KNJIŽEVNIK SLOBODAN VLADUŠIĆ ZA KURIR: Nedostaje nam hrabrosti i prkosa kakve je imao MILOŠ CRNJANSKI

Posle romana "Forward", "Mi, izbrisani" i "Veliki juriš", pisac i profesor na Odseku za srpsku književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu Slobodan Vladušić objavio je novu knjigu "Omama". Reč je o istorijskom trileru u kom se kao jedan od glavnih junaka pojavljuje Miloš Crnjanski. Novi roman u izdanju "Lagune" vrlo brzo je dospeo na vrhove top lista, a Vladušić za Kurir objašnjava kako je veliki pisac postao njegov književni junak.

Kako ste došli do naslova romana?

- Prvobitni naslov romana je suviše aludirao na Crnjanskog, pa sam hteo da ga promenim. Kako se ceo ovaj roman zapravo dešava u svesti jednog pisca u prostoru između sna i jave, trebala mi je reč da opišem taj prostor koji zapravo nema ime: to je nešto što je istovremeno i deo sna i deo jave. Postoji poznata pesma Laze Kostića "Među javom i med snom", ali čak ni genijalni pesnik nema reč za to što je između. Rekao sam sebi: to između sna i jave, to je omama.

Šta će sve čitalac vašeg romana moći da sazna o Berlinu iz 1928. godine?

- Saznaće prvo da je tadašnji Berlin bio najveći evropski grad, sa preko 4,5 miliona stanovnika. Drugo, da istočni Berlin nije bio isto što i zapadni Berlin. Da bih sve to dočarao, 95% ovog romana dešava u Berlinu, a u romanu se pojavljuju i brojni likovi koji svojim pričama sugerišu raznolikost grada. Tako sam pokušao da sugerišem nepreglednost grada, kao i bogatstvo sudbina ljudi koje se dodiruju, ali uglavnom ne znaju jedan za drugog dok ih neko ne poveže.

Kao lajt motiv romana čini se rečenica "Kada počneš da kopaš, nemoj nikada kopati do dna". Dokle idu vaši junaci?

- Ta rečenica je neka vrsta saveta za tzv. normalan život. Zaista, većina nas nikada ne kopa do dna, već se negde zaustavlja. Zato živimo u mikrosvetovima i zadovoljni smo što je tako. Međutim, postoje i naročiti ljudi koji ne mogu da se zaustave. Takvi su junaci "Omame". Jedan boluje od sifilisa, i to, naravno, menja njegovu svest, a drugi je Miloš Crnjanski. Ovo je, dakle, roman o tome šta se dešava s ljudima kada nastave da kopaju do dna, odnosno kada napuste svoj mikrokosmos.

U čemu vidite sličnost tog doba s našim vremenom?

- Jedna od sličnosti je što je tadašnji Berlina imao veoma mnogo svojih obožavalaca, a ima ga i ovaj današnji. To mogu da zaključim na osnovu poruka čitalaca "Omame".

Crnjanski kaže da je pisac koji se ne menja žalosna pojava, a vi se slažete s njim. Šta biste onda danas savetovali mlade pisce, a i Slobodana Vladušića s početka karijere, i gde mislite da ste grešili?

- Ja sam svoju "karijeru" započeo jednim futurističkim romanom u kome je glavni junak bila kamera obdarena veštačkom inteligencijom. Moj poslednji roman je istorijski triler. Razlika je kao što vidite očigledna. Ali čitaoci koji su pročitali i jedan i drugi roman znaju i ono što ta dva romana povezuje. Dakle, postoje stvari koje se menjaju, ali postoje i stvari koje traju. U tom smislu, savetovao bih mladog pisca da ne brine puno o pisanju: ako je zaista pisac, pisaće. Ako nije, ma koliko sanjao da nešto napiše, neće napisati ništa. Neka onda bude ono što jeste i neka se ne upire da bude ono što nije.

Kurir/ Ljubomir Radanov

Bonus video: