KOSTA JE SLUČAJNO ROĐEN U SPLITSKOM MANASTIRU: Časne sestre su uzviknule ČUDO VELIKO, a MISTERIJA s rođenja pratila ga celi život

Kosta Bunuševac, član slikarske sekcije Udruženja likovnih umetnika Srbije (ULUS) Kosta Bunuševac umro je u 73. godini, u sredu 8. septembra, objavio je ULUS.

U jednom intervjuu ispričao je celi svoj život:

Moja baka Kalina vodila je život junakinje ruskih klasika. Bila je poreklom iz bogate trgovačke porodice u Bosni. Lepotica. Neretko su se udvarači takmičili u recitovanju ispod njenog prozora, dok je ona uživala u njihovoj muci i neizvesnosti.

Medicinski fenomen

Kalinina ćerka Jelena upoznala je zgodnog građevinskog inženjera Miodraga Bunuševca i odlučila da se uda za njega. Bio je prilično stariji od nje, ali je imao gospodske manire koji su joj imponovali. Miodrag nije želeo u partiju ali je bio vrhunski stručnjak, pa su ga angažovali na izgradnji neke od magistrala na jadranskoj obali. Jelena je krenula za njim iako je već bila trudna.

U momentu porođaja najbliži grad mestu u kojem su bili moji roditelji bio je Split. Svet sam ugledao u splitskom samostanu dok su časne sestre poput babica pomagale mojoj majci da me rodi. Jedna od njih je uzviknula: „Čudo veliko“ Beba ima dve posteljice, biće posebna po svemu u životu.” Taj samostan je bio kao neka tajna privatna klinika u posleratno doba.

Čuvenu splitsku rivu nisam zapamtio jer smo se brzo nakon Jeleninog porođaja vratili u Beograd. Zato su beogradski ortopedi zapamtili mene. Rankeovu ulicu, gde smo živeli, sa komšijskom decom sam lako pretvarao u fudbalski stadion, gusarski brod, srednjovekovno bojno polje... Pet puta sam lomio ruku i kada su je konačno snimili, lekari su mi ispod levog ramena otkrili cistu i zaključili da je to nerazvijeni brat blizanac. Nisam dao da mi to operišu ni za živu glavu. Nekoliko puta sam bukvalno bežao iz operacione sale.

Škola noćna mora

Voleo sam deda Kostinu kuću u Rankeovoj ulici koju je on podigao još 1925. godine. Bila je jednostavna i okružena biljem i raznim voćkama koje je deda lično posadio. Više vremena sam provodio u dvorištu te kuće nego u školi, jer su nas tamo terali da učimo napamet neke besmislene činjenice i brojke.

Već sam počeo da crtam i stvaram paralelni svet u kojem nije bilo mesta za tone bakra iz nekog rudnika ili socijalističko samoupravno društvo. Kada sam upisao matematički smer u Osmoj beogradskoj gimnaziji, šarmom sam razmekšavao profesore. „Dajte mi dvojku i nemojte me maltretirati”, bio je moj verbalni štit od ambicija profesora. Čak sam profesorku fizike jednom rasplakao jer je odbila da sluša šta znam o mašini koja samu sebe pokreće. Htela je da mi da neku veću ocenu, ali meni je dosta bila i dvojka. Gimnazija sa 14 predmeta bila je noćna mora za mene. Priznavanje i prisustvo zadatih autoriteta me nije zanimalo, a profesori nisu imali sluha za moje potrebe za realnim znanjem i saznanjem. Kao vaspitan dečko nisam imao mangupskih želja, ničeg agresivnog, dvoličnog, pokvarenog u sebi i moji profesori su to kapirali i držali me na obostrano uvažavajućoj distanci.

Bio sam samo svoj. I to sa umetničkim konceptom, kojeg tada nisam bio do kraja svestan. Skulpture koje sam radio kod kuće u školi mi je krala matematičarka. Valjda su joj se sviđale. Skoro 20 godina posle mature sretnem mog razrednog, hemičara Miliju, i on mi kaže: „Hoću da ti se izvinem zbog svega.” Ej, trebalo mu je dvadest godina da shvati u čemu je učestvovao. U kakvoj društvenoj autocenzuri i prisili.

Buržoaski element

Fakultet likovnih umetnosti ili popularna Akademija bio je za mene kao odlazak na letovanje s ljudima koji su slabo razumeli šta mislim, o čemu govorim i koji stvaralački cilj imam. Svaka klasa studenata na Akademiji je po svojim delima ličila na profesora pod čijim neizbežnim uticajem je bila. S velikim samopouzdanjem držao sam svoj umetnički libido van tih zadatih koordinantnih sistema i profesorskih frustracija i gradio svoj stvaralački proces u kojem je dominirala antikompozicija.

Neki profesori su me zbog mojih ideja krstili komesarskim epitetima kao što je „buržoaski element”. Na četvrtoj godini studija profesorka Cuca Sokić mi je govorila da sam divan i pametan dečko, ali da me ništa ne razume. A ja sam terao po svome. Nosio sam dvoredno odelo od engleskog štofa sa divnom kravatom iz tridesetih godina prošlog veka. U renesansnom razdoblju svojih studija izgledao sam kao Direr.

Posle diplomskog na Akademiji sam furao crnu baba Kalininu bundu od astragana i dugu talasastu kosu do pola leđa. Tada sam već znao ko sam i šta sam kao umetnik. Stvorio sam novi slikarski pravac kojem sam ostao veran sve do danas. Škrgutanje zubima i glasne komentare uniformisanih lica i komšijske provokacije ignorisao sam kao potpuno inferiornu jeku malograđanštine. Znao sam svoj put.

Prolio sam krv za umetnost

Beograd je bio slobodan grad kada je to meni bilo najpotrebnije. Tito i njegovi besmisleni govori se nisu ticali političkih marginalaca u koje sam sebe sa zadovoljstvom ubrajao. Nismo imali novca, ali za palačinke sa džemom od kajsija kod moje mama Jelene nije nam ni trebao.

Mi smo razmenjivali ideje i stvaralačke koncepte i to nam je bilo najvažnije. Ploče su nam stizale iz inostranstva preko nečijeg strica ili brata i bilo nam je udobno u našem paralelnom svetu koji je uvažavao vrednosti zapadne pop kulture, ali mi smo stvarali našu sferu imaginacije i autentičan sistem vrednosti. Još kada su komesari otvorili scenu Studentskog kulturnog centra kao ventil za „kreativnu energiju mladih”, konačno smo imali konkretan prostor za umetničke eksperimente. Otkrio sam pozorište kao fenomenalan kanal komunikacije sa publikom i zanemario slične prakse u Parizu i Njujorku.

Umetničko novo doba odigravalo se u centru Beograda. Bio sam po devedeset minuta na sceni u crnim hulahopkama i minđušama na ušima uz muziku Baha okružen ljudima u kupaćim gaćama i belim trikoima s anđeoskim krilima. Radikalno za 1976. godinu, ali verovao sam u svoju slobodu u unetničkom prostoru. Događalo se da me publika zbog moje antirežije, antiglume i antiscenografije... gađa kovanim novcem i pomorandžama u lice i da mi krv sa čela kaplje na pozornicu, ali svoje predstave sam uvek igrao do kraja. Živeo sam pionirski umetnički zahvat. Za to je vredelo prolivati sopstvenu krv.

Dva puta su hteli da me hapse

Dva puta sam bio siguran da mi zatvor ne gine. Prvi put kada me je Oliver Mandić pozvao da osmislim njegov televizijski šou „Beograd noću”. Televizija - izazov, otvoreno polje delovanja, ogroman budžet za realizaciju. U redu. Onda će autobus da uleće u studio i da iz njega ispadaju hipici na rolerima. Olivera sam video slikarski-vizuelno kao dualizam žene i muškarca. Verovao mi je i pristao da stavi crveni karmin na usta i obuče crni unihop.

Sve zarad jasnog umetničkog koncepta, a ne proste egzibicije. Partijski cenzori su bili zauzeti proslavom Nove godine i u prazničnoj atmosferi promakle su im televizijske ludorije nekih marginalaca. Kada je šou emitovan 1. januara 1980. godine u udarnom terminu na Drugom programu Televizije Beograd, nastala je panika. Tito je još uvek zvanično bio živ. SUBNOR je tražio smenu direktora televizije. Oliverova majka je završila u hitnoj pomoći, a neki njegov rođak koji je bio probran partijski kadar hteo je da ga se odrekne.

Šou je dobio nagradu Zlatna ruža na prestižnom festivalu u Montrealu i zbog toga me nisu uhapsili. U konkurenciji su bili Lajza Mineli i Miša Barišnjikov, ali to nije bilo dovoljno komesarima. Jedva su mi neki bedni honorar isplatili. Nikada od ovog društva nisam dobio ništa. Ni atelje, ni račun u banci, ni mrvice, ali bio sam svoj i to nema cenu. Ni u životu, a naročito ne u umetnosti. Umesto da budem tretiran kao jugoslovenski Pikaso, ostao sam marginalac.

U leto 1985. godine napravio sam plakat za predstavu u Domu omladine na kojem je bio brazilski transvestit bez odeće sa sklopljenim rukama preko međunožija. Samo, plakat je bio 8x5 metara i gledao je direktno na Marksistički institut za moral koji se nalazio preko puta Doma omladine. Danima su se raspitivali ko je autor te političke provokacije. Saznali su da sam slikar, a ne reditelj i glumac i digli ruke od mog hapšenja.

Gubitak sina

Poznanstvo sa Vukicom me je podsetilo na mirnoću i stabilnost koju sam zapamtio iz braka svojih roditelja. S njom sam mogao da zamislim dobru porodicu. Ona se vratila iz Maroka gde joj je otac bio u diplomatskoj službi kao marketinški stručnjak.

Na jednoj od zabava krajem sedamdesetih kod Olivera Mandića ubedio sam Vukicu da moje crvene patalone ne znače da imam i neozbiljne namere. Vukica je meni prijatelj i hrišćanski smiraj u koji duboko verujem. Brak nam je divan, a moja mitimedijalna prisutnost i umetničko stvaranje nešto sasvim drugo. Mogao sam da odem „na drugu stranu” i da se vratim. Kod kuće smo uvek imali čistotu i ljubav. Naš sin Vidan se rodio iz te velike ljubavi. Naša radost, dobar dečko. Bio je visok i lep. Kao mali je pisao pesme. Imao je 27 godina kada ga je infarkt fizički odvojio od nas.

Nikada nije bio bolestan u životu. Samo je boginje preležao u trinaestoj. Kada su mi javili telefonom da Vidan više nije živ, moje misli su nestale. Umesto njih nastala je paznina. Misli su se vratile, ali nekada teško izdržavam tu veliku prazninu. Njegovo fizičko neprisustvo nam mnogo nedostaje, ali Vidana je Bog pozvao i to je za mene jedina istina.

Moja unuka Tereza je imala šest meseci kada je izgubila oca. Dobila je ime po Vukičinoj mami. Ona je moja inspiracija i pogled u budućnost. Kada sam s njom apsolutno se poništim kao ličnost da bismo iznova zajedno učili život. Tereza uskoro puni sedam godina i svašta smo naučili do sada. Život je čudo i uvek ide dalje.

kurir.rs/blic

Bonus video: