MIKI DAMJANOVIĆ ZA KURIR: Fascinantno je kako smo prijateljstvo muslimana i Crnogorca oživeli u pravoslavnom manastiru

Tek što se 10. avgusta u sklopu Budva grad teatra poklonio publici nakon premijere predstave "Zelena čoja Montenegra", glumca Milorada Mikija Damjanovića čekaju novi izazovi. Nema sumnje da je leto koje lagano trošimo veoma uzbudljivo za njega jer je u mesecima za nama bio i član žirija na Nušićevim danima, a u njegovom rodnom Priboju očekuje ga i festival Dani Danila Lazovića, čiji je direktor. Uz sve to, od prošle sezone postao je deo popularne serije "Igra sudbine", na čijim novim epizodama takođe radi. Samo dan nakon premijere pomenute koprodukcije Beogradskog dramskog, Gradskog pozorišta iz Podgorice i Budva grad teatra, Miki priča o reakcijama publike i zadovoljstvu što je deo ovog komada. Kuriozitet predstave je da se spremala godinu dana.

- Da, a zanimljivo je da ga igramo u porti manastira Stanjevići, u brdu iznad Budve. Čarobno je kad se tokom predstave čuje mujezinova molitva u dvorištu pravoslavnog manastira. Fascinantno je da se priča o prijateljima Turčinu i Crnogorcu igra u porti pravoslavnog manastira.

Kako je publika reagovala?

- Oduševljeno. Za crnogorsku publiku to je važna nacionalna tema. Siguran sam da će reakcije biti iste i u Beogradu i u Podgorici, a pričalo se da predstava ima sve što publika želi od pozorišta. Bilo je preko 200 duša u porti. Potičete iz multietničke celine.

Kako ste lično doživeli komad?

- Rastao sam u bratstvu i jedinstvu, a tako sam i vaspitan. Zato mi ova priča nije ni strana ni čudna, ali imam utisak da je posle svega što nam se desilo u proteklih 30 godina važno da se čuje kako je prijateljstvo između dva čoveka različitih nacionalnosti jače od svega. Meni je to normalno, a vidim da je drugima egzotika.

Smatrate li da kultura može da šalje snažne poruke?

- To je najsuptilniji način, a misija pozorišta i kulture jeste da postavlja pitanja i otvara oči ljudima. Ne znam koliko je kultura danas procentualno masovna da bi mogla da promeni svet, ali kad ne bih verovao u to, ne bih se ni bavio pozorištem.

Pored vas, beogradski deo glumačke ekipe čine Andrija Kuzmanović, Marko Živić, Ivan Zablaćanski, Stevan Radonjić i Branimir Brstina. Ko je u tom muškom društvu bio najduhovitiji?

- Uživali smo u anegdotama Branimira Brstine iz Ateljea 212. Recimo, uoči premijere sedeli smo na nekoj travici u pola tri noću posle probe dok nam je prepričavao dogodovštine s Feđom Stojanovićem. Bili smo upućeni jedni na druge i lepo se zabavljali. Brstina je ušao u predstavu umesto Bode Ninkovića, s kojim ste, pored Isidore Minić, činili žiri na Nušićevim danima u Smederevu, njegovom rodnom gradu.

Da li vam je i tamo bilo zabavno?

- Bio sam srećan što su me zvali u taj žiri. Proveli smo nekoliko dana u Smederevu i doneli smo ispravne odluke, jer je predstava "Mađarska", kojoj smo dodelili nagradu "Ožalošćena porodica", jedna od boljih koje sam gledao u životu.

Direktno iz Budve putujete u Vrnjačku Banju, na Festival filmskih scenarija.

- Govoriću poeziju u čast nagrađenima na završnoj večeri 18. avgusta. Biće mnogo glumaca i iz serija "Tate" i "Igra sudbine" koji će voditi program svake večeri i predstavljati filmove, a te poslednje večeri će biti kolažni program, u kojem će glumci pevati i recitovati. Uvertira za ovaj festival bili su Dani Bate Stojkovića.

Jeste li ga poznavali?

- Nažalost, on je jedan od glumaca s kojima nisam igrao. Radio sam i sa Oliverom Marković, Batom Živojinovićem, Perom Kraljem i Đuzom Stojiljkovićem... Batu sam jednom sreo kada je gledao generalnu probu jedne moje predstave, dao mi je divne savete za tu ulogu i rekao: "Biće od tebe nešto".

Pamtite li još neke savete?

- Skoro sam jednom mlađem kolegi preneo jedan uz reči: "Taj savet mi je pre 20 godina dala Tatjana Lukjanova, ja ga evo prenosim tebi, a kada ga ti budeš jednom nekome davao, reci da si ga dobio od mene, a ja od Tanje Lukjanove." Reč je o jednoj glumačkoj sitnici kada na kraju pitanja glumac nikako ne sme da kaže "a?". I danas, kad radim neku novu predstavu pa kažem "a?", setim se Tanje kako kaže: "Ne, ne, to ne smeš da radiš jer onda glumac automatski nije siguran u ono što priča." Nažalost, danas ima mnogo mladih glumaca koji i ne žele da čuju savet.

Poznavali ste mnoge glumačke velikane i trudite se da ih ne zaboravimo.

- Poenta brojnih manifestacija poput Dana Zorana Radmilovića, Bate Stojkovića ili Danila Lazovića jeste da mi tako čuvamo uspomenu na njih. Prepričavajući doskočice po glumačkim bifeima ili njihove savete, činimo da oni nastavljaju da žive kroz nas.

Direktor ste festivala Dani Danila Lazovića u njegovom i vašem rodnom Priboju. Ove godine spremate ih za kraj septembra?

- Napravili smo program od 22. do 25. septembra. Svih 11 akademija iz četiri regiona poslaće svoje studente. Opredelio sam se da revijalni program čine kabarei, komedije i poetske večeri. Na finalnoj gost će biti Andrija Milošević, a muzički gost Mina Lazarević. Renoviran je i hotel u Priboju, a pored festivala promovisaćemo i rekonstruisanu staru čaršiju. Festival uvek ima samo jednog pobednika, do sada ih je bilo sedmoro i ponosan sam što su to mlade zvezde poput Ive Ilinčić, Milice Janketić, Milice Tomašević, Strahinje Blažića, Saše Đuraševića...

Možete li da pretpostavite kako bi Danilo Lazović reagovao da vidi sve to?

- Nisam ga poznavao, ali sam od njegove ćerke Jelene čuo mnogo stvari o njemu. Često volim da je pitam ponovo šta ona misli kako bi na nešto Danilo reagovao, i uvek kaže da bi bio ponosan što ga Priboj nije zaboravio. Ove godine će u pribojskoj čaršiji na zidu pored Doma kulture biti otkriven i mural Danila Lazovića.

Kurir.rs/ Jasmina Antonijević Milošević

Bonus video: