TEŽI ZANAT OD GLUME JE JEDINO RUDARSKI POSAO! Tanja Bošković za Kurir o pozorištu, mjuziklu, Bogu, smislu života i grehovima

Tanja Bošković je već desetak godina u penziji i kaže nema razloga više da radi. Uloge, priznaje, pažljivo bira, a ponudu da bude Hana u mjuziklu "Flešdens" Pozorišta na Terazijama nije mogla da odbije. Za Kurir, uoči večerašnje premijere, glumica otkriva kako danas živi i zašto se prihvatila poziva da bude deo serije "Feliks", prvog igranog projekta Kurir televizije.

Osećate li tremu pred premijeru jer igrate balerinu?

- Za mene je ovo velika radost, ali i obaveza prema Denizi Mokranjac, Lidiji Bulajić, Branki Mitić, Lidiji Pilipenko, Nadi Kasapić, s kojima sam počinjala. Zaista sam dužna njima, jer su one moju generaciju sačekale i negovale s ljubavlju. Prošle su s nama sve dečje bolesti. Trudila sam se da ono što su one bile meni budem ovoj deci, koja će da stasavaju na Terazijama. Kažem im: "Deco, nemojte da mislite da se ovom premijerom završava posao, jer vas strašni sud tek čeka." Igranje mjuzikla je najteža stvar posle rudarskog posla. Ne postoji nijedan teži zanat. Mjuzikl traži da morate biti savršeno zdravi i ne dolazi u obzir da imate temperaturu ili da ste slomili nokat. Morate da igrate kad vam nije ni do čega, i to tako da svi veruju da je ovo najveća radost ovoga sveta. Lako je odigrati premijeru. Posle tek dolazi ono pravo, i rad i pravo ispitivanje. Za dva i po ili tri meseca u mjuziklu ne možete da završite sav posao, posebno glumački. Sve pravo i ozbiljno dolazi tek posle. U komadu ima mnogo tema koje možemo da prikažemo tek nakon dvadesetak izvođenja.

Šta je problem kod mjuzikla?

- U našoj zemlji ne postoji škola za mjuzikl. On zaista zahteva drugu tehniku, koja nije glumačka, a ni igračka ni pevačka. Kako vi da igrate balet s pevačkim disanjem, a to mora da može u mjuziklu? O tome niko ne misli. U Njujorku sam videla kako izgledaju te akademije. Mi imamo samo Terazije kao pozorište koje se bave mjuziklom. Bilo bi lepo kad bismo napravili nešto što bi omogućilo mladima da se školuju za ovakvu vrstu pozorišta. Vi tu ne smete da imate dva grama više, a morate da imate raspon da pevate od soprana do alta... To traži taj žanr.

Dugo godina niste bili na televiziji. Nedostajete publici?

- Ne nedostajem publici. Svi koji žele da me vide dođu u pozorište. Mora prostor da se da mladima, a drugo, sadržaj koji se nudi nije dostojan moje starosti. Nemam više vremena za gubljenje. Hoću da se bavim onim što me zanima i da otkrivam neke svetove. Imam druga posla, nije sve u pozorištu. To je bilo do moje 35. godine, a posle sam postala svesna da ne postoji potpuno neistražena teritorija moje duše s kojom želim da se bavim i neću da je delim s publikom. Drugo, i bogu mora malo čovek da se posveti pre nego što ode s ovog sveta. Moram da razrešim svoje nedoumice. Smisao nije samo pozorište, bez obzira na darove koje sam dobila s neba. Smisao je ipak negde drugde.

Šta vas je privuklo seriji "Feliks", koja se emituje svakog radnog dana u 18.30 i 22 sata na Kurir televiziji?

- Nostalgija. S Danicom Maksimović veoma dugo nisam igrala, kao ni sa Tikom Stanićem, a opet su se pojavili neki novi klinci kao producenti. Prvo sam mislila šta će to meni. Ipak, volim da tako sednemo, da pijemo kafu i dogovaramo se i blesavimo. Uživala sam za vreme tog rada. Nekoliko meseci smo radili. U tom žanru se nisam oprobala, a i svidelo mi se kako su me napravili na sebe.

I u toj seriji ste opet balerina?

- Hermina Horvat je folklorašica, a laže da je balerina. Oni tamo svi lažu. I to je serija o prevarantima. Želela sam da se oprobam u dramediji kao žanru. Na vreme sam dobila tekst i sašila svoju ulogu. Danas se štancuju serije, a zato se ne snimaju filmovi. Nema dobre priče.

Gde treba mladima da bude baza?

- U pozorištu. Film je industrija. Ništa mi se to ne sviđa. Igram i igrala sam na filmu, ali na drugačiji način. Danas se tako snima da vi dobijete tek danas za danas. Nema tog Pitera O'Tula koji može da radi na taj način. Pogledajte Meril Strip. Ona uzme tekst i godinu dana se bavi tom ulogom, menja i glanca... Ne želim da učestvujem u tome gde se od mene traži da gledam u daljinu.

Okruženi smo koronom. Kako je ona uticala na vas?

- Spadam u ljude čeličnog zdravlja. Imam 68 godina. Poslednjih 35 godina nisam imala ni kijavicu. Ne znam kako su ljudi postali inertni. I dalje trčim, skačem, jurim, ludujem i pevam... Volim more i da plivam. I dalje jedem šaku hrane dnevno. Nikom nije potrebno više. Živim jedan zdrav seljački život. Nemam potrebu za prejedanjem u bilo kom smislu. Verovatno me molitva, pričešćivanje i ispovest drže u dobrom duhovnom i fizičkom zdravlju. To je moja radost. Nikad se nisam prostirala više nego mogu. Gospod mi je dao dara koliko mi je dao, a ja zadovoljna. Gospod je dao da imam decu, ja presrećna... Trudim se da nemam loše misle. Doživljavam ih kao greh... I kad dođu loše misli, očetkam ih sa sebe. Nisam morala da nosim tuđim imenom potpisane haljine da bi mi rekli da sam vredna. Nahranjena sam ljubavu svojih roditelja, sestre, dece, prijatelja i komšija. Ništa nisam morala. Ne trebaju mi automobili i svuda idem peške. Uđem u gradski prevoz samo ako žurim. Zdravlje se nalazi u našim dušama. I telo odreaguje na svaku ružnu i rđavu misao. Ubi vas pamet i kalkulacija, ovo se obraćam čitaocima. Rasteretite svoje duše i radujte se.

Kurir.rs/ Ljubomir Radanov

Bonus video: