POTRESNA ŽIVOTNA ISPOVEST ZAFIRA HADŽIMANOVA Ovako je muzičar govorio za Kurir: Ostao sam bez OKA, a onda na red došlo SRCE

Zafir Hadžimanov je preminuo je u 77. godini usled posledica korona virusa.

Spontan, šarmantan, duhovit, s jedinstvenom bojom glasa, zvezda bivše Jugoslavije može da posluži kao uzor mlađim kolegama. Iako ga danas doživljavamo kao oca Vasila Hadžimanova, još je veliko uživanje videti ga na sceni.

Imperator šansone, glumac, pesnik, prozni pisac, šoumen, suprug i otac - Zafir Hadžimanov jedan je od najzanimljivijih ljudi s naših prostora. Treba otići na njegov Fejsbuk profil i pročitati njegove priče i sećanja, a starije generacije setiće se starih muzičkih festivala, gde je dobio sve nagrade koje se mogu dobiti. U prijatnom ćaskanju dotakli smo se ponečeg iz ove retko bogate karijere i divnog porodičnog života.

Kako se osećate kad dođe jesen, promena vremena?

- Ako počnem da pričam kako se osećam, nećete morati da postavljate druga pitanja. Kad sam ušao u osmu deceniju, počele su nevolje. Valjda se to zove starost. To je jedna od najružnijih stvari koje sam u životu sreo. Najpre sam nemarom očnih hirurga ostao bez jednog oka. Onda je na red došlo srce, a od majke sam, osim divne kuće u Skoplju, nasledio i dijabetes.

Ali ne vidi se, lepo izgledate, držite se.

- Ja i sada, u 76. godini, izgledam "karoserijski" pristojno, ali "enterijerno" mi pucaju šavovi. Počeo sam malo i da zaboravljam. Jedino čega se držim kao pijan plota jeste pisanje. Moje zdravstveno stanje je vrlo nesrećno, ali zahvaljujući kompjuteru, ceo svet je moj. Sednem pa se igram s Fejsbukom, po internetu, malo pišem za svoju dušu.

Često ste pisali na dva jezika, makedonskom i srpskom.

- Rođen sam u Makedoniji, i to zaborava nema, taman da si završio deset Harvarda. Ja sam završio samo jedan, glumu na FDU u Beogradu, i srpski naučio bolje od nekih Srba. Ne treba mi lektor. Imam desetak knjiga u opticaju. Pre nekoliko godina mi je izašla knjiga kratkih priča na dva jezika "Pesmopojac/Pesnopoec", drugo izdanje. Izdavači su Nacionalni savet Makedonaca koji žive u Srbiji. Jednu dramu sam napisao na tikveškom dijalektu. Oduvek me zanimaju dijalekti. Ja sam jedan onih ludaka koji sve što radi, radi na dva jezika. Spavam na dva jezika, dišem na dva jezika. Vodim ljubav na barem dva jezika! Ajde da kažemo: vodio sam ljubav, ha, ha.

Šta će biti s tekstom koji ste radili za špicu serije "Ukleto mesto"?

- Serija se tek snima. Vasil piše muziku, a reditelj je Goran Gajić. Ne znam da li će moj tekst da prođe, ali pokušali smo. Suviše sam star da izigravam mladunče koje se prijavljuje na konkurs, ali za Vasilovu ljubav sam to uradio.

Otac vam je bio etnomuzikolog, supruga Senka pevačka zvezda, svastika Bisera Veletanlić to je i danas, sin Vasil je tražen širom Balkana, unuka Marta kreće krupnim koracima u svet ozbiljne muzike, o vama da i ne govorimo.

- Pa - dinastija! Dinastija Hadžimanov oženjena dinastijom Veletanlić. Sve države su opstajale tako što su se kralj i kraljica nalazili iz dve zemlje.

Koga biste iz dinastije izdvojili? Nadam se - sebe.

- Vrlo ste blizu istini. Kako bih inače mogao da živim sa Senkom i Biserom. Dve najbolje pevačice u bivšoj Jugi, i tu se umeša jedan glumac-pevač i bezobrazno diktira tempo, ha, ha.

Krivo mi je što se Senka ne pojavljuje. Videla sam na vašem Fejsbuku da i dalje divno izgleda.

- Krivo je i njoj. A izgleda bolje od mene. Sad se malo muči i tuguje što je tako odlučno rekla "ne" svojoj karijeri, a to je učinila jer je preko noći postala apatrid. Majka joj je Slovenka, otac Bosanac - Krajišnik, rođena je u Zagrebu, tamo je završila i studije, a onda je više od 50 godina udata za Makedonca. Sad bi htela, ali su je malo stigle godine. I ona ima svoje zdravstvene probleme, pa smo jedna fino medicinski opremljena porodica.

Malo je takvih brakova kao vaš.

- Sva sreća pa je naša ljubav - prva dok smo bili ljubavnici i mladi bračni par, a onda i druga, kada se Vasil rodio - toliko jaka da pobeđuje sve nedaće koje donose ove dalje ture zajedničkog života.

Jeste li očekivali da će vam i sin biti muzikalan?

- Imao je tri godine kad je čuo prve taktove jedne Senkine pesme na radiju i rekao "mama". Kamen nam je pao sa srca.

Vaša unuka Marta, Vasilova ćerka, sve je cenjenija pevačica džeza, ali i opere.

- Marta je odlučila da bude operska pevačica. Pošto je sjajno odigrala ulogu u "Fantomu iz opere", rekao sam joj da, ako ne zatrese treću galeriju svojim glasom, onda neka stane u poslednji red hora. U operskom pevanju računaju se samo prvih deset pevača na svetu. To je tako.

Koliko treba truda da se to postigne?

- Vasil i Nataša su ispali veoma dobri roditelji u tom pogledu. Marta je imala pripreme u Americi, Francuskoj, Mađarskoj... Čuli su je relevantni ljudi. Mladi danas žele da se oprobaju na tuđem terenu. Poslednju plodnu diskusiju imali smo na temu treme. Počela je da oseća tremu kad izađe na scenu, sada kada je koloraturni sopran. Nek je živa i zdrava, neka šiba dalje, pa šta bude.

Pevate li porodično kad se okupite?

- Ponekad. Obično za rođendane. Kako vreme prolazi, jedina koja peva je Marta.

Uprkos ogromnoj popularnosti, zašto nikad niste išli na komercijalu?

- Od prvog trenutka sam bio antišlager pevač. Nikada nisam išao na to da se podvučem pod kožu publici da bih je kupio, ali i moj sin Vasil mi stalno ponavlja da je uvek bilo i biće ljudi koji žele da slušaju i nešto drugo, a ne samo trange-frange - "semenke za grickanje, dupe za vatanje", ha, ha. Mog sina danas zovu balkanskim kraljem džeza, a mene su nekad zvali imperatorom šansone. Treba uzeti u obzir da ni publika nije večna. Sigurno je veći deo moje publike otišao u večna lovišta.

Malo ko zna da ste pred sobom imali karijeru glumca, a onda se ipak posvetili muzici. Zašto?

- Nisam imao strpljenja da igram levu nogu od stola i čekam da me uloga pogodi. Bio sam srećnije ruke, lepo je kad te u mladosti prati i zrnce sreće. Čim sam krenuo, dobio sam izvanrednu ulogu u predstavi "Pantaglez" u Ateljeu 212, kod Mire Trailović. Komisija iz Centralnog komiteta je skinula predstavu! Tada mi je pukao film i odlučio sam da ne čekam s pismom na tacni, nego sam otišao u Sovjetski Savez da pevam, pošto su me zvali. Ostao sam tamo četiri meseca i vratio se s kupljenim stanom, autom i čime sve ne. Senka i ja smo doneli dva kofera love.

Možete li danas da živite pristojno?

- Da je Senka dobila nacionalnu penziju, lakše bi bilo. Ja jesam, kao i Bisera. Mi smo u životu obezbedili dva stana i tri automobila od našeg nekadašnjeg rada i nasleđa, ali naše penzije su vrlo male.

Postoji li nešto što priželjkujete?

- Ja sam celog života bio za prvo mesto, bio sam za medalju! Nagrada se uopšte ne gadim i mislim da su licemeri oni koji pričaju da ih ne zanimaju. Iako sam se nadobijao priznanja, imam još želju da dobijem nacionalnu nagradu i u Srbiji i Makedoniji za životno delo.

Sudeći po jačini vašeg glasa, niste u čekaonici.

- Glas poslednji popušta, to da znate. Kad glas popusti, onda je sve otišlo dođavola. Ja još uvek mogu da zadrmam treću galeriju!

(Kurir.rs/ Lj. Jorgovanović/Foto: Dragana Udovičić)

BONUS VIDEO: