AKO BIH IKAD SRELA MARIJU MILOŠEVIĆ, SIGURNO BIH JE ZAGRLILA Tijana Marković o novoj seriji PORODICA i ulozi ćerke SLOBE I MIRE

Na kanalu Superstar i na RTS u ponedeljak počinje emitovanje nove mini-serije "Porodica", koja prati poslednja tri dana zajedničkog života familije Milošević. Bivšeg predsednika igra Boris Isaković, njegovu suprugu Mirjana Karanović, a ćerku Tijana Marković.

- Prva asocijacija je bila izazov. Odmah su mi zaigrali leptirići u stomaku. Danas se retko dobija dobar scenario, a ova priča je vrlo kompleksna, duboka, višeslojna... Osvojio me je sadržaj. To je ono što me najviše uzbuđuje u poslu kojim se bavim. Zanimaju me priče o ljudima. Zanima me čovek sa svim svojim borbama, strahovima i slabostima.

Mnoge je iznenadila ekranizacija tako bliske istorije.

- Ova serija je iznad politike, ona pomera granice i zaviruje u one najslojevitije delove društva, dušu jednog čoveka, jedne porodice, jednog naroda. Ekranizovati ovakav istorijski događaj, koji je obeležio čitavu jednu epohu, gde nam je sve to negde vrlo blisko i ranjivo, sagledati iz sadašnje perspektive čitav splet tadašnjih okolnosti koje su zadesile porodicu Milošević, zaista je nešto što spada u vanvremensku kategoriju, o kojoj bi se uvek moglo govoriti, pisati...

Na koji način ste se pripremali za ulogu?

-Vrlo ozbiljno i studiozno. Čitala sam razne knjige, novinske članke, gledala sva ta svedočenja, snimke iz tog vremena, intervjue, emisije, vodila duge razgovore s rediteljem, kolegama, odlazila na probe i u streljanu... Sve to spada u istraživački rad i razumevanje određenog psihološkog profila. Najzanimljiviji su mi bili transformacija i emocionalni tok koji tokom radnje narasta sve više, kao tempirana bomba koja će samo da pukne i eksplodira. Njen centar je srce. Ono što je svojstveno i Mariji i meni jeste ljubav prema ocu. Za nju je njen otac bio običan čovek, otac. Blagosloveni su ćerka koja ima oca i otac koji ima ćerku, a to mogu da znaju samo oni koji te uloge igraju i u privatnom životu. Svi njeni motivi potiču iz bezuslovne ljubavi prema ocu. E tu smo se nas dve našle. Igrati istorijski lik je veliki izazov, ali i velika odgovornost. Reč je o osobi koja je živa, koja će to da gleda, reč je o nečijem životu, emocijama i ranama koje možda ni do dan-danas nisu zaceljene. Nije važan "lik", važan je čovek, i kad mu pristupate na taj način, onda tu nema osude. Ostaje samo razumevanje. I, ako bih ikad srela Mariju na ulici, sigurno bih je zagrlila, bar u mislima.

Kako vam se čini glumačka podela?

- Tačna je. Moji snimajući dani uglavnom su bili vezani za kuću porodice Milošević, tako da su svi ljudi s kojima sam delila kadar bili apsolutno pogođeni. Ozbiljne su transformacije u pitanju i to je vrlo interesantno bilo svima na setu, a za rad pogotovo.

Pamtite li neku anegdotu sa snimanja?

- Sećam se jedne s Borisom Isakovićem. Na snimanju je bilo vrlo toplo. Nosila sam periku, a on masku. Nakon što smo se tokom jedne cene jako zagrlili, nisam mogla da se odvojim od njega koliko god da sam pokušavala. A nisam htela ni da prekidam kadar. Ostala sam zalepljena za Borisovu masku, koju smo pritom sve vreme čuvali kao oči u glavi. Kad je reditelj rekao "stop", smejali smo se dok su nas polako razdvajali. Snimili smo odličnu scenu, jednu od meni najdražih.

Kakve reakcije publike očekujete?

- Serija je namenjena svim generacijama. Ljudi već uveliko pričaju, a verujem da će tek da se priča. Biće ovo pravi bum. Svaka reakcija je dobra, čim je reakcija. Bilo bi mi drago da se ljudi zapitaju, preispitaju i osveste. Jedno kolektivno osvešćivanje bi nam svima dobrodošlo.

Osećate li veću odgovornost s obzirom na to da smo svedoci vladavine Slobodana Miloševića?

- Postavlja se pitanje da li smo mi kao društvo spremni da preuzmemo odgovornost, i da li smo uopšte sazreli da se dvadeset godina kasnije suočimo sa svim tim.

Interesuje li vas više epoha ili savremeno doba kad je reč o glumi?

- Jedino što me interesuje je sadržaj. On daje prostor za igru, kreaciju, istraživanje, razvoj, otkrivanje novih datoteka... Najprovokativnije je kad ne postoje granice za tu igru.

Može li kvantitet u serijskom programu danas da donese i kvalitet?

- Glumci su prilično angažovani, što je sa jedne tačke gledišta dobro, ali isto tako naši izbori su na neki način napravili i selekciju, tačno se zna za šta se ko zove. Ja mogu da biram šta ću da radim i uvek mi je kvalitet bio na prvom mestu. Osim toga, bitno je da ostanemo svoji, da sve ove okolnosti ne utiču na našu autentičnost, koja je važna ne samo da bi se bio dobar glumac nego i čovek. Prioritet mi je da u sebi probudim kreativnost, a kroz umetnički, istraživački rad. Možemo da se nadamo da će kvantitet doneti kvalitet. Na kraju, kvalitet uvek nađe svoj put.

Šta vam je sve doneo rad pred kamerom u poslednjih deset godina i po čemu se ta igra razlikuje od one u pozorištu?

- Rad na filmu me sve više privlači, provocira i osvaja, ali važno je imati meru. Pred kamerom i s manje glumačkog angažovanja dolazite do suštine. Mera stvari je večita borba. Što duže radim, sve me više inspiriše krupni kadar. Tu je ogroman prostor za igru. Najuzbudljivije je kad emotivnu eksploziju kanališete putem minimalnih sredstava. Malo je onih koji izlaze iz zone komfora, onih koji će da učine nešto što do sada niko nije. U ovom poslu postoje razne faze i one se menjaju, nekad si željan snimanja, promene, transformacije, ekstrema, nekad svakodnevnih odlazaka na probu i večernjeg igranja. Pozorište ima isto tako svoje tajne. Ono je čudesno, živo, bivstvuje, ono je tu i sada. Uvek mu se rado vraćam. Važno je da i u vremenu pandemije sačuvamo pozorište.

Kurir/ TV Ekran, Jasmina Antonijević Milošević