KROZ GLUMU ISPUNJAVAM DEČAČKE SNOVE Nenad Stojmenović o novim ulogama, sedima, filmskoj majci Dari Džokić i M(j)ešovitom braku

Osećaj da ga glumački posao danas jednako ispunjava kao i pre više od dve decenije, kada je počinjao, dramskom umetniku Nenadu Stojmenoviću dokaz je da nije pogrešio u odabiru profesije. Svaka nova uloga budi mu isto uzbuđenje s kojim se i upustio u svet glume. Iako je nekoliko godina pravio pauzu u radu pred kamerom, tokom kojih je bio posvećen matičnom Narodnom pozorištu, Nenada su uloge u serijama "Aviondžije" i "Radio Mileva" vratile pred televizijske gledaoce u punom svetlu.

Kad ste prvi put čitali tekst, jeste li posebno obratili pažnju na replike tog Mikice, kog igrate?

- Dopalo mi se što je to gradska priča iz komšiluka, ali ima dozu originalnosti. Duhovita je, koloritni su likovi i dobre su njihove situacije. I ta moja uloga je super. Zabavno mi je da neko ko ima 40 godina živi s majkom. U okruženju nije nemoguće naići na takvog čoveka, bilo mi je izazovno da se time bavim. Komedija kao žanr je uvek takva za glumca, zahteva brzu igru.

Da li je najteže igrati u njoj?

- U principu jeste. U matičnom Narodnom pozorištu najviše se bavim klasičnim repertoarom, što je na svoj način privilegija. To što tu radim Šekspira, Ibsena, Dostojevskog, ne bih mogao ni na jednom drugom mestu. S druge strane, potreban mi je i neki ventil, a snimanje serija je upravo to.

U "Radio Milevi" majku vam igra Dara Džokić, i to nije prvi put da ste joj sin pred kamerom.

- Povezan sam s njom na poseban način. Četiri godine smo snimali seriju "M(j)ešoviti brak", pa volim da kažem kako sam glumački prohodavao uz Daru. Bio sam klinac i lepo me je prihvatila.

Ko se više promenio od te 2003, ona ili vi?

- Ja, pre svega vizuelno. Moja kosa je pobelela, a vreme je uticalo na moju ličnu i glumačku zrelost. Svako se menja na svoj način. Verujem da se i Dara intimno promenila. Cenim njen pozitivan i vedar duh. Neverovatno je kako ima lepu energiju. Uvek je prijateljski nastrojena.

Gledate li reprize serija koje ste snimili na početku karijere?

- Da, i osećam se kao oni stariji glumci kad gledaju "Sutjesku" ili "Neretvu". Serije od pre 20 godina kao da su iz nekog drugog života. Posebno jer se dugo nisam bavio njima, već pozorištem. Onda sam poželeo da se vratim pred kameru, a želje mi se uvek ispune. Kada je reč o snimanjima, prave stvari su mi se desile u pravom trenutku. Verujem da sve ima svoje vreme, samo treba biti mudar, strpljiv i pozitivan.

Da li vam je bilo važno da, makar kroz reprize, budete prisutni na televiziji?

- Trudim se da izbegavam setu i nostalgiju, ne bavim se time da li sam prisutan. Želim da verujem da sam umnogome sačuvao sebe kakav sam nekada bio. Vodim skroman i sveden život i nemam visoka očekivanja od svoje profesije. Njome se bavim jer je volim i i uživam. A sve sam više ispunjen glumom na pravi način. Pruža mi onoliko koliko treba, a ja radim da bih živeo, ali više ne živim da bih radio. To je neka moja parola. Nije mi posao sve na svetu, a trudim se da budem srećan u njemu.

Je li s godinama lakše ili teže biti glumac?

- Lakše je jer osećam zrelost. Prirodno je da mlad čovek bude pun očekivanja, strahova i nesigurnosti. S godinama ti lakše legne sve. Koncentrisan sam na trenutak u kom sam i sad se osećam kao da žongliram trima lopticama istovremeno i da pevam.

Glumci stalno govore da se igraju na poslu. Kosi li se to sa životnom ozbiljnošću?

- Ne znam. Mislim da sam sada infantilniji nego što sam bio. Velika prednost i privilegija ovog posla su što on čuva dete u tebi. A ja uživam u tome i igram se više nego pre. Jednom sam slušao Cecu Bojković kako je govorila o Dadovu. I ja sam dadovac. Parafraziraću šta je rekla: "Trudiš se da postaneš profesionalni glumac, a u stvari na kraju želiš da se vratiš u vreme kada si bio klinac."

Kao da se iznova radujete svakom radnom danu...

- Da, trenutno radimo Ibsenov komad "Nora" u Narodnom pozorištu s Tanjom Mandić Rigonat. Kada sam tokom jedne čitajuće probe osvestio gde sam i šta radimo, shvatio sam koliko je to velika stvar. Ne želim da u životu podrazumevamo. Trudim se da taj plamen zainteresovanosti, ljubavi i istraživanja održavam u sebi. Kao klinac sam razmišljao da je biti glumac s 42 nešto normalno, a sada shvatam da je još zabavnije.

Čini se da ste na početku stekli dobru bazu u seriji "M(j)ešoviti brak", koja, za razliku od ovog vremena hiperprodukcije, nije imala konkurenciju.

- Upravo tako, danas je svega mnogo. Ovo je vreme platformi Netfliks, HBO... I kad imate dobru seriju, ona može da prođe kao kolateralna šteta, i kvalitetno se zagubi i prođe neopaženo. To je loša strana hiperprodukcije, a lepša je što ima mnogo posla i veći je izbor i za glumce i za gledaoce. Kada smo snimali "M(j)ešoviti brak", bila je neka druga epoha, danas se sve ubrzalo. Nemam ni Fejsbuk ni Instagram i osećam se retro.

Jedan ste od prvih glumaca vaše generacije koji je snimao u regionu. Serija "Ljubav u zaleđu" donela vam je lepo iskustvo?

- Veliko i mnogo lepo. U Hrvatskoj sam proveo skoro godinu dana, ispekao specifičan zanat. To je telenovela, velikog je obima, mnogo se snima u toku dana i tu sam stekao brzinu i rutinu. Da mogu da se vratim u taj trenutak, isto bih uradio jer mi je bilo divno i uživao sam. Posebno ako imaš 24 godine, a desi ti se tako genijalna stvar.

Da li je ljubav prema fudbalu privatno imala veze s tim da prihvatite tu ulogu?

- Sigurno da jeste. Strastveni sam partizanovac i danas idem i na fudbal i na košarku.

Kako ste reagovali na poziv da budete deo ekipe filma "Mi nismo anđeli 2"?

- Bio sam preuzbuđen i presrećan. Kada radiš nastavak, uvek postoji bojazan da neće biti kao prvi deo koji je antologijski. Opet, drugi deo je slika vremena u kom smo živeli. Taj film je mali segment iz mog profesionalnog života, ali značio mi je mnogo. Inače, mnogo sreće imam s partnerima. Tu sam imao Nikolu Koja, koga beskrajno poštujem, a kad si klinac, važno je da se neko stariji postavi zaštitnički prema tebi.

Sreću s kolegama imali ste i u seriji "Močvara"?

- To je manja uloga. Bilo mi je interesantno i mnogo lepo iskustvo. Uz dobrog reditelja Olega Novkovića, opet je bila dobra ekipa.

Pored "Radio Mileve", pred kameru vas je vratila serija "Aviondžije".

- Mnogo je slatka i volim ekipu s kojom sam radio. Pre nekoliko večeri imali smo okupljanje, našalio sam se - šest meseci od mature. Tu su se stvari malo zamenile, pa sam ja jedan od starijih i sa iskustvom. Svi iz "Aviondžija" su mi kao familija.

Kako je to biti pilot?

- Prvi motiv da prihvatim ulogu bila mi je pomisao da ću nositi kostim pilota. To je san svakog dečaka. I kako onda gluma nije igra, ona je uživancija! Sve svoje projekcije iz detinjstva ispunjavam kroz glumu. Igrao sam fudbal na Maksimiru, na Kantridi, vozio sam džip koji je bio nepojmljiv u ono vreme, sad i avion... Da li imam razloga da budem nezadovoljan?

Delite li vi sada savete mlađima?

- Volim da ohrabrim. Plašim se da deljenje saveta ne preraste u popovanje, trudim se da budem brižan i pažljiv prema mlađim kolegama, to sam se zavetovao pre 20 godina.

Stalno spominjete svoj izgled i belu kosu. Koliko je on presudan za glumca? - Što se tiče moje bele kose, nikad se ne bih vratio u staru varijantu. Svikao sam na sebe, ali mislim da fizički izgled mnogo određuje, ne može svako da bude sve. U redu, prirodno je da mene zovu da igram pilota, metroseksualca, egomanijaka, hipohondra... Ali opet, moj dijapazon mora da bude ograničen mojim izgledom. U skladu sa fizičkim izgledom i glumačkim sredstvima formira se ono što ćeš igrati.

Kurir.rs/ Jasmina Antonijević Milošević

Bonus video: