ODBILA SAM SVETSKU KARIJERU JER JE ZNAČILA ODUSTAJANJE OD ŽIVOTA I NE KAJEM SE Ljiljana Blagojević o prvoj ulozi i Kusturici

Svaki segment duge karijere naše istaknute dramske umetnice Ljiljane Blagojević mogao bi da bude poseban povod za razgovor s njom.

Pogledate li nekada reprizu ovog filma?

- Iako ne volim sebe da gledam, prema ranim radovima mog posla imam drugi odnos. Ovaj film, remek delo naše kinematografije, doneo mi je mnogo radosti i otvorio mi put u karijeri kako bi svako mogao samo da poželi. Ta božanstvena poetika i taj divni humor, bude u meni nostalgiju na sve čega više nema. Na veliku zemlju, ozbiljnu kinematografiju, pa i na moju mladost i prve korake na filmu. Vreme je kao sito koje nam pokaže šta jeste umetničko delo, a šta ne. Pokazalo je da je debitanski film Emira Kusturice biser u našoj kinematografiji i čini me ponosnom što sam bila u toj vanserijskoj glumačkoj ekipi. Iako, takođe mlad, reditelj Emir je pokazao raskoš svoga dara, tako da ni najveći kritizeri ne mogu da nađu slabo mesto u filmu.

Razmišljanje li sada o prolaznosti vremena?

- Kada znamo da sve ima početak i kraj, onda moramo uživati i radovati se svakom danu i trajanju.

Vratimo se na film. Šta vam je Kusturica rekao, zašto je birao baš vas?

- Bila sam student treće godine glume kada je moj asistent Bora Stjepanović doveo Emira na klasu da nas vidi. Nisam ni sanjala da mogu da dobijem ulogu. Veliki reditelj je sedeo sa nama i neobavezno pričao. Posle nekoliko dana tražili su mi sve moje fotografije iz detinjstva. Donela sam. To je bilo sve. Prošlo je proleće, otišla sam na kampovanje kada mi je u kamp stigao telegram da se hitno javim u "Sutjeska film". Otišla sam u Sarajevo i te jeseni je krenulo snimanje. Znači, bez probnog snimanja, kastinga i ostalih zajebancija. A znate zašto? Kada znate šta hoćete i kada nađete ono šta ste osmislili, a pritom ste sigurni u sebe, nisu vam potrebni ni kastinzi ni audicije.

Reč je o istinitoj priči od koje je Abdulah Sidran napravio scenario poput remek-dela. Jeste li ga isto doživeli?

- Znam da ima dosta biografskog u tom scenariju, ali samo sa Kusturicom Sidran je mogao tako nešto da napiše i samo je Kusturica mogao da oseti taj nežni humor i tu neobičnu poetiku koju vidimo u filmu.

Kako pamtite Sarajevo iz tog doba?

- Volela sam ga. Divan duh je bio prisutan među tom rajom. Odlični bendovi, fantastična muzika, divni pesnici, slikari... Grad pun kafića, lepo obučenih devojaka, duhovitih momaka. Uživala sam u tom gradu i u toj lepoti.

Film je te 1981. godine ovenčan "Zlatnim lavom" na Venecijanskom filmskom festivalu.

- Pre toga dobio je nagradu u Puli. Sećam se, putovala sam posle festivala Liburnijom, brodom, ka Dubrovniku. Sedela sam na palubi i iza leđa sam čula jednog filmskog kritičara kako analizira film, seče ga u komade. Tek kada je film pozvan u Veneciju i kada je nagrađen desilo se njegovo ponovno rađanje. To smo mi. Kada te napolju priznaju, počinjemo i mi da cenimo.

A taj svečani trenutak u Veneciji bio je nestvaran.

- Doživela sam ovacije. Slobodan Aligrudić, Sidran i ja bili smo smešteni u najboljem hotelu u kome je sniman čuveni film "Smrt u Veneciji". Nažalost, taj dvadesetominutni aplauz zabeležen je samo na jednom kasetofonu. Niko od TV ekipa sa ovih prostora nije bio prisutan. Publika je bila na nogama. Novine pune naslova. Mene su poredili sa velikim glumačkim imenima iz filmova italijanskog neorealizma. Pominjali su film "Gorki pirinač". Bilo je to rađanje velikog imena u svetskoj kinematografiji Emira Kusturice. Tad sam dobila pozive za odlazak u inostranstvo, ali uslovi koji su stajali u ugovorima bili su do te mere surovi da su značili potpisivanje za odustajanje od života, slobode. Dileme nije bilo. Nisam otišla. I nikad se nisam pokajala. Moj jezik je moj zavičaj. Na njemu sanjam i samo na njemu mogu da pravim karijeru koju sam izgradila.

Imali ste 26 godina. Kako pamtite sebe iz tog doba?

- Iako sam bila mlada i radoznala, nisam imala potpunu svest o sebi. Danas sam mnogo samouverenija što je i logično jer sam radila na sebi, a i mnoga priznanja, ali isključivo i samo esnafska i nikad politička, pomogla su mi u tome. Tada je bila veća zemlja, veće tržište, veća konkurencija pa samim tim i veće zadovoljstvo kada vas odaberu. Radila sam u Sarajevu, Zagrebu, Sloveniji, Makedoniji... Nekako, najmanje u Srbiji. Sve mi je bilo važno. Od teksta, reditelja, partnera. Sve. Odbijala sam filmove za koje sam mislila da me neće voditi napred. I danas kao i tada mislim da se karijera ne pravi na odigranim već na odbijenim ulogama. Mogla sam da biram i birala sam. Kad pogledam, zadovoljna sam. Danas duvaju neki drugi vetrovi. Manje ima radosti i sve je nekako predvidivo. I šta će se snimati i ko i ko će igrati. Kakvo društvo, takvi i kulturni rezultati. Sada je snimanje biznis, a nekada je to bila umetnost.

Oduvek je bilo malo ženskih uloga, jeste li se osećali uskraćeno zbog toga kao glumica?

- Imala sam lepe glumačke zadatke. Moja teorija je da svaka uloga nađe svoga glumca. Ova hiperprodukcija serija vam dođe kao novine. Danas ih pročitate i sutra ih se ne sećate. Retke su novine koje sačuvate. Tako će se samo poneke serije pamtiti. Popularnost ne znači i ne garantuje kvalitet. Samo će vreme potvrditi šta ima beskonačan rok upotrebe. Poput filma "Sjećaš li se Doli Bel".

Jasmina Antonijević Milošević

Bonus video: