BILO JE TO U NEKOJ ZEMLJI SELJAKA NA BRDOVITOM BALKANU: Ovo je najtužnija SRPSKA pesma i govori o stradanju dece u užasnom ratu

"Krvava bajka" je napisana neposredno posle strašnjih streljanja u Kragujevcu oktobra 1941. godine. Pesnikinja Desanka Maksimović je veoma brzo saznala detalje, ona sama je bila prosvetni radnik i veliki patriota, sela je i napisala jednu od najpotresnijih pesama o srpskom stradanju.

Naime, Nemci su za svojih 10 mrtvih i 26 ranjenih vojnika dosledno su primenili naredbu generala Franca Bemea, kojom se propisuje streljanje 100 Srba za jednog ubijenog Nemca i 50 za ranjenog. Prema poznatim podacima, ubijene su 2.794 osobe, od toga 415 u selima, a 2.379 u Kragujevcu.

Među žrtvama tog zločina bili su i đaci viših razreda gimnazije (od petog do osmog). U znak sećanja na užasan zločin, nedaleko od spomenika poginulima u Šumaricama, u Kragujevcu, svake godine se održava Veliki školski čas.

U knjizi Velizara Boškovića "Beleg veka - Desanka" prenese je njen intervju, odnosno njeno podsećanje na tu tragediju i kako je nastala pesma.

- Bilo je to jednog jutra kad sam najmanje očekivala da ću napisati pesmu, jednog tipičnog ratnog pozadinskog jutra. Bila sam pošla da vidim ima li kakvih objava i šta se radi pred mojom bivšom školom, Prvom ženskom gimnazijom, u Beogradu, odakle sam početkom rata penzionisanjem uklonjena.

U sadašnjoj Ulici Lole Ribara, nedaleko od moje kuće, zaustavio me nepoznat, star čovek, pre seljak nego građanin, i rekao usplahireno, bez ikakva uvoda ili pozdrava: "Znate li šta se dogodilo u Kragujevcu?"

- Valjda kakva hapšenja, vešanja?" Ne pominjajući masovna streljanja odraslih, starac mi je saopštio kako su Nemci upali u gimnaziju i sa časova odveli nekoliko razreda na streljanje. Zatim se brzo udaljio ne rekavši ni zbogom, kao da je izišao iz jedne sobe u drugu i kao da će se za koji čas vratiti.

I što je vrlo čudnovato, i meni je bilo prirodno što me nije pozdravio, ni prilazeći, ni odlazeći. Činilo mi se da ga davno znam, možda još od detinjstva, ili da mi ie najbliži sused, vrata uz vrata, pa da je sasvim prirodno što mi se pri svakom susretu ne javlja. Nikad tokom života kao u razgovoru s njima nisam osetila šta to znači pripadati jednom narodu: pred sudbonosnim događajem, pred nemačkim divljaštvom imali smo istovetna osećanja, istovetne misli ja i on, taj meni nepoznati čovek, čovek drugog vaspitanja, druge sredine, druge naravi, starosti i pola.

Često sad mislim kako je taj čovek satvorac pesme koja se, dok je on još govorio, rodila u meni. Da sam o događaju doznala preko radija ili novina zacelo bi pesma bila sasvim drukčija, ne bi nikla tako u magnovenju, kao što se otme vapaj ili kane suza. Bilo mi je kao da mi je kakva ptica donela taj strašni glas, ako ne jedinoj meni, ono prvoj meni.

Rastavši se od nepoznatog, mada sam gorela od želje da tek rođenu pesmu zabeležim, nisam se mogla odmah vratiti kući da to učinim. Imala sam potrebu da lutam ulicama, da čas zapisivanja pesme odložim, kao da sam se bojala da ću pri zapisivanju poremetiti nešto u njenom skladu. Ceo sat sam je tako pažljivo nosila u sebi, kao što neki nose na dlanu prepunu čašu vode, i zatim sam je kod kuće zapisala, uzbuđenija nego kad sam prve svoje pesme beležila, počinjući kao letopisac: „Bilo je to…-

Mislim, da je za pesmu bolje što za vreme kragujevačke tragedije nisam bila tamo, što sam sve videla samo očima srca i mašte, što sam bila prinuđena da saopštim samo suštinu, koja mi se odmah prikazala kao kakva krvava bajka: nekoliko stotina đaka rođenih iste godine, možda i istog dana, vršnjaci po vremenu kad su ušli u život, postaju, ako se tako može reći, vršnjaci i po času kad su otišli iz života. Dok mi je nepoznati govorio, pomislila sam da se takva krvava bajka ne bi mogla dogoditi nigde u Engleskoj, ni Francuskoj, ni Italiji, da su se Nemci to usudili učiniti samo u našoj seljačkoj, balkanskoj zemlji, koju nisu samo mrzeli, već u svojoj oholosti i prezirali zbog toga što je necivilizovana i seljačka. Tako se odmah nametnuo i refren pesme.

Napisana u početku rata pesma je bila sakrivena gde niko ne bi pomislio da pesme stoje, i objavljena je odmah posle oslobođenja u „Našoj književnosti“ zajedno s pesmama „Spomen na ustanak“, „Krilata zemlja“ i „Majkama“ - pričala je Desanka 1963. godine.

(Kurir.rs/A.M.)

Bonus video: