ČIJE JE KULTURNO NASLEĐE EKATARINE VELIKE? Dok su se sudovi bavili SPOROVIMA, u javnosti se vodio RAT za prava Milana Mladenovića!

Iako je u pogledu poštovanja i zakonske zaštite autorskog i srodnih prava u poslednjih nekoliko godina Srbija prešla dug i trnovit put, od zemlje u kojoj je bila uobičajena prodaja piratskih diskova na centralnim gradskim ulicama i zemlje u kojoj čak ni sami akteri u kreativnoj industriji nisu razlikovali osnovne pravne pojmove iz ove oblasti, do zemlje u kojoj se polako, ali sigurno uspostavlja sistem pravne zaštite intelektualne svojine autora.

I dok su se sudovi u redovnim procedurama bavili pomenutim sporovima, u javnosti je čitav slučaj pogrešno prikazan kao rat za nasleđe Milana Mladenovića iako je zakonski jasno razgraničeno šta pripada Milanovim zakonskim naslednicima, a šta drugim nosiocima koautorskih i srodnih prava. Umesto da ovoj temi pristupe na ozbiljan i temeljan način, mediji su se uglavnom navijački opredeljivali i svrstavali na jednu ili drugu stranu, u zavisnosti od ličnih veza i prefernci. Zbog takvog pristupa u obradi i javnom tretmanu ove teme, u senci zaborava ostalo je ključno pitanje, baš kao i odgovor na njega – ko od pomenutih aktera ima koja prava i šta o svemu kažu zakon i nadležni sudovi?

U potrazi za razjašnjenjem ove kompleksne priče, neophodno je da se podsetimo celokupnog redosleda događaja.

KAKO JE NAGRADNI KONKURS UZNEMIRIO DUHOVE?

Sukob između dve grupe učesnika u muzičkoj kreativnoj industriji Srbije postao je javno vidljiv u oktobru 2020. kada se Zadužbina Milana Mladenovića javno ogradila od konkursa „EKV: Tvoja pesma“ koji su raspisale i organizovale kompanije Mascom i Tin Drum Music.

Iz Zadužbine su tada poručili da oni organizuju dodelu Nagrade „Milan Mladenović“ i da je to jedina nagrada koja može da nosi ime legendarnog frontmena grupe EKV.

“Zadužbina je zaštitila ime EKV i niko nema prava da u ime benda EKV ili u ime Milana organizuje bilo kakva takmičenja, naročito ovakva koja nemaju suštinsku vezu sa Milanom, već se ime benda i njegovo ime koriste radi sticanja lične koristi i promocije”, izjavio je tada Nikola Jovanović upravitelj Zadužbine.

Par meseci kasnije, u decembru 2020. godine, predsednica UO Zadužbine Maja Maričić i upravitelj te organiazcije Nikola Jovanović, imali su jedno i po časovno gostovanje na podkastu Agelast koji vodi poznati beogradski angažovani autor Galeb Nikačević. Tokom tog gostovanja predstavnici Zadužbine izneli su širok spektar optužbi na račun kompanije Mascom i njenog nagradnog konkursa za najbolju pesmu.

Ono što je, međutim, nakon tog gostovanja postalo više nego jasno jeste da je sukob između dve strane ponajmanje izbio zbog pomenutog konkursa, već da se u osnovi njega nalaze mnogo dublji razlozi koji se, pre svega, tiču fonogramskih prava koje je Mascom kupio na tržištu, a što mu Zadužbina, iako bez adekvatnog pravnog osnova (Milan Mladenović nije bio vlasnik fonogramskih prava) uporno osporava.

Tokom gostovanja u emisiji kod Nikačevića, predstavnici Zadužbine su istakli da je ta ustanova osnovana 2018. godine, na osnovu testamenta Milanove majke Danice Mladenović.

Među ciljevima osnivanja Zadužbine između ostalog navode se: očuvanje sećanja na Milana Mladenovića, pravna zaštita njegove zaostavštine i podsticanje umetničkog stvaralaštva kako kroz nagradu Milan Mladenović, koju organizuje zadužbina, tako i kroz pomoć „svim vrstama naučnih, obrazovnih, književnih, muzičkih, filmskih, video ili televizijskih radova i manifestacija posvećenih životu i delu Milana Mladenovića“.

Navodeći potom niz akcija i događaja koji su se odigrali u organizaciji Zadužbine, predstavnici ove ustanove su ukazali na “problem nastao organizacijom konkursa od strane kompanije Mascom”.

Objašnjavajući genezu i suštinu spora između dva aktera u polju kreativne industrije, Maričićeva i Jovanović su konstatovali da je 2015. godine Mascom zaključio ugovor sa Dušanom Ercegovcem, nekadašnjim menadžerom EKV, na osnovu kog je došao u posed prava na fonogramima poslednja četiri studijska albuma EKV: Ljubav iz ’87, Samo par godina za nas iz ’89, Dum dum iz ’91 i Neko nas posmatra iz ’93 godine, kao i dva live snimka iz Sava centra iz novembra ’93 i Prištine iz ’94 godine.

Iako se u Zadužbini slažu sa zakonskom definicijom da je vlasnik fonogramskog prava onaj ko je investirao i organizovao nastanak fonograma – originalnog snimka muzičkog dela, oni tvrde da je u ovom slučaju vlasnik PGP RTS dok je, prema njihovom mišljenju, live snimak iz Sava Centra u vlasništvu celog benda.

Zbog takvog tumačenja, ali i tvrdnje da je Dušan Ercegovac “postao menadžer benda tek krajem ’89 godine“, tj. posle snimanja prvog i drugog spornog albuma, iz Zadužbine optužuju Mascom da od 2016. godine objavljuje snimke bez dozvole PGP i Milanovih pravnih naslednika. To je ujedno i razlog zbog koga su iz Zadužbine pokrenuli nekoliko sporova protiv Mascoma sa zahtevom za izricanjem privremenih mera i oduzimanjem izdanja koje je ta kuća objavila.

ODGOVOR DRUGE STRANE: DA LI JE BAŠ TAKO?

Ukazujući na jasnu zakonsku razdvojenost autorskog prava, koje eventualno može da poseduje Zadužbina Milana Mladenovića i fonogramskog, koje je kompanija Mascom otkupila od nekadašnjeg menadžera EKV, iz te izdavačke kuće, pak, ističu brojne problematične tačke kada je reč o delovanju i ponašanju rukovodstva Zadužbine.

Iz te firme ukazuju da je advokat Nenad Milovanović nekada bio pravni zastupnik Milana Mladenovića, da bi, nakon smrti frontmena EKV, zastupao i njegovu majku Danicu Mladenović. Najzad, posle Daničine smrti, advokat Milovanović je zastupao i njenu sestru i imovinsku naslednicu Miru Curić, Milanovu tetku.

Milovanović je bio i prvi predsednik Upravnog odbora Zadužbine Milana Mladenovića nakon njenog osnivanja, a trenutno je jedan od tri člana Upravnog odbora čija je predsednica Maja Maričić.

Zadužbina ima registrovano sedište u Milovanovićem stanu, gde je registrovana i njegova advokatska kancelarija, u beogradskoj ulici Tadeuša Košćuška.

Ono što je poznato jeste i to da je Milovanović, svojevremeno, u ime Danice Mladenović i Mire Curić, lično zaključivao ugovore kojima se raspolagalo Milanovim pravima. To ga je dovelo u situaciju da više decenija unazad neposredno učestvuje u zaključenju poslova koji imaju veze sa korišćenjem Milanove intelektualne svojine. Tome u prilog iz Mascoma navode nekoliko primera koji ozbiljno dovode u pitanje savesnost u poslovanju i advokatskom postupanju Milovanovića.

Primer 1:

Dana, 31.10.2014. godine, Milovanović je (u ime Danice) zaključio ugovor sa firmom “Lampshade Media”. Ovaj ugovor je nazvan Ugovor o ustupanju autorskih prava, ali njime se pored Milanovih autorskih prava, raspolaže i njegovim interpretatorskim pravima, pravima na snimcima (prava proizvođača fonograma) koja nikad nisu ni bila Milanova, ali i pravima ostalih koautora na Milanovim pesmama (ostatak benda EKV). To se jasno vidi iz odredbi ovog ugovora.

Zanimljivo je, međutim, da danas, u sporu koji RTS vodi protiv Mascoma, Zadužbina tvrdi da je RTS nosilac prava na fonogramima, a ovim ugovorom je u korist Lampshade medije raspolagano baš pravima na izdanjima koje je izdao RTS.

Takođe, posebno je indikativna činjenica da je Milovanović, predmetni ugovor zaključio sa Nikolom Jovanovićem kao tadašnjim direktorom Lampshade medije, a isti Nikola Jovanović danas je upravitelj, odnosno zakonski zastupnik Zadužbine Milana Mladenovića.

Primer 2:

Nenad Milovanović je 20.06.2018. godine, u ime Mire Curić (Milanove tetke i osnivača Zadužbine) zaključio sa firmom Frikom, vansudsko poravnanje, jer su u reklamnoj kampanji za sladolede neovlašćeno koristili stihove pesme Zemlja. Prvi je povredu uočio Tin Drum Music koji je nosilac autorskih prava za koautore te pesme Bojana Pečara i Srđana Žike Todorovića, zbog čega su inicirani pregovori sa Frikomom kako bi za korišćenje pesme bila naplaćena zakonska autorska naknada. Predstavnici Frikoma su prestali da komuniciraju sa TDM-om nakon što su sa Milovanovićem postigli dogovor o poravnanju po kome su isplatili 8.500 evra. Tin Drum Music je zaobiđen u ovom poslu, a Mira Curić (ili Milovanović u njeno ime) naplatili su ne samo Milanov udeo u autorstvu na predmetnoj pesmi već udeo svih koautora (100% prava)!

Zbog toga je TDM tužio Frikom, a u postupku se Zadužbina javila kao umešač na strani Frikoma. Ovaj postupak je još uvek u toku.

Primer 3:

Milovanović je krajem novembra 2019. godine, u ime Zadužbine, pred tržišnom inspekcijom pokrenuo nadzor nad radom Mascoma sa tvrdnjom da se nosačima zvuka koje je izdala ta kompanija vrši povreda autorskog prava na delima Milana Mladenovića. Pošto je inspekcija postupala po hitnom postupku, Mascomu nije bila data mogućnost da opovrgne inicijativu Zadužbine pa je inspekcija privremeno isključila ploče i diskove EKV-a iz prometa. Ubrzo potom, radi opravdavanja ove intervencije, Zadužbina je od suda tražila da protiv Mascoma odredi privremenu meru zabrane prodaje ovih nosača zvuka. Sud je odbio ovaj zahtev Zadužbine, a drugostepeni sud je potvrdio odbijajuću odluku.

Razlog što je odlučeno na taj način je taj što Zadužbina nije učinila verovatnim da je isključivi nosilac autorskih prava Milana Mladenovića, pa samim tim nije dokazano ni da se povreda njenih prava dogodila.

Uprkos ovakvoj pravosnažnoj odluci, Zadužbina se i dalje u javnosti predstavlja kao jedini pravi i legalni nosilac ne samo autorskih prava Milana Mladenovića, već i prava koja se odnose na bend EKV, pa čak i fonogramska prava koja joj nesporno ne pripadaju.

Primer 4:

Pored tvrdnje da je ta ustanova jedini nosilac prava na liku i delu Milana Mladenovića, predstavnici Zadužbine često u javnosti ističu kako je ta ustanova osnovana u skladu sa voljom Milanove majke Danice, i da je ona naložila da se sva Milanova prava prenesu na Zadužbinu.

Ova tvrdnja, takođe, je upitna. Naime, u svom Testamentu, Danica je autorska prava (gde se ne pominju interpretatorska niti fonogramska prava) ostavila svojoj sestri Miri Curić, sa nalogom da se ona mora pobrinuti da se osnuje Fondacija koja će nositi ime Milana Mladenovića.

Dakle, upitno je da li je Daničina želja bila da nosilac Milanovih prava bude zadužbina, s obzirom da je želela da se osnuje fondacija? Po Zakonu o zadužbinama i fondacijama jedna od retkih razlika između ove dve pravne forme jeste to što fondacija nema osnovnu imovinu, dok zadužbina mora da je ima. Po aktima Zadužbine Milana Mladenovića, njenu osnovnu imovinu čine upravo autorska i interpretatorska prava Milana Mladenovića. Zanimljivo je, međutim, da je i sama Maja Maričić, predsednica UO Zadužbine, tokom gostovanja u Agelastu, iznela tvrdnju da za života, Danica Mladenović nije izražavala želju da bude formirana zadužbina sa imenom njenog sina.

U vezi sa poslednjom željom majke Milana Mladenovića, svedoci koji su bili bliski sa njom, tvrde da je njena želja bila da Milanova soba iz porodičnog stana, u kojoj je slavni pevač i preminuo, bude neka vrsta muzeja, zbog čega u toj sobi ništa nije dirala od kada je njen sin u njoj preminuo. Prema tim svedočenjima, njena zamisao je bila da soba ostane u autentičnom stanju kako bi njegovi poštovaoci mogli da dođu i vide njegove stvari, gde je živeo i sl. Da je takva želja postojala potvrđuje i zajednički projekat koji je Zadužbina pokrenula sa Narodnom bibliotekom Srbije koji ima za cilj da se u zgradi biblioteke napravi spomen-soba Milana Mladenovića, kao stalna izložbena postavka.

Zadužbina Milana Mladenovića poverila je Narodnoj biblioteci Srbije na staranje vrednu građu koju čine Milanovi lični predmeti i dokumenti, knjige, rukopisi, plakati, fotografije, audio i video materijali.

Međutim, ubrzo po završetku ostavinske rasprave, Daničina sestra Mira Curić je porodični stan Mladenovićevih na Novom Beogradu prodala, i to baš Mirjani Krstevskoj Marić, koja je kao svedok potpisana na Testamentu koji je sastavila Danica Mladenović. I drugi svedok testamenta, takođe je čovek iz njenog neposrednog okruženja – u pitanju je suprug od Krstevske.

Na ročištu za ostavinsku raspravu, Miru Curić je zastupao opet Nenad Milovanović umesto koga se pred sudom pojavila njegova pripravnica.

Uzimajući u obzir sve navedeno, a za šta postoje i odgovarajući materijalni dokazi, jasno je da postoji dosta okolnosti koje priču u vezi sa testamentom i ispunjenjem poslednje želje Danice Mladenović ozbiljno kompromituju.

Primer 5:

Nedavno je Zadužbina MM protiv Mascoma i Tin Drum Musica pokrenula postupak u kome je tražila da se odredi privremena mera zbog povrede žiga u okviru konkursa koji su ove dve firme organizovale pod nazivom „EKV: Tvoja pesma“.

Naime, tokom 2019. godine Zadužbina je kod Zavoda za intelektualnu svojinu registrovala nazive „Ekatarina Velika“ i „EKV“ kao svoje žigove. Na taj način je stekla monopol da samo ona može koristiti ove oznake, a da svim trećim licima treba njihova saglasnost za korišćenje ovih naziva.

Problematično je to što, iako Zadužbina nema pravo ni na jednom snimku grupe EKV, registracijom ovih žigova praktično svim nosiocima prava na snimcima i izdavačima nosača zvuka nameće obavezu da moraju da pribave saglasnost Zadužbine za korišćenje žiga kako bi na svojim nosačima zvuka mogle da stavljaju oznaku „EKV“ ili „Ekatarina Velika“. Iz ovoga proizilazi jasna namera da se svi zakoniti izdavači uslovljavaju i ucenjuju.

U prvom stepenu sud je usvojio privremenu meru i zabranio Mascomu i TDM-u da koriste naziv EKV u okviru svog konkursa, da bi u žalbenom psotupku ova mera ipak bila ukinuta.

Pa ipak, ostao je opšti utisak da je, iz samo sebi znanih razloga, Na ovaj način Zadužbina delovala protivno ciljevima zbog kojih je osnovana. A kao jedan od ciljeva, u njenom osnivačkom aktu i Statutu, između ostalog je navedeno da „neguje i pomaže sve vrste muzičkih manifestacija posvećenih životu i delu Milana Mladenovića“.

AUTENTIČNO SVEDOČANSTVO MILANOVE DRUGARICE: DANIČINA VOLJA NIJE ISPOŠTOVANA!

U potrazi za odgovorima na pitanja koja zadiru u porodične odnose koji su pratili fenomen Milana Mladenovića, uključujući i njegovo muzičko nasleđe i sva pravna pitanja koja su proizilazila iz njega, naša redakcija je stupila u kontakt sa jednom od najboljih prijateljica pokojnog frontmena EKV, koja je danas ugledna beogradska medicinska radnica (ime poznato redakciji). Iako iz razloga lične i porodične prirode nije želela javno da govori pod imenom i prezimenom, ona je novinarima koji su sa njom razgovarali, iz svog ugla približila neke zanimljive aspekte koji su pratili Mladenovića i, kasnije, sudbinu njegovih najbližih.

“Moje bliže poznanstvo sa Milanom Mladenovićem i ostalim članovima benda datira iz perioda negde oko 1987. Sticajem okolnosti, svojom profesijom boravim u Splitu i tu se upoznajem sa Milanom, Margitom, a potom i ostatkom benda Bojanom i Žikom na privatnoj zabavi posle uspešnog koncerta na Firulama. Vreme je prolazilo, moja profesija napredovala i ja odlazim dalje u inostranstvo, ali sve vreme mog boravka u inostranstvu bila sam u kontaktu sa Milanom i Margitom. Bila su to vremena telefona, aviona i brodova”, priseća se naša sagovornica.

“Sa njima sam se sretala kad god bih imala priliku. Sretali smo se po raznim gradovima bivše Jugoslavije i u inostranstvu, gde god da su boravili ili radili tj. svirali ili snimali nove ploče. Kada bih došla u Beograd, boravila bih kod Milana ili Margite. Jednom prilikom sam otišla sa Milanom kod njegovih roditelja i tom prilikom sam ih i upoznala: Milanovog oca Spasu i majku Danicu”, nastavlja dalje ona i dodaje:

“Za advokata Nenada Milovanovića sam čula dosta kasnije, a upoznala sam ga 1992. On je bio pripadnik jedne šire beogradske generacije koja je iznedrila new wave i kao student prava i kasnije, kao diplomirani pravnik, izlazio je u susret raznim umetnicima, sa pravnim savetima i ponekad ih zastupao kao advokat. Nije bio specifično vezan ni za jedan bend niti je imao posebne angažmane, već je to radio na bazi njegovog afiniteta prema muzici, poznanstvu, prijateljstvu itd.

Tako je bilo sve do trenutka kada ga Dušan Ercegovac angažuje kao advokata koji je Duletu bio potreban kako bi radio pravne poslove za Ekatarinu Veliku. Dule je, inače, sarađivao sa Ekatarinom Velikom još od ranih 1980-ih godina. On je poreklom iz Sremske Mitrovice, gde je živeo i radio pri kulturnom centru u tom gradu, kao organizator kulturnih manifestacija, a kasnije kao pomoćnik direktora. Tim manifestacijama je notu boje mirisa i ukusa redovno davala i Ekatarina Velika zbog čega su i došli do spoznaje o mogućnostima za dublju saradnju, gde se Dule preseljava u Beograd i pokušava u isto vreme da studira Arhitekturu i bude menadžer.

Međutim, ostao je bez fakultetske diplome i postao ekskluzivni menadžer Ekatarine Velike, preuzevši sve organizacione poslove benda na teritoriji cele Jugoslavije. Tragedija se desila, Milan je preminuo 1994. godine, njegovi roditelji su nasledili Milanovu intelektualnu svojinu i tada su počeli da se upoznaju sa pravnim posledicama takvog položaja. Intezivno sam održavala kontakte i viđala se sa njegovim roditeljima. Nakon smrti Milanovog oca Spase, majka Danica ostaje sama. Imala sam misiju koju mi je Milan zaveštao u poslednjem našem razgovoru - da povedem računa o Danici, što sam i činila - obilazila sam je redovno, završavala neke sitnice i vodile smo maratonske razgovore uz kafu ili čaj.

U njenom stanu na Novom Beogradu, uz kafu, razgovarale smo više puta na temu šta ostaviti kao kulturno nasleđe budućim generacijama. Uglavnom, njena zamisao je bila da ta institucija (Fondacija, Legat, Muzej) treba da bude tu gde je on stvarao, živeo, gde su bile sve njegove lične stvari. Bez konkretnih uvida u pravnu valjanost tih formulacija, suština je bila u njenim idejama na šta su se one odnosile.

U Daničinom viđenju zaostavštine EKV-a, ime Milan Mladenović nije predviđeno kao jedino obeležje te institucije, već je to trebalo da bude ime grupe, znači EKV. Bila je svesna da su tekstovi uglavnom Milanovi, veliki deo muzike je pripadao i Margiti kao i ostalim članovima benda. Zato je htela da to što ostaje kao zaostavština nosi ime grupe EKV i u skladu sa tim, kada su imenovali plato ispred Doma Omladine po imenu njenog sina, pokušavala je na razne načine da ispravi tu, kako je govorila, nepravdu jer Milan sam nije zaslužio taj plato. Dugo je negodovala, čak je stigla i do gradonačelnika, ali ništa nije uspela da uradi po tom pitanju.

Sećam se da je advokatu Neši (Milovanoviću) i bivšem menadžeru Duletu, davala naloge da se to mora pravno sprečiti i da se preimenuje, jer je znala da se Milan nikad ne bi složio sa tim. Odgovorno tvrdim da njen testament nije postojao sve dok ona, protiv svoje volje, nije odvedena u Makarsku, gde je neko vreme boravila kod sestre Mire i njene porodice, sa kojom inače nije bila baš u dobrim sestrinskim odnosima. Tokom boravka u kući svoje sestre, pod strogim nadzorom porodice, Danica je u jednom trenutku uspela da izađe do prozora i da doziva pomoć. Čule su je komšije kako viče da je silom prilika završila tu gde jeste, da je kidnapovana te je intervenisala i policija. Tu informaciju sam dobila od njenih bliskih članova porodice. Ubrzo nakon toga završila je u staračkom domu gde se njeno već narušeno zdravlje urušilo, a potom je i preminula.

Želela bih na kraju da ukažem na to da je moj najiskreniji utisak da suštinski postoje velika odstupanja od onoga što je bila Daničina originalna želja i onoga što je urađeno osnivanjem Zadužbine i svim onim stvarima koje ta organizacija radi.

MASCOM: Zadužbina ima pretenzije i na ona prava koja joj po zakonu ne pripadaju

Tokom gostovanja na podkastu Agelast, direktor Mascoma Slobodan Loka Nešović i šef pravnog tima ove kuće Srđan Mitrić, ukazali su da njihova firma postoji preko 20 godina, i da je njima, kao najvećoj privatnoj muzičkoj kompaniji u zemlji, cilj da se napravi zdrav pravni okvir kako bi se znale jasne granice u ovom biznisu.

Obrazlažući probleme nastale sa Zadužbinom Milana Mladenovića, oni su ukazali da ta ustanova može da raspolaže samo autorskim pravima koja je posedovao i sam Milan Mladenović, a koja su se naslednim pravnim postupkom našla u posedu Zadužbine. To sve, naravno, pod uslovom da su se ta prava na zakonit način našla u posedu Zadužbine, ali ne i fonogramskim pravima koja nikada nisu ni pripadala Milanu, a koja je kupovinom na tržištu stekao Mascom.

Oni su ukazali da problemi koje imaju sa rukovodstvom Zadužbine nisu nastali, kao što to tvrdi suprotna strana, raspisivanjem konkursa sa imenom EKV, već mnogo ranije o čemu svedoče i brojni sudski sporovi koji se godinama unazad vode, a koji datiraju daleko pre početka sage nastale u vezi sa konkursom čiju zakonitost Zadužbina sada nastoji da ospori.

Tako iz Mascoma navode da su problemi između te firme i ljudi koji sada predvode Zadužbinu postojali i pre formalnog osnivanja Zadužbine, počev od onih kada su tadašnji privatni preduzetnici, a danas čelnici Zadužbine, izgubili u tržišnoj utakmici za kupovinu fonogramskih prava od Dušana Ercegovca, o čemu je nekadašnji menadžer grupe EKV, paralelno pregovarao i sa Mascomom i sa firmom Lampshade Media čiji je direktor bio Nikola Jovanović (sadašnji upravitelj Zadužbine).

Drugi problem je nastao kada su advokat Nenad Milovanović (u ime Danice Mladenović) i Lampshade Media potpisali Ugovor o ustupanju autorskih prava. U tom ugovoru, međutim, došlo je do prenosa i nekih prava koje Danica nije imala na raspolaganju – koautorskih prava ostalih članova benda i fonogramskih prava koje je posedovao Ercegovac i kasnije, nakon njihove prodaje, kompanija Mascom. Iz te firme ukazuju i na, kako kažu, krajnje ironičnu pa čak i licemernu situaciju da, uprkos činjenici da su 2014. godine ugovorno trgovali fonogramskim pravima koja nisu posedovali, predstavnici Zadužbine danas uporno tvrde da ta ista fonogramska prava pripadaju PGP RTS-u (u pitanju su čak i isti albumi).

Problem sa raspolaganjem i prodajom tuđih prava pojavio se i u slučaju vansudskog poravnanja koje je Mira Curić, uz pravno savetovanje advokata Milovanovića, potpisala sa kompanijom Frikom. Tada je za 8.500 evra ona predala Frikomu čak i ona prava koja nije posedovala – koautorska prava ostalih članova.

Nakon toga, Zadužbina je protiv Mascoma podnela prijavu tržišnoj inspekciji zbog čega su toj kompaniji privremeno bili oduzeti nosači zvuka koje je izdala. Tokom sudskog spora, međutim, kada je trebalo opravdati osnov tog oduzimanja, Zadužbina na sudu nije uspela ne samo da dokaže da poseduje autorska prava na delima Milana Mladenovića, već nije uspela čak ni da učini verovatnim da ta prava poseduje. Sud je zbog toga odbio ovaj zahtev kao neosnovan, da bi predstavnici Zadužbine pokrenuli novi spor, ovog puta ne zbog kršenja imovinskih prava, već moralnih autorskih i interpretatorskih prava, odnosno obaveze izdavača da na nosačima zvuka obeleži imena autora i interpretatora.

Iako je sud prvobitno odbio ovu meru, nakon žalbenog postupka, drugostepeni sud je zauzeo stav da imena umetnika nisu bila adekvatno obeležena zbog čega je slučaj ponovo vraćen na odlučivanje prvostepenom sudu koji je, po instrukcijama višeg suda, ovog puta doneo privremenu meru.

Već iz samog pregleda odluka suda može se izvesti zaključak da su sudovi do sada usvojili tek jednu privremenu meru i to zbog neadekvatnog obeležavanja imena autora i interpretatora što ipak spada u domen kršenja njihovih moralnih prava, što je pravno gleano od manjeg značaja jer se odnosi samo na konkretne nosače zvuka, a ne i na buduća izdanja Mascoma. U slučaju ozbiljnijih optužbi, sud je po pravilu zauzimao stav da je vlasnik fonogramskih prava bez ikakve sumnje Mascom, pošto je tokom višegodišnjih suđenja to uglavnom sudski i dokazano.

ŠTA JE CILJ ZADUŽBINE: Negovanje sećanja na Milana Mladenovića ili komercijalizacija njegovog autorskog nasleđa?

Iz Mascoma, istovremeno, ukazuju i na okolnost da je zadužbina “osnovana pod čudnim okolnostima”. Iako je sve poslove oko osnivanja Zadužbine obavljao isti čovek, koji je kao dugogodišnji pravni zastupnik sasvim izvesno pravno uobličio testament Milanove majke Danice – advokat Nenad Milovanović, činjenica je da je u svojoj poslednjoj želji Danica Mladenović zahtevala da se osnuje fondacija, a ne zadužbina. Zakonski posmatrano, jedina suštinska razlika između dve pravne forme jeste u tome što zadužbina može imati osnovnu imovinu a fondacija ne može, dok se svi ciljevi jedne zadužbine mogu ostvariti i kroz formu fondacije. Dakle, slava Milanovog lika, dela i njegove umetnosti se na isti način mogla slaviti i onako kako je to Milanova majka želela – u formi fondacije, te ulazak njegove intelektualne svojine u imovinu nije bio neophodan. Zbog toga se postavlja pitanje, da li se u središtu interesovanja Zadužbine nalaze Milanov lik i delo, ili njegova intelektualna svojina i novac koji ona proizvodi?

Takođe, prema slovu Statuta, zadužbina je osnovana kako bi štitila sećanje na lik i delo Milana Mladenovića, nasuprot čega ponašanje rukovodstva te ustanove ukazuje da je njihov cilj da upravljaju i raspolažu imovinom. „Postavlja se pitanje da li je to bio način da preko forme Zadužbine, oni koji nemaju nasledno pravo, pribave pravo raspolaganja autorskim pravima? Sve to dobija još veći znak pitanja ako se zna da je proces registracije i osnivanja zadužbine, a u velikoj meri i rukovođenja njenim radom, obavio upravo advokat Milovanović“, ukazao je Mitrić gostujući u podkastu Agelast.

Mnogo je, međutim, veći problem to što je zadužbina pokazala pretenziju na raspolaganje čak i fonogramskim pravima, zbog čega je u više navrata pokretala intervenciju tržišne inspekcije i donošenja privremenih mera, što u praksi otežava poslovanje izdavačima koji poseduju fonogramska prava i moglo bi da predstavlja zloupotrebu zakona kako bi se nanela šteta ostalim učesnicima na tržištu.

S druge strane, ne stoji ni primedba iz Zadužbine da se novim serijama izdanja na osnovu postojećih fonograma krše autorska prava. Ona se, prema postojećim zakonskim pravilima, a takva je praksa i svuda u svetu, ostvaruju preko kolektivne organizacije SOKOJ koja prikuplja tantijeme za autore. Diskografi proizvode i stavljaju u promet nosače zvuka tako što po osnovu potpisanog ugovora naknadu plaćaju SOKOJ-u i to je jedini način da se muzika stavlja u promet i da se naplaćuju autorska prava. Dakle, za ostvarivanje autorskih prava zadužen je SOKOJ i ne mogu autori individualno da blokiraju vlasnike fonograma svojim naknadnim zahtevima za dodatnom naplatom autorskih prava.

Što se tiče sporenja vlasništva nad fonogramima za pomenute albume, iz Mascoma navode da je u toku spor sa PGP RTS i da je već jednom sudski dokazano da je Dušan Ercegovac organizovao i finansirao nastanak fonograma koje je kasnije prodao. Sada je u toku ponovljeni postupak.

„Mi se nalazimo u tranziciju gde se ogromna količina intelektualne svojine, uključujući i fonograme, proizvodila u socijalističkom sistemu u kome nije jasno bilo definisano vlasništvo, već su potpisivani tipski ugovori. U ovom trenutku neophodno je da se ustanovi pravo vlasništvo i tim povodom se vode stotine sporova“, ukazao je Slobodan Nešović i dodao:

„Nema sudske prakse, nema uređenih odnosa, sudije mešaju CD kao nosač zvuka i fonograme! Problem je kada sudija ne razume pojmove. Fonogrami nisu postojali kao pravo i kao zakonski definisan pojam. Autorska i srodna prava su jasno zakonski razdvojena, srodna prava nemaju veze sa autorskim, ne utiču jedna na druga i oni nemaju pravni interes da spore naše vlasništvo na fonogramima. Ako oni smatraju da su nosioci autorskih prava MM neka to ostvaruju, ali zašto se trude da onemoguće da mi ostvarujemo naša prava? Zloupotrebljavaju zakon na maliciozan način tako što neosnovano pokreću sporove kako bi nam onemogućili normalno poslovanje“, upozorio je on.

STAV STRUKE: Zakon pravi jasnu razliku između prava i obaveza različitih subjekata

Zbog složenosti i relativne nepoznatosti ove materije, u želji da javnosti preciznije objasnimo koja su prava i obaveze raznih učesnika u muzičkoj industriji i ko od njih raspolaže kojim pravima, naš istraživački tim je potražio odgovore i od ugledne beogradske advokatice Jelene Pecikoze, koja se bavi pravima intelektualne svojine, uključujući i autorsko i srodna prava.

Koje obaveze imaju diskografi prema autorima kada izdaju ili reizdaju njihovu muziku?

Ukoliko izdavač-diskograf neko muzičko delo objavljuje (prvi put saopštava javnosti), onda mu je potrebna saglasnost svih autora dela za objavljivanje. Ukoliko je reč o delu koje je ranije već bilo objavljeno (nije u pitanju premijerno saopštavanje) autorska dozvola nije potrebna diskografu, već se sva prava regulišu sa organizacijom za kolektivno ostvarivanje prava, kakva je SOKOJ.

Reč je o tome da objavljivanje dela spada u moralno pravo autora, a moralna prava su neprenosiva. Ostala autorska prava koja su jednom diskografu potrebna su imovinskopravne prirode, njima autor ili drugi nosilac može raspolagati u skladu sa zakonom. Opisana imovinska autorska prava autori ustupaju na isključiv način SOKOJ-u, pa je ta organizacija jedina u Srbiji ovlašćena da diskografima daje saglasnost za izdavanje muzičkih dela. Jedini izuzetak od navedenog postoji kod autora koji su se kod SOKOJ-a izričito i u potpunosti izuzeli od zaštite (u praksi, u pitanju je svega nekolicina autora).

Kako konkretno izgleda ta procedura, kako to u praksi funkcioniše?

Diskograf, kao korisnik repertoara SOKOJ-a, zaključuje ugovor sa ovom organizacijom. Po osnovu tog ugovora izdavač stiče prava da umnožava i izdaje muziku, a SOKOJ-u, u zavisnosti od prodatih primeraka dela, i po pravilima koja su međunarodno priznata, plaća autorske tantijeme.

Procedura za svako izdanje podrazumeva prijavu snimaka dela koja diskograf izdaje, sa naznačenjem svih autora za svako delo posebno, kao i periodične izveštaje o prodaji konkretnih izdanja.

Da li autori imaju pravo da neposredno od diskografa traže tantijeme od pesama koje izdaju?

Autori i drugi nosioci prava (npr: naslednici, publisheri i dr.) koji se nisu izuzeli od ostvarivanja prava preko SOKOJ-a, ne mogu neposredno od diskografa potraživati bilo kakav novac na ime autorskih tantijema, za izdavanje njihove muzike. Čak i oni autori koji sa SOKOJ-em nisu potpisali ugovor, nisu ovlašćeni da potražuju tantijeme od diskografa, jer postoji zakonska pretpostavka da se prava ostvaruju preko ovlašćene organizacije. Dakle, ukoliko autor želi da sam daje dozvole za ovu vrstu korišćenja, neophodno je da se na izričit način izuzme iz tzv. kolektivne zaštite.

Kakva je situacija sa izdavanjem autorskih dela putem interneta?

Za internet važe istovetna pravila kao i za izdavanje muzike na nosačima zvuka. Pravo na interaktivno činjenje dela dostupnim javnosti je vrsta imovinskog autorskog prava koja se ostvaruje preko SOKOJ-a. Ta organizacija ima pravo i obavezu da sa muzičkim internet servisima zaključuje ugovore. Servisi su ti koji SOKOJ-u plaćaju autorske naknade, koje ova organizacija dalje prosleđuje autorima u skladu sa svojim aktima. Na primer, autorske tantijeme ne plaća vlasnik YouTube kanala koji je postavio neku muziku, već to čini kompanija Google u čijem vlasništvu je servis YouTube, i to po ugovoru koji je ta kompanija zaključila sa organizacijom SOKOJ.

Kakve su obaveze diskografa u pogledu moralnih prava autora i navođenja njihovih imena na izdanju?

Po zakonu, diskograf je u obavezi da autorovo ime, pseudonim ili znak naznači na svakom primerku dela, izuzev ako je to tehnički nemoguće ili necelishodno. Celishodnost, sud ceni u svakom konkretnom slučaju.

POLEMIKA DVE STRANE

Radi razjašnjenja brojnih spornih momenata koji prate seriju sporova koji su nastali povodom kulturne zaostavštine Milana Mladenovića i grupe EKV, uputili smo seriju pitanja obema stranama - Nikoli Jovanoviću, upravitelju Zadužbine MM, advokatu Nenadu Milovanoviću, članu UO Zadužbine i Srđanu Mitriću, šefu pravnog tima kompanije Mascom. Odgovore učesnika prenosimo u integralnom obliku.

TEMA 1: Da li je u trenutku njihove prodaje Dušan Ercegovac imao dokaze da su fonogramska prava bila u njegovom vlasništvu?

Q: Da li je vaša bivša firma Lampshade Media svojevremeno (2014-2015), dok ste bili njen direktor, pregovarala sa Dušanom Ercegovcem, nekadašnjim menadžerom grupe EKV, oko fonogramskih prava na snimcima grupe EKV?

NIKOLA JOVANOVIĆ: Tačno je, ali su ti pregovori okončani bez uspeha, jer Dušan Ercegovac nije imao nikakva dokumenta kojima bi dokazao da je on vlasnik fonograma koje je nudio na prodaju. Pošto je neke od ponuđenih fonograma svojevremeno izdao PGP RTS (Ljubav, Par godina za nas, Dum dum i Neko nas posmatra) proverili smo tu stvar i sa njima. Kada nam je gospodin Begović iz PGP RTS pokazao njihove ugovore potpisane sa grupom EKV, odustali smo od pregovora sa Ercegovcem. Kasnije je Ercegovac te iste fonograme ponudio Mascom-u, a Macom ih je kupio, zažmurivši pred opšte poznatom činjenicom da je PGP vlasnik tih snimaka. To je razlog zbog koga su PGP i Mascom sada na sudu.

Q: Tokom istraživanja na temu ko je bio stvarni vlasnik fonogramskih prava grupe EKV, došli smo do saznanja da Dušan Ercegovac nije posedovao ugovore kojima bi dokazao da je baš on bio taj vlasnik. Da li je tokom pregovora sa Mascomom, Ercegovac imao bilo kakve papire kojima je mogao da dokaže da je baš on bio vlasnik snimaka grupe EKV koje vam je prodao?

SRĐAN MITRIĆ: Dušan Ercegovac nije mogao imati ugovore po kojima je on proizvođač fonograma, tj. vlasnik snimaka grupe EKV, jer su svi snimci (fonogrami) EKV-a nastali pre nego što je domaći zakon regulisao prava proizvođača fonograma. Ova prava prvi put postaju deo našeg pravnog sistema 1998. godine, a EKV je prestao da postoji Milanovom smrću 1994. godine. Dakle, Dušan Ercegovac u momentu nastanka snimaka nije mogao imati ugovor kojim se regulišu prava koja u tom momentu ne postoje.

Q: Na koji je onda način Dušan Ercegovac Mascomu dokazao da je on proizveo te fonograme?

SRĐAN MITRIĆ: Svako ko je iole upoznat sa radom Dušana Ercegovca zna da je na dnevnom nivou sarađivao sa članovima benda i vodio sve poslove vezane za grupu. Njegov doprinos da EKV postane ono što je postao, je nemerljiv. To zna i najveći broj predstavnika Zadužbine Milana Mladenovića koji sada, nakon Dušanove smrti, pokušavaju da ga prikažu kao prevaranta koji je prodao Mascomu nešto što nije njegovo. I kada optužuju Mascom da nije vlasnik fonogramskih prava, oni zapravo optužuju Dušana za prevaru. Jer Mascom je ta prava pošteno platio, nigde ih nije ukrao. Suština te optužbe jeste da se Dušan predstavi kao prevarant koji je prodao nešto što nije bilo njegovo. U pitanju je ne samo skrnavljenje uspomene na Ercegovca, već i samog EKV-a čiji je Dušan bio važan deo. Nismo sigurni da bi se Milanu svidelo kako Dušana tretira Zadužbina koja nosi njegovo ime.

Proizvođač, tj. vlasnik fonograma je onaj ko je finansirao i organizovao snimanje muzike. U praksi se to lice naziva izvršni producent. Zbog okolnosti da u veme nastanka snimaka zakon nije dodeljivao prava proizvođačima fonograma, Dušan nije imao bilo kakav ugovor, ali tokom višemesečnih pregovora on je nama dostavio puno dokaza da je upravo on bio taj koji je proizveo snimke. Na primer, tu su računi tonskih studija o plaćenom snimanju pojedinih albuma, pisane izjave neposrednih učesnika u snimanju koji su potvrdili da je Dušan sve finansirao, pisanu izjavu je dala i majka Milana Mladenovića koja je potvrdila Dušanovo vlasništvo na snimcima, tu su i originalne master trake koje zaista impresivno izgledaju, a na kojima se nalaze i pojedine radne verzije pesama i još dosta toga što nedvosmisleno ukazuje da je Dušan Ercegovac zaista vlasnik tih materijala. Inače, u muzičkoj industriji je redovna stvar da izdavač muzičkih snimaka, nije istovremeno i vlasnik tih snimaka.

Interesantno je reći da se oko prava na snimcima Dušana Ercegovca vodila tržišna utakmica između Mascoma i firme čiji je tada direktor bio Nikola Jovanović, sadašnji upravitelj Zadužbine Milana Mladenovića. Najvažniji razlog zbog kojeg se Dušan Ercegovac odlučio za saradnju sa nama, a ne sa firmom Nikole Jovanovića je taj što je naša ponuda bila ekonomski dosta bolja, a realizacija posla perspektivnija. Danas, sam g. Jovanović zaboravlja sopstvena nastojanja da ostvari saradnju sa Dušanom Ercegovcem, a Ercegovca i Mascom stavlja na stub srama zbog posla koji je sam priželjkivao.

TEMA 2: Da li je kompanija Mascom izdavala piratska izdanja i da li su bila povređena autorska prava kojima raspolaže Zadužbina Milana Mladenovića?

Q: Tokom procesa koji ste vodili sa Mascomom (predmet Privrednog suda u Beogradu br. 8-P-95/20), a povodom zahteva za izricanje privremene mere koji je sud pravnosnažno odbio rešenjem od 5. maja 2020. godine, u obrazloženju odluke u koje smo imali uvid, stoji da vi kao tužilac niste učinili čak ni verovatnim da ste kao Zadužbina, zaista nosilac autorskih prava Milana Mladenovića i da niste ovlašćeni da drugim licima branite korišćenje pesama Milana Mladenovića. Ukoliko je to tačno, kako je moguće, da u javnosti često tvrdite da je neupitno da je Zadužbina nosilac svih prava koja su pripadala Milanu Mladenoviću i koja je njegova majka kasnije nasledila?

NENAD MILOVANOVIĆ: Očigledno ste dobili uvid samo u deo sudske dokumentacije. Ako ste pročitali u celosti obrazloženje drugostepene odluke u navedenom predmetu, mogli ste da se uverite da je sud tu odluku doneo iz proceduralnih razloga, jer nije uvažio isprave koje su bile naknadno dostavljene u sudski spis. Spor pod brojem 8-P-95/20 je u međuvremenu nastavljen, još je u toku, i odluka suda u toj sporu tek treba da bude donesena. Sledeće ročište je zakazano za 07.07.2021. pod novim brojem 8-P6744/20 (o čemu Vam, u atačmentu, dostavljam dokaz - sudski poziv). U međuvremenu je Privredni sud doneo dve novije odluke, koje takođe dostavljam u prilogu, a koje je Vaš izvor očigledno prećutao.

Prvostepenom presudom od 18.01.2021. Privredni sud je odbio tužbu Mascom-a kojom je traženo da se utvrdi da su ništavi osnivački akti Zadužbine Milana Mladenovića i odbacio je tužbu Mascoma kojom je traženo da se utvrdi da Zadužbina Milana Mladenovića nije isključivi nosilac Milanovih autorskih prava. (Presuda 8-P-1928/20, stav II, III, IV i V, u prilogu). Takođe Vam dostavljam i Rešenje privrednog suda broj 3 I-25/21 od 23.04.2021. godine iz kojeg je vidljivo da je sud upravo na zahtev Zadužbine Milana Mladenovića i drugih članova grupe EKV, isključio iz prometa 5 albuma grupe EKV u izdanju Macoma i zabranio Mascomu, pod pretnjom novčanog kažnjavanja, da ta izdanja dalje prodaje, umnožava, distribuira, izvozi, reklamira itd. Preporučujem Vam da obe odluke pažljivo pročitate, pa će vam biti jasnije zašto tvrdim da je Zadužbina jedini i isključivi nosilac Mladenovićevih prava. Tu činjenicu niko nije uspeo da ospori, jer je ona dokazana na sudu.

Q: Zadužbina je javno iskazala ambiciju da objedini sva izdanja EKV, dakle da preuzme fonogramska prava i druga autorska prava koja nije nasledila od majke Milana Mladenovića. Kako ste mislili da na zakonit način realizujete tu zamisao s obzirom da ne raspolažete fonogramskim pravima ni za jedno jedino izdanje grupe EKV?

NENAD MILOVANOVIĆ: Tačno je da postoji takva ambicija i ona će bez ikakve sumnje biti realizovana. Međutim, Zadužbina Milana Mladenovića nema nameru da preuzima tuđa fonogramska prava, već će ovu svoju ideju realizovati u saradnji sa legalnim nosiocima tih prava, kao i sa ostalim nosiocima autorskih i interpretatorskih prava. Pregovori sa svima njima su u toku i uskoro će biti privedeni kraju. Pre nego što objedinjeno izdanje kakvo EKV i njihovi mnogobrojni poštovaoci zaslužuju bude objavljeno, Zadužbina će zajedno sa ostalim nosiocima prava tražiti da sud prinudnim putem iz prometa i sa interneta ukloni nelegalna piratska izdanja grupe EKV, u koja pre svega ubrajam izdanja Mascom-a.

Q: Iz Zadužbine Milana Mladenovića tvrde da su Mascomova izdanja piratska i kao dokaz za to navode rešenja tržišne inspekcije koja je postupala po njihovim prijavama. Kako to komentarišete?

SRĐAN MITRIĆ: Prvo, pojedinci koji su bez bilo kakvog osnova, između sebe, trgovali pravima za koja sada tvrde da pripadaju nekom drugom, nemaju nikakvo pravo da bilo koga etiketiraju kao pirata. Ponajmanje se to odnosi na Mascom koji je pošteno i dosta skupo platio prava za albume koje izdaje. Optužujući Mascom, predstavnici Zadužbine Milana Mladenovića zapravo gaze po liku i delu Dušana Ercegovca, od koga je Mascom ova prava pribavio. Naš ugovor sa Dušanom Ercegovcem prihvatila je organizacija OFPS koja je jedina organizacija koja se bavi ostvarivanjem fonogramskih prava u Srbiji.

Takođe, Mascom ima sudsku potvrdu da njegova izdanja nisu piratska. Naime Zadužbina Milana Mladenovića je pre izvesnog vremena, prijavila tržišnoj inspekciji da Mascom prodaje piratska izdanja EKV-a i tražila da nam se ploče i diskovi oduzmu i predaju njima. Nakon administrativnih peripetija, stvar je došla pred sud koji je pravnosnažno odbio zahtev Zadužbine i praktično potvrdio da su naša izdanja regularna. Činjenca da Zadužbina ignoriše sudske odluke koje joj ne odgovaraju i u javnosti uporno nastavlja da iznosi neistine o Mascomovim izdanjima, nazivajući ih piratskim, će najverovatnije dobiti sudski epilog.

Q: Ipak Zadužbina Milana Mladenovića je objavila da je sud zaplenio Mascomova izdanja kao piratska? Nedavno je objavljena i vest da je izdat nalog da povučete iz prodaje izdanja EKV pod pretnjom kažnjavanjem? Zbog čega je sud doneo takvu odluku ako je sve sa vaše strane bilo regularno?

SRĐAN MITRIĆ: To nije tačno, nema govora o bilo kakvoj pirateriji i zapleni. Ovakvim objavama Zadužbina zapravo prikazuje svoje pravo lice i otkriva svoje prave namere. U pitanju je klasičan medijski spin i postupanje sa namerom da se pridobije naklonost javnosti, a sve radi ispunjenja krajnjeg cilja da preuzmu kontrolu na snimcima EKV-a na koja nemaju pravo.

Međutim, istina zapravo izgleda ovako. Nedavno se desilo da je pri izradi jedne serije naših izdanja inostrana fabrika učinila tehničku grešku tako što je na omotima izostavila deo na kojem su označena imena muzičara. Nama je zaista žao što je do toga došlo i odmah po saznanju za grešku, bukvalno istog dana, naručili smo nalepnice koje sadrže potrebne podatke i kojima smo obeležili svaki omot iz te serije.

Zadužbina je u toj situaciji prepoznala svoju šansu da nastavi da opstruiše naše poslovanje, i bez bilo kakvog upozorenja, je pred sudom istakla predlog za određivanje privremene mere kojom je tražila da se konkretna izdanja isključe iz prometa zbog povrede moralnih prava na naznačenje imena umetnika. Sud je prvobitno odbio taj zahtev jer je greška bila pravovremeno ispravljena čime je otklonjena i opasnost da se povredi bilo čije moralno pravo.

Međutim, onda nastupa kopernikanski obrt koji kod nas, najblaže rečeno, izaziva sumnju u regularnost celokupnog postupka. Naime, po žalbi Zadužbine, Privredni apelacioni sud ukida prvostepenu odluku, a potom isti prvostepeni sud koji je prvo odbio da odredi privremenu meru, sada zauzima potpuno drugačiji stav koji je dijametralno suprotan onom koji je sam imao i usvaja zahtev Zadužbine. Iako ni ova odluka nije konačna, Zadužbina koristi situaciju i pušta u javnost vest o svojoj „velikoj pobedi“ u kojoj ponovo stavlja akcenat na snimke EKV sa kojima ovaj slučaj nema nikakve veze.

Pored navedenog, još nekoliko okolnosti iz ove priče nam bude sumnju da su u ceo proces uključene zakulisne radnje. Konkretno, za određivanje privremene mere smo saznali iz medija, a da prethodno nismo dobili ni odluku drugostepenog suda kojom je prvobitna odluka ukinuta, niti novu prvostepenu odluku. Jedan novinar nam se obratio za komentar, a mi nismo znali šta da komentarišemo jer sve što smo u tom momentu znali jeste da je predlog Zadužbine odbijen. Da stvar bude čudnija, sve se dešava tokom i prvi dan nakon prvomajskih praznika u kojima dostava pošte nije radila, te je više nego izvesno da ni Zadužbina nije mogla da dobije navedene sudske odluke, a ipak je za njih znala i vest o njima je obznanila široj javnosti.

I najvažnije, nejasno je kako je predlog Zadužbine uopšte mogao da bude usvojen budući da se zasnivao na povredi moralnih prava, koja su neprenosiva i čiji nosilac, po zakonu, u datom slučaju, Zadužbina Milana Mladenovića, nije, niti može biti.

Ugovor o poravnanju sa Frikomom: Potpisnici

Ne smemo sa sigurnošću da tvrdimo bilo šta, ali kada objektivno sagledamo navedene činjenice, ne možemo da se ne zapitamo o čemu se ovde radi?

Posebno ističemo, da se privremenom merom koja je određena, a koja nije konačna, privremeno suspenduje iz prodaje konkretni tiraž, iz navedene serije, a ne naša izdanja kao takva. Nema nikakve prepreke da se uz određene korekcije na omotima, ovi primerci vrate u prodaju, kao što nema ni prepreka da se štampaju novi tiraži. Dakle, nikakve piraterije nema, već su po sredi samo tehnička greška, koju čak nismo učinili mi i medijski spin Zadužbine.

S druge strane, pažljivom analizom sudskih odluka možete i sami da uočite mnoge sudske nedoslednosti i kontradikcije. Presuda 8-P-1928/20 je u suprotnosti sa rešenjem 3 I-25/21, ali i sa pravosnažnim rešenjem 8-P-95/20. Naime, nije jasno kako Privredni sud u Beogradu u prvoj presudi (8-P-1928/20) navodi da u odnosu na Zadužbinu “nije došlo do prenosa moralnih prava autora, koji prenos je zabranjen članom 60 ZASP, već do prenosa samo imovinskih prava”:

Istovremeno, u rešenju 3 I-25/21 isti sud zauzima stav da je Zadužbina jeste nosilac moralnih prava autora i usvaja njen predlog za određivanje privremene mere. Takođe, citirani stav suda je suprotan rešenju 8-P-95/20 koje je potvrdio Privredni apelacioni sud po kome Zadužbina nije isključivi nosilac autorskih prava Milana Mladenovića! Zbog svih kontradiktornosti, ne možemo a da se ne zapitamo da li je sud dorastao zadatku da na pravičan način reši ove sporove, a nama ostaje da prihvatimo samo potvrđene, pravosnažne sudske odluke.

Pored toga, postoji spor koji je Mascom pokrenuo protiv Zadužbine u kojem smo tražili da se utvrdi ništavost akata Zadužbine i da se utvrdi da ta ustanova nije nosilac Milanovih autorskih prava. U ovom postupku je doneta tek prvostepena odluka kojom je odbijen zahtev Mascoma da se utvrdi ništavost osnivačkog akta Zadužbine, a odbačena je tužba u delu u kom je traženo da se utvrdi da Zadužbina Milana Mladenovića nije isključivi nosilac Milanovih autorskih prava. Odbijanje utvrđenja ništavosti je obrazloženo time da samo osnivač može isticati takav zahtev, a ne i Mascom kao treće lice, dok odluka o odbacivanju dela tužbe znači da je sud odbio da se bavi tim pitanjem. Dakle, ovde su po sredi čisti procesni, a ne suštinski razlozi za donošenje konkretne odluke. Uz to, radi se o odluci koja nije konačna, protiv koje je izjavljena žalba. Napominjemo, kada bi kojim čudom sud odbio našu žalbu, Mascom bi imao pravo da novom tužbom osporava da je Zadužbina nosilac Milanovih prava, budući da se takva odluka u tom delu ne bi smatrala kao presuđena stvar, jer se sud njome nije ni bavio.

TEMA 3: Slučaj Frikom - da li su naslednici Mladenovićevih prava prekoračili prava koja su im po zakonu pripadala?

Q: Takođe, i prilikom potpisivanja vansudskog poravnanja sa kompanijom Frikom, u ime Mire Curić, a u korist Frikoma, za naknadu od 8.500,00 evra, raspolagali ste autorskim pravima za sva četiri koautora na pesmi Zemlja, zbog čega se danas vodi još jedan spor. S obzirom da ste bili pravni savetnik tetke Milana Mladenovića i neposredni potpisnik poravnanja, objasnite kako je došlo do takvog propusta?

NENAD MILOVANOVIĆ: Nije došlo do propusta, niti je bilo ko raspolagao pravima 4 koautora. Frikom je koristio pesmu Zemlja kao štampani tekst na jednom bilbordu u Beogradu. Nije koristio muziku, već je samo iskoristio deo teksta te pesme. Autori tog teksta su Milan i Magi. Magi je preminula bez naslednika i zbog toga je poravnanje zaključeno samo u ime Mire Curić, kao naslednice Milanovih prava. Naslednica Bojana Pečara i Žika Todorović nisu imali pravo na naknadu, jer nije korišćena muzika već tekst pesme Zemlja, a Bojan i Žika nisu autori tog teksta. Žika je koautor aranžmana, a Bojan je bio koautor muzike i aranžmana za pesmu Zemlja, što lako možete proveriti u SOKOJ-u. Sve to će se pokazati kada se predmetni spor pravosnažno završi.

Q: Zašto je sud u slučaju Frikom odbio umešanje Zadužbine kao zainteresovane strane povodom ovog spora?

NENAD MILOVANOVIĆ: Ovo je složeno pravno pitanje na koje je teško ukratko dati odgovor. Konačna odluka suda po tom nije donesena i čeka se da drugostepeni sud odluči o izjavljenoj žalbi.

Q: U vezi sa sporom koji ste pokrenuli sa Frikomom, iz Zadužbine navode da Mascom nema pravni osnov za to s obzirom da su na reklami korišćene samo reči, a ne i muzika i aranžman što, po njima, dokazuje da ugovorom o poravnanju nisu izašli iz svojih nadležnosti. Kakav ste odgovor imali na taj argument i šta je na sve to rekao sud?

SRĐAN MITRIĆ: Uvidom u sudski predmet mogli ste i sami da utvrdite da su isti takvi navodi, na identičan način izneti i u postupku pred sudom, ali da je sud odbio ovu argumentaciju Zadužbine jer je zauzeo stav da je u pitanju jedinstveno muzičko delo i da naknada pripada svim koautorima. Dakle, o tome je svoju reč rekao sud tako da sadašnja tumačenja Zadužbine nisu pravno održiva.

TEMA 4: Spor oko Mascomovog konkursa - šta predstavnici Zadužbine tačno zameraju organizatorima konkursa „EKV: Tvoja pesma”?

Q: Među ciljevima koji su navedeni u Statutu Zadužbine, između ostalog se navodi i pomaganje “svim vrstama naučnih, kulturnih, muzičkih manifestacija posvećenih životu i delu Milana Mladenovića”. Kako sa tim ciljevima, uklapa negativan odnos Zadužbine prema konkursu „EKV: Tvoja pesma“ koji su raspisale kompanije Mascom i Tin Dram Mjuzik? Zašto Zadužbina ima problem sa organizacijom tog konkursa koji nije komercijalne niti lukrativne prirode, već, kako je objašnjeno, za svoj cilj ima pomoć muzičarima u doba pandemije virusa Covid 19?

NENAD MILOVANOVIĆ: Zadužbina nema ništa protiv održavanja konkursa, još manje protiv pomoći muzičarima, ali ima protiv toga da Mascom, koji godinama piratizuje repertoar Ekatarine Velike, označi svoj konkurs nazivom EKV, jer taj naziv, kada je reč o klasi u koju spada organizacija kulturnih događaja i takmičenja - predstavlja zaštićeni žig u vlasništvu Zadužbine Milana Mladenovića. Zašto Mascom i Tin Drum nisu nazvali svoj konkurs svojim imenom? Oni su objavili i reklamirali svoj konkurs, koji predstavlja očiglednu imitaciju Nagrade Milan Mladenović, baš na dan kada Zadužbina tu nagradu dodeljuje. To nije bilo slučajno. Pri tome su koristili znakove slične zaštićenim znakovima u vlasništvu Zadužbine. Oni su to učinili da bi pridobili veći značaj i pažnju javnosti za svoj konkurs i da bi naneli štetu Zadužbini stvarajući zabunu u javnosti - zbog dovođenja u vezu manifestacije koju organizuju sa registrovanim žigovima Zadužbine i manifestacijom - konkursom za najbolju pesmu koju Zadužbina organizuje svake godine. Takvom ponašanju smo morali stati na put.

Statut Zadužbine Milan Mladenović- ciljevi

Posebno je pitanje što organizatori konkursa Tvoja pesma nikada nisu objavili rezultate tog konkursa, niti učesnike, dobitnike i slično, iako su javno objavili da će to učiniti do 20. decembra prošle godine (pogledati saopštenje Mascom-a u prilogu). Nigde u javno dostupnim podacima ne može se naći trag o tome da su organizatori konkursa bilo kojem muzičaru konkretno pomogli u doba pandemije Covid 19, a u vezi sa konkursom Tvoja pesma, niti da su objavili "odabir dobitnika glavne nagrade kao i dobitnika tzv. utešnih nagrada", kao što su najavili. O komercijalnoj i lukrativnoj prirodi tog lažnog i netransparentnog konkursa biće više reči u sudskom postupku koji je u toku.

Q: Kada smo sa predstavnicima Zadužbine razgovarali na temu konkursa koji ste raspisali, na vaš račun je izrečena primedba da nikada niste javno objavili rezultate konkursa „EKV: Tvoja pesma“. Da li možete da objasnite kako je to moguće i zbog čega se to dogodilo?

SRĐAN MITRIĆ: Nažalost, taj konkurs koji je imao izrazito humanitarni karakter je prekinut nerazumnom intervencijom Zadužbine Milana Mladenovića. Nejasno je kako gospoda iz Zadužbine očekuju rezultate konkursa za koji su javno hvalili da je njegovo održavanje sprečila Zadužbina Milana Mladenovića? Umesto tog, održali smo drugi konkurs, ali pod nešto drugačijim uslovima. Nagrade su ipak podeljene, novac koji smo opredelili je uložen u kreativno muzičko stvaralaštvo. Nama i kolegama iz Tin Drum Music-a nikada nije bila namera da puštanjem u javnost vesti o rezultatima i dodeljenim nagradama sakupljamo jeftine medijske poene. Jedina ideja je bila da se u uslovima pandemije pruži šansa talentovanim ljudima da se bave svojim poslom. Muzičare je Covid 19 ugrozio do granica egzistencije, a mi smo hteli da im damo konkretan doprinos da lakše prevaziđu probleme. Ni sada nam nije jasno kako je to moglo bilo kome da smeta? Kako Zadužbina koja se deklariše kao pobornik kreativnog rada dolazi na ideju da opstruiše ovakav konkurs i podršku autorima? Naš stav je jasan, ma koliki konflikt da postoji između nas i Zadužbine Milana Mladenovića, ovu vrstu niskih poteza, čije su prave žrtve umetnici-kreativci, nikada ne bismo povukli.

Najzad, napominjemo da je sud, u međuvremenu, ukinuo odluku o zabrani našeg konkursa, što naravno Zadužbina dosledno prećutkuje. Zašto je g. Milovanović propustio da obavesti javnost da je odluka o zabrani Mascomovog konkursa u međuvremenu ukinuta, a da ne pričamo o tome da vest o zabrani i dalje stoji na zvaničnom sajtu Zadužbine? Odluka je ukinuta, ali nažalost, šteta po stvaraoce je već učinjena.

TEMA 5: O rashodima Zadužbine - da li su prihodi i troškovi zadužbine opravdani i dovoljno transparentni?

Q: U toku 2019. godine poslovni rashodi Zadužbine bili su 2,4 miliona dinara (oko 20.000 evra). Tek deseti deo tog novca isplaćen je za konkurs Nagrada Milan Mladenović. Na šta je Zadužbina potrošila oko 18.000 evra, s obzirom da prema javno dostupnim informacijama, članovi Upravnog odbora i vi kao upravitelj ne primate nadoknadu za angažman u Zadužbini?

NIKOLA JOVANOVIĆ: Najpre, ja sam na mestu Upravitelja Zadužbine od juna 2020. godine, ali uvidom u dokumentaciju Zadužbine mogu da vam dam informacije o raspolaganju sredstvima Zadužbine u 2019. Treba razumeti da dodela Milanove nagrade nije jedina aktivnost Zadužbine, kao i da sama organizacija konkursa, formiranje i održavanje sistema digitalnog prijavljivanja, rad žirija i organizacija svečanosti dodele nagrade iziskuju raznovrsne troškove. Osim toga, Zadužbina je u 2019. otkupila autorska prava za neke od najpoznatijih fotografija na kojima je Milan. Na sve isplaćene autorske i druge honorare plaćen je porez, u skladu sa zakonom. Takođe smo u 2019. registrovali žigove EKV i Ekatarina Velika u ime zadužbine i za to platili odgovarajuće takse. Iste godine smo pokrenuli sudske i druge postupke protiv nelegalnih izdavača i tu smo imali troškova. Sopstvenim sredstvima smo finansirali niz projekta započetih u 2019, od kojih su mnogi još u toku. Postavili smo internet stranicu, youtube kanal, pozicionirali smo se na društvenim mrežama i u medijima, započeli prikupljanje i restauriranje arhivske građe. Veliki deo Milanove lične zaostavštine smo stavili na uvid i na korišćenje najširoj javnosti baš 2019. kada smo zaključili Ugovor sa Narodnom bibliotekom Srbije kojoj je Zadužbina poverila na staranje deo prikupljene građe.

U 2019. je započeta priprema materijala za reizdanje albuma Angels Breath, koji smo zajedno sa Croatia Records i majkom Mitra Subotića Sube izdali 2020. godine, zatim pripreme filma i video spotova koje je Zadužbina predstavila javnosti tokom 2020. Takođe, angažovali smo autore koji su Milanove kompozicije transkribovali u notne zapise. Prema podacima iz finansijskih izveštaja koje smo dostavili nadležnim organima proizilazi da je sve ove aktivnosti u 2019. godini Zadužbina finansirala sopstvenim sredstvima jer je imala neraspoređenih prihoda iz prethodne godine, (jedinu donaciju u 2019. je dobila od SOKOJ-a u iznosu od 100.000 dinara). Kao i svaka druga organizacija, Zadužbina ima redovne troškove poslovanja u koje spadaju kancelarijski troškovi, knjigovodstvene usluge, IT i komunikacijske usluge, nematerijalni troškovi, troškovi reklame i propagande i slično. Bez ovih troškova njen rad bi bio nemoguć, pa samim tim i dodela nagrade.

TEMA 6: Pitanje Ugovora iz 2014 - da li su sadašnji predstavnivi Zadužbine 2014. godine trgovali fonogramskim pravima za koja danas tvrde da pripadaju PGP-u?

Q: Kako objašnjavate činjenicu da ste 2014. godine, kao direktor firme Lampshade Media, potpisali Ugovor o ustupanju autorskih prava sa advokatom Danice Mladenović, Nenadom Milovanovićem, danas članom Upravnog odbora Zadužbine, kojim je u korist vaše firme raspolagano fonogramskim pravima na snimcima grupe EKV?

Ugovor o ustupanju autorskih prava: Sporni čl. 2

NIKOLA JOVANOVIĆ: Netačno je da su fonogrami predmet ugovora koji pominjete. Ugovor između Lampshade i gospođe Mladenović za svoj predmet ima imovinska autorska prava, a ne fonogramska. Lampshade medija je na osnovu pomenutog ugovora administrirala Milanova autorska prava i za to naplaćivala uobičajenu proviziju. Lampshade medija nikada nije izdala ni jedno izdanje grupe EKV, bilo na nosaču zvuka ili digitalno, što lako možete da proverite. Uostalom, jedna od prvih stvari koje smo uradili, još u periodu u kome sam bio direktor Lampshade jeste ostvarivanje kontakta sa PGP i sa RTV Ljubljana sa željom da se pokrenu stvari oko uređenja kataloga kao i digitalizacije celokupnog materijala, arhive i njenog sistematičnijeg objavljivanja i objedinjavanja. Poenta tog ugovora je trebalo da bude u administraciji prava Milana Mladenovića i uređivanju haosa koji je vladao u vezi sa njegovim autorskim i interpretatorskim opusom, piratskim izdanjima, neprijavljenim delima, haotičnom situacijom na YouTubu, nepostojanjem digitalizacije kataloga itd.

Q: Kako je moguće da, vi i advokat Milovanović, kao predstavnici Zadužbine danas tvrdite da fonogramska prava kojima ste tada raspolagali, zapravo pripadaju RTS-u?

NIKOLA JOVANOVIĆ: Mi nikada nismo tvrdili drugačije. Niko iz Zadužbine Milana Mladenovića nikada nije osporavao da je PGP vlasnik fonograma za četiri gore navedena studijska albuma. Ponavljam da je apsolutno netačno da smo bilo ja ili adv. Milovanović ikada raspolagali PGP-ovim fonogramima. Uostalom, Zadužbina je sarađivala sa Croatia Records i učestvovala u reizdanju albuma Paket Aranžman i Šarlo Akrobata. Zašto bi osporavali prava PGP-u a priznavali prava Croatia Records?

Q: U svojstvu advokata zastupnika Danice Mladenović, 2014. ste potpisali Ugovor o ustupanju autorskih prava sa direktorom firme Lampshade Media Nikolom Jovanovićem, današnjim upraviteljem Zadužbine Milan Mladenović. Prema tekstu sporazuma (čl 2, stavovi 3 i 4) pomenutoj firmi su ustupljena čak i fonogramska prava koja nikada nisu bila u vlasništvu ni Milana Mladenovića, a kasnije ni njegove majke. Kako kao advokat koji je učestvovao u konkretnom poslu, objašnjavate osnov ustupanja fonogramskih prava koji je tada učinjen?

NENAD MILOVANOVIĆ: Danica Mladenović jeste zaključila ugovor sa Lampshade medija u 2014. i ja sam ga potpisao u njeno ime. Međutim, radi se o ugovoru o ustupanju autorskih prava, kao što sam naslov ugovora kaže, a ne o ustupanju prava proizvođača fonograma. U tekstu ugovora, koji imam sačuvan u svojoj arhivi, u članu 2 stoji "Predmet ovog ugovora je ustupanje imovinskih autorskih prava..". Ne postoji stav 3 i 4, već su ostali stavovi u članu 2 označeni slovima (a, b, c, itd), a ne brojevima. Prema tome, zaista ne znam koji ste to tekst ugovora Vi imali u vidu i kako ste do njega došli, ali stoji činjenica da Lampshade medija nikada nije posedovala, niti koristila fonograme grupe EKV.

Q: Danas, pak, tvrdite da fonogramska prava pripadaju PGP-RTS. Da li možete da objasnite nekonzistentnost između onoga što tvrdite danas i onoga što ste potpisali u pomenutom ugovoru iz 2014?

NENAD MILOVANOVIĆ: Ne postoji nekonzistentnost. Nikada nisam osporavao, niti se to uopšte može osporiti, da je PGP vlasnik fonograma za poslednja 4 studijska albuma grupe EKV. To nije osporavao ni MiIan za života, niti je osporavala njegova majka kada je nasledila Milanova prava, niti to danas osporava Zadužbina Milana Mladenovića. Još jednom ponavljam: prvo, apsolutna je neistina da sam potpisao bilo kakav ugovor koji za svoj predmet prenos fonogramskih prava grupe EKV, i drugo Lampshade medija za vreme trajanja ugovora sa Danicom Mladenović nije objavila ni jedan fonogram, ploču ili snimak grupe EKV. Onaj ko suprotno tvrdi mora to i da dokaže.

Q: U polemici oko toga da li fonogramska prava EKV pripadaju PGP-u ili su pripadala Dušanu Ercegovcu, predstavnici Zadužbine su istakli da ta prava PGP-u za života nije osporavao čak ni sam Milan Mladenović, ali ni njegova majka Danica kada je nasledila njegova autorska prava? Ne dokazuje li to onda da sporna prava ipak nisu pripadala osobi od koje ste ih vi kupili?

SRĐAN MITRIĆ: Logički i pravno ne stoji argument da vlasništvo PGP na fonogramima nisu osporavali ni sam Milan Mladenović za života niti njegova majka Danica. S obzirom da je Milan Mladenović preminuo 1994. godine, dok su fonogramska prava u naše zakone uvedena tek 1998. godine, jasno je da on nije ni mogao da osporava navedena prava PGP-u jer ona jednostavno u to vreme nisu ni postojala. Međutim, netačno je i da Milanova majka Danica nije osporavala prava na snimcima PGP-u, s obzirom da je za života, pisanom izjavom, koju vam nudimo na uvid, potvrdila da snimci pripadaju Dušanu Ercegovcu.

Najsmešnije je kada ljudi iz Zadužbine danas tvrde da je opšte poznata činjenica da fonogrami pripadaju PGP-u, a pre samo nekoliko godina su pregovarali o njihovoj kupovini. Ako je opšte poznata činjenica to što sada tvrde, zašto su onda ulazili u pregovore sa Dušanom o tome? Teško je pronaći logiku i konzistentnost u njihovim postupcima.

Da apsurd bude veći, upravo su Nikola Jovanović i Nenad Milovanović, kao advokat Milanove majke, još 2014. godine, potpisali ugovor kojim se u korist tadašnje firme g. Jovanovića raspolaže istim snimcima grupe EKV, čiji je vlasnik bio Dušan Ercegovac što je potvrdila i Milanova majka. Danas gospoda Jovanović i Milovanović na sav glas pričaju kako je vlasnik tih snimaka PGP, a mi se pitamo, ako je već tako, kako su 2014. godine međusobno trgovali istim tim snimcima i ugovarali raspodelu prihoda bez spominjanja PGP-a? Nama se ipak čini da je ovde po sredi poslovni interes pojedinaca koji se kriju iz Milanovog imena, koji menjaju priču kako im odgovara.

PRAVNA ANALIZA: Sadržaj Ugovora o ustupanju autorskih prava dokazuje da su čelnici zadužbine ipak raspolagali i fonogramskim pravima

Povodom neslaganja tvrdnji Nikole Jovanovića i advokata Nenada Milovanovića s jedne i samog teksta Ugovora o ustupanju autorskih prava s druge strane, istraživački tim naše redakcije konsultovao je pravnike sa kojima smo tumačili stvarno značenje tih odredbi.

Nasuprot tvrdnjama Nikole Jovanovića, uvidom u Ugovor o ustupanju autorskih prava, koji su 31.10.2014. godine, zaključili Nikola Jovanović ispred firme Lampshade Media i advokat Nenad Milovanović kao zastupnik Milanove majke Danice Mladenović, jasno se uočava da se na taj način u najvećem delu raspolagalo upravo fonogramskim pravima na snimcima grupe EKV, a u manjem delu su predmet ugovora bila autorska prava.

Izdvajamo samo neke od odredbi iz kojih se jasno vidi da se navedeni ugovor u osnovi tiče prava na snimcima (fonogramima):

U članu 2. stav (b) u kojem se u 11 tačaka definišu prava koja se ugovorom ustupaju, pri čemu se u tačkama 1-3 ustupaju prava koja se tiču digitalne distribucije na digitalnim servisima za streaming i download, što podrazumeva digitalnu distribuciju muzičkih snimaka, dakle fonograma.

U članu 2. stav (b) tačke 4-8, ustupaju se, doslovno, sledeća prava:

Umnožavanje snimaka interpretacije bez obzira na oblik i način umnožavanja ili vrstu nosača zvuka, a u prethodnom dogovoru i pismenom saglasnošću sa zastupnikom

5. Stavljanje u promet fonograma iz prethodne tačke bez obzira na oblik i način umnožavanja snimaka

Emitovanje snimaka interpretacije/fonograma

7. Javno saopštavanje snimaka interpretacije/fonograma i fonograma koji se emituje

Davanje u zakup snimaka interpretacije

Dakle, u ovom ugovoru se u 8 od 11 tačaka raspolaže pravima koja se tiču snimaka, tj. fonograma, a ne autorskih prava.

Ugovor o poravnanju: Sporni član 2

U članu 7. stav (c) je određena podela prihoda od CD izdanja i prodaje albuma, dok u stavu (d) istog člana stoji: “Izdavač naplaćuje 30% od ostvarenih prihoda od prava javnog emitovanja i producentskih prava, ima pravo da prikuplja naknade od OFPS-a i sličnih organizacija koje kao nositelj ovih prava za celi vreme trajanja ugovora (...)”.

U ovoj odredbi jasno se raspolaže pravima koja se ostvaruju preko organizacije OFPS (Organizacija proizvođača fonograma Srbije), a koja se tiču isključivo i samo fonograma, tj. muzičkih snimaka.

U odredbama iz člana 7. stavovi (l) i (n) se navodi da: Troškove plasiranja audio fajlova i izdanja, kao i pribavljanje neophodnih bar kodova snosi Izdavač, kao i da sve troškove digitalizacije audio i video materijala snosi takođe izdavač. U pitanju su odredbe koje dodatno potvrđuju da su predmet ugovora snimci i njihovo izdavanje.

Imajući u vidu sadržinu celokupnog ugovora u koji smo imali uvid, bez obzira na to što je isti nazvan kao Ugovor o ustupanju autorskih prava, van svake sumnje je da se predmetni ugovor u svom bitnom delu bavi fonogramima grupe EKV, koje je prvobitno izdao PGP, a kasnije i Mascom.

S obzirom na sadržinu Ugovora o ustupanju autorskih prava, jasno je da su sadašnji upravitelj Zadužbine Nikola Jovanović i advokat Nenad Milovanović sada član Upravnog odbora Zadužbine, još 2014. godine raspolagali pravima na fonogramima grupe EKV. Pošto potpisnici navedenog ugovora ne spore da je vlasnik snimaka prva 4 albuma RTV Ljubljana (u članu 5. stav (d) ugovora stoji da Izdavač dobija ovlašćenja “sa ciljem pribavljanja prava na prva četiri izdanja benda Katarina II, Ekatarina Velika koja se nalaze u posedu RTV Ljubljana, izdanja Angels Breath kao i svim materijalima na kojima se pojavljuje Milan Mladenović”), onda se lako može zaključiti da su fonogrami kojima potpisnicu ugovora međusobno raspolažu upravo oni sa preostala 4 studijska albuma grupe EKV za koje sada tvrde da su vlasništvo PGP-a.

Iz celokupne sadržine ugovora može se zaključiti da su sadašnji predstavnici Zadužbine Milana Mladenovića, neposredno učestvovali u raspolaganju fonogramima grupe EKV za koje sada tvrde da pripadaju PGP-u.

Pravnici sa kojima smo analizirali ovaj ugovor ukazali su nam i na to da su pored prava na fonogramima grupe EKV, Nikola Jovanović i advokat Nenad Milovanović, ovim ugovorom raspolagali autorskim pravima ne samo Milana Mladenovića, već i ostalih koautora članova grupe EKV, tako što su sami odredili koliki honorari pripadaju ostalim koautorima od digitalne distribucije (član 7. stav (b) ugovora), kao i od drugih korišćenja snimaka.

Kurir.rs/anti.media

BONUS VIDEO: