MLADI REDITELJ IVAN VANJA ALAČ ZA KURIR Plakao sam zbog Beogradske trilogije, setio sam se prijatelja koji su otišli iz zemlje

Biljana Srbljanović je u ove tri priče napravila presek stanja jednog društva i time zapravo iz tri ugla ispričala priču o Beogradu, objašnjava autor uoči premijere u JDP

- Na prvo čitanje prve priče rasplakao sam se, pošto sam se setio nekih svojih prijatelja koji su otišli iz zemlje. Verovatno sam se tada prvi put zaista zapitao kako li je njima u tuđini.

Ovaj komad je fenomenalan u svojoj jednostavnosti. Svaka od tri priče je sasvim drugačija i sasvim različitim sredstvima uspeva da zada udarac na kraju. To su tri intimne i emotivne priče o ljudima koji u tuđini imaju samo jedni druge i u tim okolnostima prelaze preko nekih stvari koje nama deluju neoprostivo.

Biljana Srbljanović kaže da "Beogradska trilogija" predstavlja "autobiografski tekst čitavog grada". Koja pitanja zapravo otvarate u svom scenskom čitanju ovog dela?

- Upravo tako. Biljana je u ove tri priče napravila presek stanja jednog društva i time zapravo iz tri ugla ispričala priču o Beogradu. Mi pokušavamo da skrenemo pažnju na te ljude. Da možda i ljudima koji misle da svima koji odu iz Srbije cvetaju ruže pokažemo da to nije uvek baš tako. Da neki od njih ne odlaze zato što hoće, već zato što moraju. Da mnogi od njih, iako odu iz Srbije, ne puštaju Srbiju da ode iz njih. Pokušavamo da skrenemo pažnju da to nisu brojke i statistika na koju se zgražavamo na nekoliko sekundi kada čujemo koliko je njih otišlo, već su to ljudi od krvi i mesa.

Koliko "Beogradska trilogija" odslikava sadašnji trenutak? Da li ste morali da radite intervencije na samom tekstu?

- "Beogradska trilogija", od trenutka kada je napisana do danas, nijednog trenutka ne prestaje da bude aktuelna. Kako stvari stoje, svoju aktuelnost neće gubiti ni u budućnosti, što je odlika velikih komada i nesrećnih društava. Intervencija je bilo, ali veoma blagih i uvek uz poštovanje rukopisa autora. Koristili smo delove nekih istinitih priča ljudi koji su otišli.

Kako ste se odlučili da studirate režiju, da pobegnete u Novi Sad i prekinete tradiciju da iz porodice Alač dolaze samo veliki i dobri glumci - otac Aleksandar, majka Vesna Čipčić i sestra Anja?

- Režija me je od malih nogu zanimala. Uvek mi je delovalo privlačno da smišljam priče i ideja da bih u tim pričama mogao da uživam i kao gledalac. Zapravo smatram da bi svaka predstava trebalo da služi kao terapija za ljude koji je stvaraju kako bi posle tu ulogu igrala i za publiku. To je ta katarza i pročišćenje o kojima je još Aristotel pričao. Novi Sad nije bio bekstvo, već upravo korak ka onome što sam oduvek najviše želeo, a to je da budem reditelj. Činjenica da se zajedno izučavaju i filmska i pozorišna režija i da Nikita Milivojević prima klasu na kojoj su zajedno reditelji i glumci bila je presudna za tu odluku.

Kurir/ Ljubomir Radanov