TEŽE JE GLUMITI ČEŽNJU NEGO LJUBAVNU SCENU Nataša Ninković o ulogama, kolegama, HOLIVUDU i kaže: ŽIVOT OBIČNO NEMA HEPIEND

Opisujući kako serije u kojima igra voli da pogleda nasamo, naša istaknuta dramska umetnica otkriva detalje sa snimanja serije „Kalkanski krugovi” i evocira uspomene na brojne role koje su ispisale stranice njene bogate karijere

U seriji ,,Kalkanski krugovi“ ponovo ste u istom odnosu.

- To su dva različita projekta i dve različite uloge, ali u tom odnosu mogu da povučem paralelu u smislu da u oba slučaja ćerka ne želi da živi i bude kao njena majka, a nekako sve vodi ka tome. Tokom samog snimanja ,,Kalkanskih krugova“ ni Vesna, a ni ja nismo ni spomenule prethodni projekat, jer za nas je svaka nova uloga i novi početak. Vesna mi je pre svega dobar prijatelj i s njom volim da delim kako kadar, tako i privatni prostor.

Znači li to da je nova serija, kao triler-misterija sa elementima fantastike, bila poseban izazov za glumu?

- Dovoljna je činjenica da sam posle odgledane dve epizode preporučila odmah svim „mojima“ da je pogledaju. Priča je dobro vođena, slikana i glumlje- na, pa je gledaoca, tako i mene, duboko uvukla i ne možeš da dočekaš da vidiš šta će biti dalje. Ne volim sebe da gledam u društvu jer to mi izaziva neprijatnost, pa se zato trudim, što je i ovde bio slučaj, da je prvo pogledam nasamo.

Da li su, recimo, scene s Vojinom Ćetkovićem u „Kalkanskim krugovima“, pa i one ljubavne, bile lakše da se snime s obzirom na to da ste prijatelji s klase?

- Nikom nije prijatno da radi ljubavne scene, ali u ovoj seriji smo imali veliku pomoć direktora fotografije Dušana Ivanovića, koji je napravio takvo svetlo, potom pomoć reditelja, a onda sam ja dodatno bila potpuno zaštićena od strane Vojina. Veoma brzo i lako smo uradili sve te scene. Ali ne znam zašto više na taj način pričamo i banalizujemo celu stvar. Ako takve scene upotpunjuju i rade za odnos dvoje ljudi i potpomažu celoj priči, zašto vraćanje na njih. Nekad je mnogo teže napraviti ljubavnu čežnju, potrebu kroz neka druga sredstva koja nisu tako eksplicitna ili odustati od nekoga, na primer.

S rediteljem Milanom Karadžićem već ste sarađivali. Koliko vam je važan reditelj, koliko scenario, a koliko glumačka podela kad birate ulogu?

Sva tri segmenta su bitna. S Milanom veoma dobro funkcionišem, naučila sam to kroz razne projekte, pre svega u pozorištu. On je i kao čovek i kao reditelj neko ko teži jednostavnosti, ne voli komplikovane, teške situacije, konflikte i efikasan je što se tiče vođenja i pričanja same priče. Bitna mu je istinitost i uverljivost likova, kao i ritam, tempo same scene. Ako izostane nešto od toga, može da postane vrlo nestrpljiv. A kada dobije to, onda sva dodatna pitanja i učitavanja, kojima sam ja sklona, vrlo ga inspirišu i tad ti daje i pruža ogromnu slobodu, što meni vrlo prija.

Film ,,Ajvar" je nakon nedavne televizijske premijere izazvao veliku pažnju gledalaca. Mnogi su na kraju plakali... Da li je i vama kao glumici ponekad žao kad film nema srećan kraj?

Ne razmišljam tako o filmovima. Kad budemo radili bajke, onda će se taj parametar uvažiti. Život obično nema hepiend. A filmovi govore o životu sa svim što on nosi.

Prošle su 22 godine od ostvarenja ,,Spasitelj“ i vaše prve filmske uloge. Koliko se saradnja s Gagom Antonijevićem promenila u ,,Dari iz Jasenovca“?

- S Gagom se dobro razumem i imamo odličnu saradnju. Mislim da je vrlo bitno da taj film vidi što više ljudi i da je velika stvar što su dobili distributera u Americi, a još lepša što je imao dobru gledanost.

Šta glumcu iz Srbije znači to što je film kandidat za Oskara?

- Mi nismo ovaj film pravili za Oskara, niti smo razmišljali o njemu. Da se kojim slučajem desio, pričali bismo o tome. Ne znam što se digla tolika prašina i stvorila histerija, kao da svake godine ulazimo u nominaciju, a eto ove godine smo izostali. Činjenice su potpuno suprotne.

S prvim filmom ,,Spasitelj“ bili ste na korak od Holivuda. Jeste li mogli da pretpostavite kada ste završavali studije da će vaša klasa biti ovoliko uspešna i da ćete mnogo igrati zajedno, a bili su tu Nela Mihailović, Vojin Ćetković, Sergej Trifunović, Nebojša Glogovac... O čemu ste sanjali zajedno?

Mi smo, čini mi se, bili skromni u tim maštanjima. Živelo se od danas do sutra, imali smo ogromnu strast i ljubav prema pozivu, pre svega, ali i visoke standarde u smislu šta raditi i kako. Bitnija je bila suština od spoljnog folklora.

Kakvo mesto televizija zauzima u vašem domu?

- Ne gledamo je često. Ja gledam nekoliko emisija i određene serije. Postoje i druge platforme preko kojih nešto pogledam. Nisam nostalgična i retko gledam reprize.

Kurir.rs/ Jasmina Antonijević Milosević

Bonus video: