BRANISLAV JANKOVIĆ ZA KURIR O NOVOM ROMANU: Tajne se najbolje čuvaju u ambisima

Branislav Janković je rođen 1969. godine u Nišu. Godinama se bavi novinarstvom. Objavio je romane „O vukovima i senkama“ (2011), „Suze Svetog Nikole“ (2013), „Vetrovi zla“ (2015) i „Peta žica“ (2015), kao i zbirku priča „Bezimeni“ (2014).

Vrlo malo ljudi zna da na kapitelu jednog od stubova, u Visokom Dečanima, postoji potpis Srđa grešnog. Zvob visine na kojoj se nalazi teško je vidljiv. Istorija nam ne daje identitet niti saznanje o kome se radi, tek da je to verovatno neko od majstora koji je učestovao u gradnji velelepnog hrama. Ne znamo ni šta je bio njegov greh. Jedan od junaka romana je i taj nepoznati Srđ, onako kako sam ja video i njega i njegov greh. Krenuvši za tom informacijom polako sam počeo da otkrivam još neke nepoznate detalje u vezi sa Visokim Dečanima. I onda sam sreo istoriju, pa smo zajednički počeli da gradimo.

Srđ, Fra Vita i Vidoje su tri glavna junaka romana. Po Vašem mišljenju koga će čitaoci zavoleti?

Ne želim da ih vole, želim da ih čuju, jer sam siguran da imaju šta da kažu. Svoje likove stvaram gledajući ljude oko sebe. Ponekad mrzimo glavnog junaka, baš zato što podseća na nas, ponekad ga volimo jer je potpuno drugačiji. Više je heroja oko nas nego u svim knjigama, samo o njima niko ne piše. Moji junaci su mali ljudi u velikim vremenima koje istorija možda neće zapamtiti, ali književnost hoće. Jake žene su karakteristika Vaših romana, da li i u Zidanju ambisa možemo očekivati fatalne. a hrabre žene?

Žene su same po sebi hrabre, bilo da su junakinje romana ili se nazivale našim majkama, sestrama, ćerkama. Volim da pišem o jakim i smelim ženama, pa je i Zidanje ambisa još jedna himna u čast žena. Vlastelinka, veštica, seljanka, svaka nam na svoj način pokazuje snagu i nemirenje sa položajem žene u 14. veku. I onda shvatite da se vrlo malo toga promenilo i da ni ovaj vek ne može da se ponosi dobrim odnosom prema ženama.

Da li je kultura u Srbiji trenutno u ambisu?

Kultura je na dnu ambisa i gleda odozdo ka parčetu neba koje se jedva naslućuje. Na svu sreću, kultura ne može da se uništi, te se može stvarati i na dnu provalije. Što bi neki rekli: Vama umetnicima je ionako bitna samo vaša umetnost, ništa vam drugo ne treba. Iako se svi po urođenom strahu klonimo ambisa, Vaši junaci ga sve vreme tokom romana zidaju. Zašto je to tako? U čemu se razlikuju junaci tog doba od nas danas?

Kako reče jedan od junaka u knjizi: “Svet je pun ambisa, neki postoje, neke sami stvorimo.” Ambisi u mom romanu su metafora naših grešaka i grehova, a nekada su ti bezdani mesta od kojih želimo da stvorimo skrovišta. Ima li boljih mesta za skrivanje od onih gde niko ne sme da uđe? Pa i moji likovi pokušavaju da, u teškim vremenima, ostave nešto dobro za sobom.

Da li možete da povučete paralele između vremena u kome se dešava Zidanje ambisa i današnjeg vremena? I koje su?

Dobri ljudi su dobri, loši su loši, vremena su, uglavnom, uvek strašna. Vlast je takođe ista, samo što se sada velmože nazivaju gradonačelnicima i predsednicima opština, narod je i dalje puk. Vrlo malo toga se menja pod kapom nebeskom na ovim prostorima.

Koji Vam je od likova u romanu najsličniji?

Veštica Kalina.

“Zidanje ambisa” se ne završava poslednjom stranicom, već upravo tu počinje onaj dublji kontakt sa napisanim. Da li je to ustvari najveća pohvala za pisca?

U čemu je kvalitet knjige koju zaboravite istog trenutka kada je pročitate? Da li vas je uplašila, nasmejala, rastužila, naljutila, pokrenula? Mislim da nema većeg neuspeha za pisca od toga da njegova knjiga čitaoce ostavi ravnodušnim. Cilj svakog pisca jeste da njegovo delo izazove pažnju i ostavi trag. A trag nećete ostaviti tako što ćete ponuditi nešto loše.

(Kurir.rs/Nemanja Tonić/foto:privatna arhiva)

BONUS VIDEO: