DRAGAN MIĆANOVIĆ ZA TV EKRAN: I posle 30 godina rada još volim da se igram! Imao sam sreću da sarađujem sa svetskim zvezdama

Za sazrevanje svoje glumačke ličnosti glumac Dragan Mićanović smatra jednako odgovornim svaki lik kojem je udahnuo život na sceni i pred kamerom. Sve je počelo pre nešto više od tri decenije, a novi pozivi i poslovne prilike povele su ga na nestvarno putovanje širom kontinenta tokom kojeg je kadar delio i sa nekoliko oskarovaca. Ipak, vrednijim od toga smatra svoju glumačku bazu, kada je male cake svog zanata učio od velikana domaćeg glumišta.

Prija li vam kada se izmestite u neki drugi grad zarad posla?

- Ponekad. Sve zavisi gde i s kim snimam, mada, što sam stariji, sve mi teže padaju putovanja. Pre nekoliko godina snimao sam jednu seriju u Liverpulu. Bile su mi zanimljive šetnje gradom prva dva-tri dana, a onda sam počeo da osećam usamljenost. Jer raditi u belom svetu nije isto kao kod nas. Nakon snimanja svako ide svojoj kući. Kod nas, posle napornog rada, volimo da sednemo i uz dobru klopu i piće speremo taj radni dan. U tim velikim produkcijama čovek se oseti kao mali šraf. Ali u Splitu mi je bilo divno, znao sam ekipu, a bilo je i Svetsko prvenstvo u fudbalu, na kom je Hrvatska osvojila srebrnu medalju, pa je Splitom vladala karnevalska atmosfera.

U avgustu će u bioskopima početi da se prikazuje film "Nečista krv - Greh predaka". Deo ste istoimene serije, a za ulogu Efendi Mite kazali ste da je glumački praznik?

- Uživao sam, prvo u čitanju scenarija, a potom i na snimanju. Privilegija je učestvovanje u projektu koji je srpska klasika. Tekst je toliko potentan, a Bora Stanković opisuje maltene Šekspirove teme. Serija ima 10 epizoda i u njoj je sažeto nekoliko Borinih dela. Voja Nanović je maestralno, pre nekoliko decenija, napisao scenario koji se izgubio, ali ga je reditelj Milutin Petrović pronašao i uz adaptaciju nekoliko autora, počevši od Milene Marković, sproveo u delo. U filmu me nema, jer Efendi Mitu igra moj mladi kolega Marko Grabež.

I serija "Nemanjići" vratila vas je u prošlost kao Rastka Nemanjića. Jedne su impresionirali kostimi, drugi su kritikovali sleng koji su glumci koristili?

- Imao sam u karijeri i lošije kritike, pa sam se navikao. Teško mi je da komentarišem nešto u čemu sam učestvovao. Naš posao je izložen javnoj kritici, tako i treba da ostane. Oko te uloge dosta sam se konsultovao u vezi sa crkvenim običajima.

Kad smo kod epohe, pripao vam je zadatak da oživite i Mihajla Pupina u seriji "Pupin". Znači li takav poziv i veću odgovornost?

- Pre veliko poštovanje. Reč je o velikom čoveku koji je ponikao sa ovih prostora i ostavio trag na svetskom nebu. Pomerao je granice civilizacije. Kad dobijete priliku da odigrate takav lik, osećate se privilegovanim. Inače, svaku ulogu prihvatam s velikom odgovornošću.

Da li je priprema za snimanje podrazumevala nešto više od učenja scenarija?

- Čitao sam Pupinovu biografiju, koja je fantastična. Još tri knjige čekaju da ih u toku leta izanalizram i pročitam. Takođe, išao sam u Idvor da vidim njegovu rodnu kuću i zaostavštinu. Fascinantno je kad pogledate odakle je krenuo i dokle je stigao Mihajlo Idvorski.

Jesu li uloge istorijskih ličnosti najteže?

- Najteža je uvek prva sledeća uloga koja dolazi. Pored Mihajla Pupina, očekuje me i Mihajlo Obrenović, i ta dva Mihajla će biti veoma teški da prođu kroz moju glavu i moje telo. Ali i pravo zadovoljstvo.

S druge strane, savremena rola sačekala vas je u "Urgentnom centru". Znači li vam to medicinsko znanje danas u životu?

- Kako da ne. Sada znam koliki treba da budu sedimentacija i pritisak (smeh). Kod zahtevnih scena sa nekom lekarskom intervencijom dobijali smo savete doktorke Ivane.

Serija "Žene s Dedinja" donela je neku drugačiju atmosferu.

- To je plićak od uloge, tako sam i doživeo taj lik. Vrtirep. Bilo je zadovoljstvo, pustio sam mašti na volju, dosta improvizovao jer nije bilo nekog velikog zahteva.

Šta vam je najpresudnije kad prihvatate ulogu?

- To kako je napisana. I posle 30 godina rada još volim igru, koja je osnova moje profesije. Taj dečak u meni i dalje uživa da u sebi pronalazi te raznorazne likove. Uživam u svom poslu.

Nekad može da deluje čudno kad se glumci i u ozbiljnim godinama igraju?

- Kažemo igra, ali ponekad ona nije tako laka. Ume da bude i stresna i naporna, zavisi od likova koje želimo da oživimo kroz sebe. Ovakav sam čovek i zbog uloga koje su prošle kroz moje telo i moj mozak. Kad govorite, naročito misli velikih pisaca, morate da ih sažvaćete, mentalno da prođete sklop tih rečenica i da ih usvojite. Svaka od njih ostavi malo traga. Kroz mene su prošli i Romeo, Hamlet, Alsest... pa i žena Porcija. Samo je ona 14 godina živela u meni.

Kao hladnokrvni Englez pojavili ste se u seriji "Kosti". Koliko vam je život u Engleskoj pomogao da izgradite ovaj lik?

- Predstavljao mi je veliko zadovoljstvo da igram stranca, a svi znaju da to nisam. Zato je izazov, a ja ih volim. Taj lik govori slovenačko-srpsko-hrvatsko-bosanskim jezikom, a pritom je Englez. Prava bombona za igru. Opet, uloga je na ivici noža. Ako preterate, možete da skliznete u kliše, pa sam morao da nađem pravu meru. Svašta je Nikola Pejaković dao kao zadatak napisavši taj lik.

Danas naši glumci neretko igraju u inostranstvu. Kada ste vi krenuli u Englesku, delovalo je egzotično.

- Početak jeste bio težak, ali imao sam sreću da posle nekoliko meseci prođem audiciju Šekspirovog Gloub teatra, koji je te sezone pravio "Hamleta". Nisam imao iluzije da mogu da igram Engleze u njihovim serijama, a nemam ih ni danas. Ali ni to više nije problem kada je ceo svet postao globalno selo. Opet, te uloge koje se pišu za nas strance nisu baš toliko zahtevne, pa sam se malo umorio od njih. Izazovnije je igrati na svom jeziku. To me mnogo više uzbuđuje.

Kada će izaći najnoviji film "Hitman's Wife's Bodyguard"?

- Za nekoliko meseci. Radio sam sa divnom ekipom glumaca, ali je moja uloga mala. Igram nekog Rusa. Lepo iskustvo, ali glumački angažman je ništa u odnosu na likove koje igram na maternjem jeziku.

Kakav je vaš status u Engleskoj?

- Imam agenta, s vremena na vreme mi pošalje neki scenario ili poziv za audiciju, na koje sve ređe odlazim.

Ali igrali ste rame uz rame s brojnim oskarovcima. Tu su Entoni Hopkins, Rejf Fajns, Kris Rok...

- Imao sam sreću. Najdraži mi je Mark Rajlans, koji je dobio Oskara za Spilbergov film "Most špijuna". On je igrao Hamleta kada sam ja igrao Fortinbrasa u Gloub teatru. Za tih osam meseci zajedničkog rada dobro sam ga upoznao, divan je čovek i glumac. Tada je bio i umetnički direktor i on me je zapravo zaposlio i dao mi ugovor na godinu dana.

Da li je uzbuđenje bilo veće tada ili kada ste pre 32 godine prvi put stali pred kameru u drami "Sile u vazduhu" kraj Petra Božovića, Bate Stojkovića, Olivere Marković, Petra Kralja...?

- Mnogo veće kada sam igrao kraj Pere, Bate, Ljube Tadića, Olivere Marković, Mire Stupice... Imao sam sreću da sam igrao s velikanima našeg glumišta. Sa svetskim zvezdama došao sam u kontakt kao glumac koji je prošao školu velikih naših glumaca, pa sam imao osnova da im pariram.

"Lajanje na zvezde" je možda najčešće reprizirani domaći film, u kom ste odigrali Filozofa.

- Uvek će mi biti u lepom sećanju. Napravili smo film u kom svaka sledeća generacija nalazi nešto lepo. Sećam se kako ga je moja starija ćerka prvi put videla u autobusu na ekskurziji, što je bilo simpatično (smeh).

Neizostavni deo vaše karijere su i ostvarenja "Tamna je noć" i "Ubistvo s predumišljajem". Ostaće uvek kao slatki početak?

- Hoće. Voleo bih da dožive svoju restauraciju kao što Kinoteka to radi s nekim filmovima. Recimo, "Miris poljskog cveća" je pravo remek-delo. A zaista imamo filmske bisere.

Jasmina Antonijević Milošević Foto Nemanja Nikolić

Bonus video: