MARINA ABRAMOVIĆ ŠOKIRA: Intimni život mi je POSLE MENOPAUZE JOŠ BOLJI, imam dečka koji je mlađi 21 godinu!

Trio izložbi Marine Abramović koji se ovih dana odvija u Londonu uzburkao je umetnički svet. Marina Abramovič organizovala je multimedijalnu izložbu "Tragovi" u kojoj je opisala svoj život. Tu je i likovna varijanta njene opere "Sedam smrti", a očekuje je i izložba "Humble Works". U sklopu promocije, Marina je razmenila pisma sa najtajanstvenijom spisateljicom sadašnjice, Elenom Ferante.

Marina Abramović na to odgovara Eleni ovako:

- U toku pisanja svojih memoara Walk Through Walls uvidela sam sličnosti između pisanja i dugotrajnih performansa. U oba slučaja radi se o otvorenosti za doterivanja i ispravke ukoliko stvari posmatramo uz radoznalost i otvoreno srce. Recimo, u toku performansa "Umetnik je prisutan", shvatila sam da je sto koji me deli od osobe preko puta mene zapravo prekidao dotok energije koju smo razmenjivali. Ta energija mi je vrlo važna kada uspostavljam neverbalnu komunikaciju, zbog čega sam u jednom trenutku rešila da izbacim sto iz performansa. Ime performansa opisuje suštinu performansa - to je nešto što se dešava sada i ovde, u prisustvu umetnika. Shvatila sam i da je publika mnogo više od pukih posmatrača.

Odgovor Elene Ferante glasi ovako:

- Kao devojčica osećala sam se neprisutno, kao vezani čvor. Stidela sam se svega, posebno svoje želje da pišem. Ipak, moja strast je bila jaka i naučila sam samu sebe da život vodim kao stidljiva osoba i da sebe potpuno odvojim od svog čina pisanja. Što sam uspešnije odvajala sebe od svog pisanja, osećala sam se slobodnije. Uspeh koji sam doživela je nemalo iskomplikovao stvari. Ljudi koji su mi bliski govorili su mi da treba da uživam u slavi, jer zašto pišem ukoliko ne uživam u svemu tome. Morala sam da poradim još na sebi. Bila sam radoznala i pomisao na život slavne osobe me je mamio, ali na kraju sam ostala verna istinskoj sebi. Pravu mene naći ćete u knjigama. Ostatak mene koji nije bitan ostaje moja privatna stvar. Kada bih se razotkrila javnosti, postala bih lik iz kolektivne mašte i to bi dalje uslovljavalo način na koji pišem. Volela bih da znam da li ste vi upoznati sa takvim činom odvajanja? Da li postoji deo vas koji ne otkrivate publici? Ženska umetnost nema jaku tradiciju. Probali ste da uvežete mušku i žensku umetnost - govorim o vašim radovima sa Ulajom, probali ste da stvorite treći element i proglasili ste neuspeh. Da li je neminovan sukob na planu muško-ženskog? Da li naša kreativnost i umetnost može da dostigne vrhunac samo ukoliko joj se potpuno posvetimo - recimo, ukoliko odlučimo da nemamo dece, i da li umetnost može da dostigne vrhunac samo u samoći? I da li onda, ukoliko sav svoj život ulijemo u tu umetnost, to vodi u osećaj nepostojanosti?

Marinin odgovor glasi ovako:

- Jednom sam radila ilustracije za dečju knjigu po mom izboru. Bez razmišljanja sam se odlučila za "ružno pače". Kao devojčica i devojka, u potpunosti sam se identifikovala sa tom pričom jer sam i ja bila ružno pače. Moje tinejdžerske godine obeležene su time da sam bila duboko nesrećna i osećala se neprilagođeno. Imala sam mršave noge, nosila ortopetske cipele i ružne naočare. Majka me je šišala mnogo iznad ušiju, pa onda to rešavala ukosnicama i oblačila me je u teške vunene haljine. Uz to sam imala i bejbi fejs sa nemoguće velikim nosem. U mom umu, bila sam najružnija u školi. Kada sam otkrila performans kao vid umetnosti, sve se promenilo. U trenutku kada sam stala pred publiku u prvom performansu, osetila sam transformaciju, kao da sam se izlegla iz jajeta. Nestale su sve moje sumnje i strahovi, kao i nedostatak samopouzdanja, a ja sam otkrila drugu, višu sebe. Kada nastupam, osećam se lepo, osećam da zračim moć. Zato je u mom slučaju vrlo tanka linija između mene kao javne ličnosti i mene kao privatne osobe. Kao umetnici u performansu, treba mi pažnja i energija publike, a to dobijam pokazujući svoje slabosti i strahove sa kojima publika može da se poveže. Mislim da nema dela mene koji nisam izložila javnosti, mada ima mnogo toga što publika ne zna o meni. Jedna od njih je da obožavam politički nekorektne viceve. Mnogo toga sam žrtvovala zarad umetnosti. Kao što ste i sami spomenuli, za mene majčinstvo nikada nije bila opcija jer sam izabrala da svojoj umetnosti podarim svoju nepodeljenu pažnju. U mnogo slučajeva, moji profesionalni izbori su stvorili distancu između mene i muškaraca u mom životu, uključujući Ulaja.

Marina Abramović tu temu je otvorila i u intervjuu za "Gardijan", kada je rekla da nikada nije želela decu.

– Nikada nisam želela da imam decu. Imaš jednu energiju u svom telu, a ako je tvoja energija podeljena između toga da budeš umetnik i majka, u nekom trenutku jedno od ta dva će neminovno patiti. A svi moji prijatelji zvali su me da budem kuma njihovoj deci i to je divno. Takođe, i svi moji studenti su moja deca. I zaista sam ponosna na njih - rekla je tada i dodala:

– Seks mi je veoma važan. Uvek je bio! Mnogi ljudi misle da posle menopauze ženama više nije do seksa. A za mene je seks, posle menopauze postao još bolji, jer ne moraš da brineš o neželjenoj trudnoći. Sada imam dečka koji je mlađi od mene 21 godinu. I to je fantastično! Nemam apsolutno nikakav problem sa tim što sam seksualno veoma aktivna. To me čini srećnom. Seks vidim kao neophodnu životnu ravnotežu, uz dobru hranu, humor i radost spram života.

Marina Abramović, podsetimo, pokazala je dečka Toda Ekerta i pred beogradskom publikom u okviru izložbe "Čistač".

kurir.rs/blicžena