REDITELJ NEČISTE KRVI MILUTIN PETROVIĆ: Dobro je da bude puno Tašana i Sofki na filmu, a manje očeva Velje Nevolje među nama

Film "Nečista krv - greh predaka" prvi put će u četvrtak veče videti publika na Letnjoj pozornici Festivala evropskog filma Palić. Za Kurir uoči svetske premijere govori reditelj Milutin Petrović, koji u šaljivo ovo ostvarenje poredi sa Supermenom i Betmenom.

Kod "Nečiste krvi" svima nam je prva asocijacija Sofka, a vi ste za junaka filma uzeli njenog dedu Hadži Trifuna. Što ste izabrali taj ugao za početak priče?

- Kada čitate roman "Nečista krv", nije baš sasvim jasno zašto efendi Mita udaje Sofku za tog dečaka i zašto Sofka ipak pristaje na sve to. Negde je to u onom sfumatu Borinih slika, u kojima je sve tamno, mutno i neizgovoreno. Apstraktno, ne sasvim figurativno. A roman "Nečista krv" počinje upravo pominjanjem čuvenog dede Hadži Trifuna i njegove velike bogate kuće. Voja Nanović je uzeo razne motive, najviše iz drame "Tašana" i pojasnio nam taj period života porodice. Kako je efendi Mita formiran i postao ono što jeste, u kakvoj porodici će se Sofka roditi. Naš film "Nečista krv - greh predaka" je priča o počecima, sličan filmovima o tome kako je Betmen upao u pećinu punu slepih miševa, pa postao maskirani heroj, ili kako je Spajdermena ujeo pauk.

Film je prvobitno nazvan "Hadžijino zvono", a sad se zove "Nečista krv - greh predaha". Šta ste hteli da sugerišete publici novim naslovom? Kakve mi to grehe vučemo?

- Nisu to naši gresi, to su gresi Sofkinih predaka. S obzirom na to šta su joj uradili, zaista nije naodmet dodatno objašnjenje kako dolazi do takvih užasa. Skoro sam čuo priču o Belivukovom ocu, mnogo šta postaje jasnije kada saznaš takve stvari. Mi smo ovde fatalisti i skloni smo da mračimo, pa ne sumnjam da će mnogi odmah tražiti sebe ili ceo narod u priči o tim ljudima. Trifunovima, ne Belovucima... Jer ovo je jedna izmišljena priča bazirana na Borinoj književnosti, koja je takođe proizvod njegove mašte i nadahnuća, a nije se stvarno dogodila. Mnogo lepše je kada se užasi događaju junacima filma, a mi sedimo u marku i gledamo ih, nego kada gledamo užase oko sebe. Zato je dobro da bude puno Tašana i Sofki na filmu, a manje očeva Velje Nevolje među nama. Priče i filmovi mogu da služe kao egzorcistički rituali i zaštita od uroka.

Kako ste birali glumce? Da li ste i Bjelu zvali na kasting?

- Pre godinu i po dana u Privrednoj komori Srbije održao se sastanak kinematografske branše, nas stotinak, prepirke, borba za interese, jedni traže revoluciju, drugi da se igra mudro, ovi prvi viču da su ovi drugi ljigavci i kukavice, treći muljaju i čekaju ko će da pobedi. Suze, pretnje, nadvikivanje. A Bjela predsedava, čas je umiritelj, onda zareži kao klasični alfa, onda se ozbiljno zamisli nad nečijim predlogom. Jedan deo mog mozga učestvuje u raspravama, a drugi gleda Bjelu i misli se - Bože, što me ovaj čovek podseća na nekoga... na junaka iz nekog filma... Koji to film beše? I odjednom mi sine - pa gledam u Hadži Trifuna! Samo je kostim bio neodgovarajući i predmet sukoba donekle drugačiji nego u mom scenariju. Eto, tako da se Bjelin kasting odvijao u Privrednoj komori Srbije u Resavskoj ulici.

Kažete da je ovo njegova najbolja uloga?

- Bez ikakve sumnje i bez ideje da se time umanji značaj nekih drugih uloga koje je odigrao. Bjelin Hadžija je veličanstvena predstava jednog velikog odraslog glumčine. Videćete.

Za koju ulogu ste najteže pronašli glumca?

- Baš mnogo ozbiljno i veoma naporno smo mesecima radili na formiranju idealnog glumačkog ansambla. Verovatno je najkomplikovanije bilo odlučiti se za Tašanu. Ali to je bio luksuz, kao - da li da ovo sviram na Gvarneriju ili Stradivarijusu. I odlučili smo se za jedan rasni Gvarneri komad od balkanskog javora. Anđela Jovanović je Tašanu odigrala sa dozom moderne "black magic" fatalne žene. Jedva čekam da Anđela sad postane velika zvezda.

U filmu i seriji ste spojili nekoliko romana Bore Stankovića. Koji vam je omiljeni?

- Pa upravo delovi drame "Tašana" su najveštije upleteni u širu priču o jednoj vranjanskoj porodici. To je fascinantna drama, ali, nažalost, preopširna, sa neupotrebljivim, glomaznim "kobasicama" teksta, a divnim motivima zbog kojih junaci delaju ili su onemogućeni da delaju. Međutim, Voja Nanović je to iskoristio ingeniozno, pravi primer kako dramaturg treba da pristupi originalnom materijalu.

Ko su danas u Srbiji Borini junaci - Hadži Trifun, Tašana, Cona, Kolj, Mitke, Sofka?

- Mene bi najviše zanimalo ko je danas Džafer-beg. Ko je predstavnik sile pod čijom voljom i svetonazorima pokušavamo da očuvamo svoj identitet. Koje su žrtve potrebne i koja je cena za to da ostanemo slobodni i svoji? Iako to danas nisu zvanična carstva. Okupacije su mnogo perfidnije, a danak se skuplja na drugačiji način. Ne znam, to je sve na gledaocima da sude. Ono što sam siguran jeste da smo ispričali jednu vanvremensku priču o ljudima. Onim istim čudnim bićima o kojima piše u Bibliji i o kojima su pisali svi veliki pisci. Naš Bora je jedan od takvih. Dao nam je likove o kojima možeš da razmišljaš i bukvalno i alegorijski.

Kurir.rs, Ljubomir Radanov

Bonus video: