PURIŠA ĐORĐEVIĆ ZA KURIR: Da sam Beogradskog pobednika dobio pre pola veka, možda bi nešto i značio!

Jedan od najznačajnijih jugoslovenskih i srpskih filmskih autora, Puriša Đorđević, nedavno je na Festu nagrađen priznanjem Beogradski pobednik. Uprkos tome, ovaj reditelj i scenarista otkriva za Kurir da nema više ambicije da snima igrane filmove, ali da jedva čeka da publika vidi njegov dokumentarac o Matiji Bećkoviću, koji će biti prikazan na RTS.

- Da sam Beogradskog pobednika dobio pre pola veka, možda bi nešto i značio. Sada imam 97 godina. Kažem sebi: "Budi obazriv, nemoj da se uzbuđuješ zbog nagrade i pokušaj da ne živiš još dugo da bi ostavio utisak s ovom nagradom" - kroz osmeh kaže Puriša Đorđević.

Snimili ste više od dvadeset dokumentarnih zapisa o velikanima. Kada ćemo videti vaš film o Matiji Bećkoviću?

- Film se zove "Gospodin". Montaža je završena i traje sat i 20 minuta. Film je otkupio RTS i čekaju priliku da ga prikažu. Ništa više nije u mojim rukama.

Zašto se izabrali baš Bećkovića za svog junaka?

- U Matijinoj biografiji, pored fantastične poezije, postoje i vrlo uzbudljive i teške intimne stvari i neki podaci koji su malo poznati javnosti. U filmu otkrivam kako je završio osnovnu školu, učio gimnaziju u Valjevu, i iznosim jedan vrlo delikatan podatak o njegovom životu - kada se prvi put zaljubio, šta je osećao kad je dobio ćerke i način na koji je napisao silne pesme i drame. Matija je bio veliki prijatelj sa Duškom Radovićem, a posle je postao i akademik.

Koji je vama fenomen o Bećkoviću bio najzanimljiviji?

- To što Matiju Bećkovića u Srbiji mnogi mrze. Drugo, on je jedini u Udruženju književnika i SANU govorio o tome koliko je pisaca bilo ubijano nakon oslobođenja od nove vlasti. Imao je hrabrosti da kaže ono što niko nije govorio.

A o supruzi?

- Naravno, i o Veri, o tome gde je upoznao svoju devojku i svoju buduću ženu, a posebno o pesmi "Vera Pavladoljska", koja je ušla u mitologiju. Poslednji kadar u filmu posvećen je tome i ide uz stihove: "Nosiću te u očima svojim".

U Beogradu je bio Petar Handke...

- Ima ljudi u Srbiji koji o Handkeu pričaju na sva zvona, a pitanje je šta su od njega čitali. Većina nije, a ja sam ga čitao. Kad ste ga već pomenuli, da vam ispričam zanimljivu priču kako smo se mi upoznali. Bilo je bombardovanje. Prethodne noći pogođena je Televizija Beograd. Stanujem u Ulici Đure Salaja i gledao sam te ruševine, kada je pored mene prošao jedan čovek i zastao da gleda isti taj prizor. Prepoznao sam ga. Bilo bi glupo da mu se predstavim. Ćutali smo, nisam ga ništa pitao, ali mi je veoma prijalo njegovo prisustvo. Na nekih sto metara od nas video sam da nam u susret nailaze dvojica-trojica pisaca koji su imali sastanak sa njim u onoj kafani na Tašmajdanu. Kada su nam se približili i prepoznali me, viknuli su: "Otkud ti, Puriša, sa Handkeom." Posle me je odveo na večeru, a imam i slike sa njim. Kasnije sam savetovao Ljubiši Ristiću da radi njegov komad "Psovanje publike". Čitao sam sve njegove knjige, ali nisam od onih koji održava vezu s njim. Za mene je bio kompliment to što smo se tada videli.

Imate li ambicije da snimite još neki film?

- Neprijatno mi je što moram da kažem da imam 97 godina. Nema nekog posebnog razloga da više živim. Osećam se neprijatno što sam dobrog zdravlja i dva puta sam se vakcinisao, stalno nešto pišem. Želim da na Filmski centar Srbije konkurišem s jednim tekstom, ali nemam ambicije da pravim igrani film. Živim pristojno od nacionalne penzije kod ćerke, gde imam doručak, ručak i večeru. Meni je to dovoljno.