bavio stendap komedijom, kojoj planiram da se vratim. To je poseban odnos s publikom.

Da li je glumac koji se njome bavi hrabriji?

- Vrlo je teško raditi je. Ako se publika smeje, uspeo si, ako se ne smeje, nisi uspeo. Neki put sam se pitao šta će mi to, traži dosta adrenalina, ali zanimalo me je da dođem do ljudi koji ne idu u pozorište i dam im nešto što bi moglo da bude pozorište. To se poklopilo s periodom kad nisam igrao u svojoj matičnoj kući. Gledao sam da se bavim kreativnim radom. U stendap komediji doživeo sam neke od najlepših trenutaka, ali i neke od najtežih i najneprijatnijih na sceni.

Kurir/ TV ekran/ Jasmina Antonijević Milošević

Bonus video: